VREME 1133, 20. septembar 2012. / SVET
Previranja u muslimanskom svetu:
Plodovi gneva
Počelo je u Egiptu, gde su u Kairu demonstranti napali Ambasadu SAD, skinuli i iscepali američku zastavu i na njeno mesto stavili crni barjak nalik onome koji koristi Al kaida. Iste večeri su u napadu na konzulat Amerike u Bengaziju ubijeni američki ambasador Kristofer Stivens i još tri službenika ambasade. Protesti u muslimanskom svetu ne jenjavaju, ima na desetine mrtvih i hiljade povređenih, Zapad ne zna šta da radi. Povod za izliv besa je trećerazredni film Nevinost muslimana, uzroci se, međutim, kriju u beskonačnom dnevniku uvreda poniženih, siromašnih, očajnih
Jedanaesti septembar je ponovo bio dan kada se svet zatresao. Na dan kada su 2001. pripadnici Al kaide otetim avionima napali Kule bliznakinje i Pentagon u Sjedinjenim Američkim Državama, u muslimanskim zemljama je eksplodirao rušilački gnev zbog filma Nevinost muslimana. Požar protesta proširio se na više od dvadeset muslimanskih zemalja, od Afrike preko Bliskog i Srednjeg istoka do jugoistočne Azije. U sukobima sa snagama bezbednosti palo je na desetine žrtava, hiljade je povređenih. U Tunisu je četvoro ljudi poginulo u napadu u kome je zapaljena američka ambasada, u Sudanu je bilo petoro mrtvih, poginulih ima u Jemenu, Pakistanu, Egiptu, Libanu...
Protesti i sukobi ne jenjavaju. U utorak uveče, kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, poslednje vesti govorile su o samoubilačkom napadu na minibus u Kabulu, u kome je žena opasana eksplozivom digla sebe u vazduh i ubila 12 ljudi, uključujući sedam stranaca među kojima su ruski i južnoafrički piloti, koji su radili za jednu međunarodnu kompaniju. Grupa Hezb-e Islami, koja je preuzela odgovornost, saopštila je da je napad osveta zbog filma u kome se vređa prorok Muhamed. Ogranak Al kaide u Jemenu pozvao je muslimane da ubiju što više američkih diplomata u muslimanskim zemljama.
Na meti su uglavnom američke ambasade, ali i diplomatska predstavništva drugih zemalja. U glavnom gradu Sudana, Kartumu, napadnuta je i zapaljena nemačka ambasada, demonstranti su pokušali da napadnu i Ambasadu Velike Britanije, svuda pale američke i izraelske zastave i uzvikuju "Smrt Americi"‘, "Alah je veliki", "Amerika ubica", "Odlazite sa Bliskog istoka".
BENGAZI U HAOSU: Najveći šok u zapadnom svetu izazvao je napad na američki konzulat u Bengaziju. Šok je logičan, u Libiji su ustanici koliko juče uz vazdušnu podršku NATO-a oborili režim Moamera el Gadafija, što su propratile slavodobitne reči o slobodi i demokratiji koja je konačno stigla u tu zemlju. Pritom, Bengazi je bio početak i centar pobune, a intervencija zapadnih sila je počela sa opravdanjem da se time zaustavlja masakr koji bi izvršile Gadafijeve snage, koje su u martu prošle godine bile na prilazima ovom gradu.
Napad na konzulat počeo je kada je kolona od dvadesetak vozila došla do kompleksa u čijem se sastavu nalazila zgrada konzulata SAD i osula vatru iz ručnih raketnih bacača i ručnog vatrenog oružja. Osim četvorice poginulih, ranjeno je i 18 Amerikanaca, od kojih šest teško. Novinari koji su sutradan ušli u kompleks u svojim izveštajima uporedili su prizor sa "ratnom zonom", opisujući lokve krvi na glavnom ulazu, zgrade crne od požara, zidove izrešetane mecima.
