|
Lisica i ždral Šoferski manifest Ljudsko pravo na vožnju (proisteklo neposredno iz slobode kretanja i nastanjivanja) građanima pripada bez ikakovih njihovih izdataka |
 |
Krajičkom oka primetio sam da će one koji se u školu vožnje budu upisali nakon ne znam ti kog datuma vozačka dozvola koštati devedeset hiljada dinara! Pa koliko će onda koštati falsifikat ili dozvola kupljena na crno?!
Poskupljivalo je to poskupljivalo, ja nisam mario, nisam hajao i nisam pisao ništa, jer sam ja ne protiv poskupljenja nego sam protiv ma koje cene za vozački ispit. Ljudsko pravo na vožnju (proisteklo neposredno iz slobode kretanja i nastanjivanja) ubacio bih u Ustav i u zakone kao opšte pravo na upravljanje motornim vozilom do 2000 cm kubnih, pri čemu bi učenje i polaganje vozačkog ispita bili besplatni: u poslednjem polugodištu srednje škole đaci bi imali predmet nazvan "motorna vozila" ili kako vam drago, škola bi kao što ima kabinet za biologiju imala odgovarajući vozni park i predmetne nastavnike, predavanja i vožnja bili bi dakako besplatni, o samom ispitu da i ne govorim. Za građane koji nakon osmoljetke dignu ruku od daljeg školovanja i za osobe koje su maturirale pre nego što je vožnja postala školski predmet bili bi zaduženi radnički i narodni univerziteti: vozačka nepismenost bi u večernjim školama i na brzim kursevima tijekom naredne petoljetke bila potpuno iskorenjena, a polaznike to ne bi koštalo nijedan dinar!
Kad bih baš pustio sebi na volju rekao bih da svako ima pravo i dužnost da ovlada upravljanjem motornog vozila, a ako i posle položenog besplatnog vozačkog ispita neko bude odbijao da sedne za volan, neka mu je halal: nauka i ne zna koliko je ljudi, bilo iz siromaštva ("šta će mi dozvola kad nikad neću moći da kupim kola!"), bilo iz neznanja, bilo iz intelektualne poze odbilo da im se otvore šoferske oči! Njihov otpor da postanu i oni šoferi-amateri ravan je opiranju nesrećnika da se opismene, država ih je za njihovo dobro primorala da nauče slova, i zaista, kasnije su i te kako uživali u pisanoj reči da bi neki i sami postali pisci!
Saobraćajna osnovna kultura bila bi uvrštena u opštu pismenost, što će reći da bi o njoj odsad brinula lično država! Koju bi ova humana novina dakako koštala, ali koja bi stanovništvu bila korisnija nego masovan transport mrtvaca kraljevskog porekla koji plaćamo i mi koji nismo voleli monarhiju ni pre rata, a kamoli kad je potpisala Trojni pakt.
Šta je ovo?! Još jedna utopija osobe koja tvrdi da bi život bez službenih vozila bio moguć i štaviše prijatan (osim za naravno sama službena lica ogrezla u fraj vožnji, nehajna prema ceni rezervnih delova, benzina: ta lica i piju jer ih vozi plaćeni profesionalac, kakva perverzija!)?! Da! Kao teoretičar tvrdim da je pravo na vožnju ljudsko pravo na kojem ni država ni preduzetnici ne smeju zarađivati, a sad ću za sve koji nisu digli ruke od čitanja ovog manifesta navesti primer iz moje vlastite povesti: slušaj amo!
Devedeset i neke godine obreo sam se u Severnoj Karolini (kroz Pensilvaniju koju i ovim putem pozdravljam prethodno sam vozio nosajući međunarodnu vozački dozvolu, dokument krupniji od pasoša, sa mojom slikom i dirljivo neispisanim rukopisom služb. lica AMSJ koje je rubrike popunilo hemijskom olovkom, što je malobrojne američke policajce koji su ovaj artefakt držali u rukama obaralo s nogu: kao da sam im pokazao faraonov ukaz na pergamentu, nema veze), odlučim da svoje američke godine krunišem i domicilnom vozačkom dozvolom, daj da nabavim prvo testove, da vidim hoću li sa mojim engleskim imati koji pogodak, odem u policiju, daju mi testove, šta sam dužan za ovo, ništa, a za prijavu ispita, kakvu prijavu, nema prijave, kad budete spremni dođite da polažete, kog dana, bilo kog radnog dana, dobro sve to, a časovi?! Časova imajte koliko vam drago i koliko vam treba, bilo kod profesionalaca, bilo kod običnih nosilaca driver licence, ako položite test, biće proveren vaš vid i poznavanje saobraćajnih znakova, posle toga – vožnja! Uzimajući besplatan udžbenik postavim pitanje krucijalno u zemlji mog porekla i nastanka: ako padnem, na testu ili vožnji, kad mogu ponovo da pokušam? Možete narednog dana i tako svaki dan dok ne zaokružite dovoljno tačnih odgovora, isto je i sa vožnjom, dobro, hvala lepo, see you soon!
Proučim ja dobrano testove i dođem u policiju u osam ujutro, da zauzmem red, ogromna prostorija sa desetinama šaltera, pitam gde se polaže vozački, evo ovde: nekoliko redova stolica poput bioskopskih, tu se polažu testovi, jedini kandidat ja, izvučem cedulju sa pitanjima, koliko dugo ovo smem da popunjavam, pitam, policajac se smeje: "Mi radimo do pet!"
Nakon jednog sata predam mu punonadežno moje odgovore, pregleda čovek, prošli ste test, na saobraćajnim znacima zablistam još više, jelen na putu, krivina udesno, prelaz preko pruge, vekternica takoreći, proveriše mi vid, idemo na vožnju, imate svoja kola ili biste radije policijska? Srce me vuče da se makar petnaest minuta osetim kao Prljavi Hari, ali držim da ću bolje voziti auto na koji sam navikao, gde je komisija, ja sam komisija, kaže policajac, i nas ti se dvojica pontijakom (Bonneville, preporučujem!) otisnemo u posve prijatnu i mirnodopsku vožnju kroz državu bogatu šumama, jezerima, kolovoznim trakama i alvatnim parking-mestima. Gde si sada, fićo "Crvenog signala"?! Nakon višemesečne moje skupe obuke po Dorćolu i dopunske nastave kucnuo je čas da platim moj prvi pad na vozačkom, to će biti na slobodarskoj Karaburmi, punoj strmoglavih ulica gde će se na koncu tražiti da parkiram vozeći unazad uzbrdo... Pored i iza poplašenog mene samouglavila su se dva gigantska pripadnika MUP-a, jednome se butina preliva preko menjača iz Kragujevca, drugi mi sedi na grbi i zaklanja vidik pozadi...
U Chapell Hillu beše samo jedan član komisije. Koji je video da ima posla sa prekaljenim kamiondžijom, čestitam, položili ste, sad ćemo da vas slikamo i da vam damo dozvolu, to će vas koštati dvanaest i po dolara.