Ko su bili napadači još nije poznato. U potpunoj konfuziji koja je vladala posle napada, libijski premijer Abdel Rahim el Keb je za nasilje optužio dežurnog krivca za sve libijske nevolje, "ostatke Gadafijevog režima", da bi u narednim danima libijske vlasti tvrdile da među napadačima ima stranaca od kojih su neki došli iz Malija i Alžira. Zamenik libijskog ambasadora u UN-u Ibrahim Dabaši pomenuo je kao krivca "ekstremističku grupu". Ispostavilo se da je mislio na islamističku organizaciju Ansar al Šariju, koja je aktivno učestvovala u rušenju Gadafija. Ansar al Šarija negirala je svoje učešće u napadu, ali libijska vlada najavljuje obračun sa njima, uz tvrdnju da su Amerikanci presreli komunikaciju između islamista iz Bengazija i lidera Al kaide Magreba iz koje se vidi da je napad pripremala ta organizacija. Tripoli je zatražio od Amerikanaca da ne počinju osvetničke akcije, jer bi takav napad imao "katastrofalan uticaj na javno mnjenje".
Ambasadorka SAD u UN-u Suzan Rajs je, međutim, ocenila da do sada prikupljeni dokazi ne upućuju na unapred planiranu akciju i da je napad najverovatnije "kopija" demonstracija koje su nekoliko sati ranije izbile ispred američke ambasade u Kairu, podstaknute insertima spornog filma. Dodala je i da tek treba da bude utvrđeno da li su ekstremisti koji su napali konzulat povezani sa Al Kaidom ili nekom drugom terorističkom organizacijom.
I bez molbe libijskih vlasti da se uzdrže od napada, SAD ne znaju kako da reaguju, mada su do obale Libije stigla dva ratna broda opremljena krstarećim raketama "tomahavk", koje su tu upućene posle vesti o ubistvu američkih diplomata. Iz govora američkih zvaničnika bila je vidljiva nelagodnost zbog činjenice da su ubistvo izvršili dojučerašnji saveznici u borbi protiv Gadafija, kojoj god grupi pripadali, kao i da SAD ne znaju tačno u kom pravcu da usmere kaznenu silu. Videlo se to i iz obraćanja Hilari Klinton, koja je poručila da je ambasador Stivens ranije rizikovao život da bi zaustavio tiranina (Stivens je za vreme rata u Libiji bio predstavnik SAD kod pobunjenika), a zatim ga dao za izgradnju bolje Libije. "Za ovaj napad je odgovorna mala i divljačka grupa, a ne narod ili libijska vlada. Prijateljstvo dve zemlje, rođeno iz zajedničke borbe, neće biti još jedna žrtva napada...", rekla je Klintonova.
PROPAST AMERIČKOG SNA: Sve i da su SAD želele da na neki način reaguju, pretekli su ih dramatični događaji u drugim muslimanskim zemljama, pa je trebalo krpiti rupe na sve strane. SAD trenutno razmeštaju svoje snage kako bi po potrebi mogle istovremeno da reaguju na nerede i napade na diplomatska predstavništva na 18 lokacija u islamskom svetu, a vlada SAD pozvala je članove porodica i osoblje diplomatskih predstavništava čije prisustvo nije neophodno da napuste ambasade u Tunisu i Kartumu. Pentagon je poslao elitne antiterorističke timove u Libiju i Jemen, dok je Sudan odbio da primi američke "specijalce". I Kanada je zatvorila privremeno svoje ambasade u Sudanu, Egiptu i Libiji iz bezbednosnih razloga.
Američki zvaničnici pokušavaju da umirujućim tonovima ohlade situaciju. "Moramo da budemo spremni za mogućnost da se protesti otmu kontroli", saopštio je američki državni ministar odbrane Leon Paneta, ali je dodao i da veruje da će previranja u muslimanskom svetu trajati još nekoliko dana, kao i da se čini da nasilje polako počinje da opada. Tih nekoliko dana je prošlo, protesti još traju, ali i kada se bes bude izduvao, američka administracija će morati da se zapita šta da radi sa problemima koji opterećuju njihove odnose sa islamskim svetom, a ti problemi su mnogo veći od filma koga se svi, osim autora, odriču.
Odgovor kako je Amerika od zemlje u koju su, u vreme pada Berlinskog zida, sa mešavinom zavisti i obožavanja gledali i njeni neprijatelji, došla do simbola mržnje u muslimanskom svetu, nije jednoznačan. Deo odgovora je u američkoj podršci Izraelu, u islamskom svetu poistovećenog sa nepravdom koja se čini muslimanima. Dublji razlozi počinju još u vreme prvog Zalivskog rata i napada koalicije predvođene sa SAD na Irak. SSSR se raspao, jedinoj preostaloj imperiji bio je potreban novi veliki neprijatelj. Prvi rat u Zalivu, savršeno medijski pripremljen, bio je na Zapadu predstavljen kao borba dobra i zla. U toj podeli diskretno se provlačila i nota koja je sugerisala da se bore civilizovani, hrišćanski zapad i varvarski, muslimanski istok, oličen tada u Sadamu Huseinu. Sadam je u to vreme imao malo prijatelja, pa su napad na Irak pozdravili i osvedočeni neprijatelji Zapada poput Irana i Sirije, ali su devedesetih godina stvari počele da se menjaju.
ZMIJA U NEDRIMA: Dobar deo svojih sadašnjih neprijatelja su SAD odgajile ili bar pomogle. Početkom intervencije Sovjeta u Avganistanu 1979. godine mudžahedini koji su išli da se bore u tu zemlju, i koje je Amerika pomagala oružjem i finansijama, predstavljani su na Zapadu kao borci za slobodu. Na strani mudžahedina borio se tada i Osama bin Laden. Talibane, koji su na vlast u Avganistanu došli 1996. godine, stvorila je pakistanska tajna služba ISI, verni saveznik američke administracije iz rata Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Neki od "svetih ratnika" udružili su se sa talibanima i pronašli novog neprijatelja u Americi, a pošto je Al kaida 1998. godine napala američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, neprijateljstvo je postalo otvoreno. Usledili su napadi Al kaide na Kule bliznakinje i Pentagon, potom invazija Amerike na Avganistan, pa napad na Irak 2003. godine.
Od tih ratova u islamskom svetu neprekidno raste animozitet prema Americi i Zapadnim zemljama. Paradoksalno, ogroman deo tog sveta bi želeo da na Zapadu živi i tamo školuje decu, u tom pravcu hrle milioni izbeglica, ali to bes ne smanjuje. Taj bes proizilazi iz frustriranosti zbog siromaštva, poniženja, izneverenih želja, osećaja da ih Zapad tretira kao ljude nižeg reda. Do eksplozija gneva dolazi uglavnom zbog uvreda islama, ali to je uvek samo okidač koji iz dubine pokreće mnogo teže probleme od "ugrožavanja verskih osećanja". Pravi "dnevnik uvreda" ne čine knjige, karikature, filmovi, već milioni mrtvih i unesrećenih u razorenom Iraku, irački zatvor Abu Graib u kome su zlostavljanja i iživljavanja američkih vojnika nad zatvorenicima snimana; čine ga i zatvor Gvantanamo na Kubi i Bagram u Avganistanu sa beskrajnim spiskom mučenja i ponižavanja, snimci poput onog na kome četvorica američkih vojnika u Avganistanu uriniraju po telima trojice ubijenih Avganistanaca. Tu su i bezbrojne civilne žrtve po Avganistanu, Iraku, Jemenu, cinično opisivane kao "greška" i "kolateralna šteta".
Te "greške" u zapadnim medijima zauzimaju malo mesta i brzo se zaboravljaju, baš kao i beskrajna patnja i jad koji se valjaju velikim delom islamskog sveta, za razliku od pažnje koju izazivaju žrtve koje padnu na "zapadnoj" strani. Ovih dana, usred protesta, stigla je kratka vest o još jednoj u dugom nizu pomenutih grešaka. Na istoku Avganistana je u vazdušnom napadu NATO snaga ubijeno osam žena dok su skupljale drva za potpalu, među kojima i devojčice od deset godina. Žitelji sela u provinciji Lagman, gde se napad dogodio, doneli su mrtva tela do kancelarije provincijskog guvernera vičući "Smrt Americi". NATO je prvo objavio da su u napadu ubijeni ekstremisti, da bi potom priznao grešku.
Gnev generiše i činjenica da su širom muslimanskog sveta na vlasti uglavnom okoštali režimi sa endemskom korupcijom, mnogo siromašnih i malo besramno bogatih, koji često vladaju samo silom. U monarhijama Persijskog zaliva koje leže na nafti i gasu, sjaj Dubaija, Abu Dabija, Dohe, Rijada počiva na polurobovskom radu siromašnih migranata iz Egipta, Sudana, Čada, Somalije. Njihov gnev usmerava se ka bogatim gospodarima i moćnom Zapadu, oličenom u Americi, koja njihove gospodare podržava. Upadljivo je odsustvo ozbiljnih protesta povodom filma u zalivskim monarhijama, inače bastionima najtvrdokornijeg islama. Cinici bi rekli da je tamo strah od policije i vojske preveliki, jer su snage bezbednosti na prošlogodišnjim protestima protiv vlasti u Bahreinu i Saudijskoj Arabiji pokazale šta mogu.
Bes koji je rastao tokom arapskog proleća sada je još dublji, jer ga gura i razočaranje zbog nestanka svega što je na trenutak delovalo tako blizu. Ispostavilo se da bolji život, posao, novac ne dolaze preko noći, da rušenje jednog sistema, ma koliko lošeg, ne donosi automatski bolji život, da se na pobunu podižu svi nezadovoljni, ali da na vrh isplivavaju najsuroviji i najbeskrupulozniji, poput klasičnih razbojnika i verskih fanatika. Nije nimalo slučajno što su protesti zbog filma eksplodirali prvo u Egiptu, Libiji, Tunisu, Jemenu, prvim lastama arapskog proleća. A što su haos i jad veći, lovci na ljudske duše imaju više materijala na raspolaganju.
Sve pomenuto nije nikakvo opravdanje za rušenje, ubijanje i pljačku, ali svaki režim koristi priliku da višak besa, umesto na sebe, usmeri u nekom drugom pravcu, a "povrede verskih osećanja" su za to idealne. Da se taj bes može kanalisati, ako se baš hoće, govori i iranski primer. Reakcija na film je u ovoj zemlji bila upadljivo mlaka, možda i zbog toga što su iranske vlasti svesne da sadašnja previranja u muslimanskom svetu na minimum svode mogućnost da ove godine Iran bude napadnut od Izraela ili Amerike. U Teheranu se u blizini švajcarske ambasade, koja zastupa interese SAD, okupilo samo 500 ljudi na protestu koji je mirno okončan, uz tradicionalno "Smrt Americi" i paljenje američke zastave.
MARKETING I POSLEDICE: Pitanje je da li će Amerika i njeni saveznici odstupiti sa svog kursa i posle najnovijih dramatičnih događaja. Taj kurs podrazumeva da se sila koristi kada god se želi za ostvarivanje sopstvenih interesa, da se stanje opisuje na osnovu želja, a ne realnosti, pa je američka vojska napustila Irak "ponosna na ono što je postigla", kao što se sa ponosom gleda na dostignuća u Avganistanu i Libiji. Osim toga, isti recept korišćen u Libiji, po kome se u čudnom partnerstvu sa američkim interesima nalaze islamski militanti i banditi svih vrsta, podržani od strane najtvrdokornijih režima na Bliskom istoku, primenjuje se sada u Siriji, sa najavom da će se to desiti i u Iranu, a to bez izuzetka na kraju dovodi do istog rezultata.
Čini se da je Amerika preterala u traženju neprijatelja, i da se sada nalazi u situaciji da su njeni neprijatelji na sve strane. U takvoj situaciji uvek će se naći neki Teri Džons ili Sem Basil da potraži svojih pet minuta slave širenjem mržnje i gluposti, a odgovori će biti slični onome što se sada dešava. No, treba biti svestan da je i ovaj film bio samo iskra koja je pala na suvu mešavinu mržnje, siromaštva, poniženosti i očaja, i zato je požar tako lako buknuo. Neko je ovih dana mračno rekao: "Ako mislite da je ova nedelja bila teška, očekujte mnogo više toga do kraja ove decenije."
Momir Turudić
| Dnevnik uvreda Britanski pisac Salman Ruždi je 1988. godine objavio roman Satanski stihovi. Iranski verski vođa ajatolah Ruholah Homeini je pod optužbom da je Ruždi uvredljivo opisao proroka Muhameda 1989. izrekao fatvu za pisca i obećao nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Ruždi se skrivao gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, a 1998. je tadašnji predsednik Irana Mohamad Hatami povukao fatvu. Izvesna fondacija iz Irana je ovih dana objavila da je povećala svoju nagradu za Ruždijevu glavu sa 2,8 na 3,3 miliona dolara, a iranske vlasti se povodom toga nisu oglasile. U Amsterdamu je 2004. godine holandskog filmskog reditelja Tea van Goga ubio muškarac holandsko-marokanskog porekla, zato što je bio uvređen njegovim filmom o nasilju nad ženama u islamskom svetu. Karikaturista Kurt Vestergard je 2005. godine u danskom listu "Jiland posten" objavio 12 karikatura proroka Muhameda, od kojih je jedna prikazivala Muhameda sa bombom u turbanu. Zbog toga su širom muslimanskog sveta izbili protesti u kojima je poginulo 50 ljudi. Vestergard se poslednjih godina zbog pretnji nalazi pod stalnom policijskom zaštitom, a jednom je na njega pokušan atentat. Teri Džons, predvodnik minorne crkve Dove World Outreach Center sa Floride, najavio je da će 11. septembra 2010. javno zapaliti Kuran, i time "poslati jasnu poruku radikalnim islamistima", što je izazvalo demonstracije u mnogim muslimanskim zemljama. Pastor je kasnije odustao od svog nauma, a opet se oglasio ovih dana podrškom autoru filma Nevinost muslimana. U februaru ove godine su u Avganistanu izbili žestoki protesti u kojima je ubijeno 12 demonstranata i dva američka vojnika, kada se saznalo da je u američkoj vojnoj bazi Bagram spaljeno više primeraka Kurana, ispostavilo se greškom. Film i autor
Za film Nevinost muslimana nije se ni znalo da postoji do 11. septembra. Trejler sa insertima iz filma u trajanju od 14 minuta postavljen je na Jutjub, a haos je počeo kada su za njega saznali demonstranti u Kairu. U prvim saopštenjima čulo se da je autor filma izvesni Sem Basil, koji se predstavljao kao Jevrejin rođen u Izraelu. Kada su počeli nemiri, Basil se povukao u ilegalu. U telefonskoj izjavi AP-u sa nepoznate lokacije, Basil je rekao da je želeo da njegov film bude provokativna poruka protiv islama i da veruje da će pomoći njegovoj domovini tako što će svetu otkriti mane ove religije, da je film snimljen za pet miliona dolara donacijama više od sto Jevreja, kao i pripadnika egipatske koptske manjine koji žive u inostranstvu. Izrael je ubrzo objavio da u toj zemlji nije rođena osoba imena Sem Basil. Mediji su potom objavili da je autor filma Nakula Baselej Nakula iz Kalifornije, poreklom egipatski Kopt, ali on tvrdi da je film samo producirao.
Iz onoga što se može videti na Jutjubu jasno je da je u pitanju amatersko delo, snimljeno sa minimalnim budžetom, očajnim glumcima i još gorim scenariom. Trejler je prepun uvreda na račun poslanika Muhameda, koji se predstavlja kao ženskaroš, pedofil, homoseksualac, prevarant, a njegovi sledbenici kao banda razbojnika.
Glumci iz filma izdali su saopštenje u kome se odriču konačne verzije filma, tvrdeći da su prevareni i da su im glasovi u nekim delovima nadsihronizovani. Egipatski salafista Ahmed Fuad Ašuš izrekao je fatvu, smrtnu presudu za sve koji su učestvovali u stvaranju filma pozivajući muslimansku omladinu u Americi i Evropi "da ubije reditelja, producenta, glumce i sve one koji su pomogli u promociji filma". Napadi na ambasadore, ambasade i kasarne
Pre pogibije ambasadora Stivensa u Bengaziju, poslednji put je neki američki ambasador ubijen u Kabulu 1979. godine. Pre toga, to se desilo u Libanu (1976), Kipru (1974), Sudanu (1973) i Gvatemali (1968).
Poslednjih decenija smrtonosni napadi na američke diplomatske misije i sve što je povezano sa Amerikom u muslimanskim zemljama bili su brojni. Bombaš samoubica je 18. aprila 1983. kombijem u kome se nalazilo oko pola tone eksploziva udario u zgradu ambasade SAD u Libanu. Poginulo je 63 ljudi, od kojih su 18 bili državljani SAD. Iste godine u oktobru, u napadu bombaša samoubice na kamp američkih marinaca u Bejrutu kamionom natovarenim eksplozivom, usmrćen je 241 američki i 58 francuskih vojnika.
U Najrobiju, u Keniji, i Dar es Salamu, u Tanzaniji, 7. avgusta 1998. dogodili su se teroristički napadi na diplomatska predstavništva SAD. Ukupno su poginule 224 osobe, među kojima i šestoro američkih građana.
U Karačiju, Pakistan, ispred američkog konzulata je 14. juna 2002. eksplodirala bomba i usmrtila dvanaest osoba, uglavnom prolaznike. U napadu na konzulat SAD u Džedi, u Saudijskoj Arabiji, 6. decembra 2004, poginulo je pet radnika konzulata, kao i sedam napadača u sukobu sa snagama bezbednosti. U Damasku, prestonici Sirije, 12. septembra 2006. dogodio se upad u Ambasadu SAD. Trojica napadača su ubijena tokom napada, a četvrti je izdahnuo u bolnici. U napadu je stradao čuvar Ambasade, Sirijac, a nije povređen nijedan Amerikanac. SAD su tada izrazile zahvalnost vlastima Sirije na pravovremenoj reakciji na napad. U septembru 2008. u Sani, glavnom gradu Jemena, automobilom bombom napadnuta je Ambasada SAD, a poginulo je 16 ljudi. Hronika najavljene smrti
I pre napada na konzulat u Bengaziju bilo je dovoljno signala da u postrevolucionarnoj Libiji radikalni islamisti na osnovu ratnih zasluga zauzimaju značajno mesto. Početkom marta su, zbog paljenja Kurana u Avganistanu, islamisti na vojničkom groblju u Bengaziju porušili stotine nadgrobnih spomenika britanskih i italijanski vojnika izginulih u Drugom svetskom ratu. U martu su, prema američkim medijima, kroz Sirt i Tripoli prošli konvoji od dvadesetak vozila sa zastavama Al kaide. Salafisti su prethodnih meseci rušili džamije sufija, skrnavili ženske kipove po drevnom rimskom gradu Sabrati. U maju su zapadni mediji preneli vest da su u gradu Derni, na istoku zemlje, osnovani kampovi u kojima se obučavaju stotine radikalnih islamista iz Alžira, Maroka, borci Al kaide Magreba. Raketni napad na kancelariju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Bengaziju izvršen je 22. maja, improvizovani eksplozivni uređaj detoniran je 5. juna ispred ulaza u američko diplomatsko predstavništvo u Bengaziju. Britanski ambasador bio je u konvoju vozila koji je 11. juna napadnut raketom u Bengaziju.
Istočna Libija bila je baza radikalnih islamista još u vreme Gadafija. Tu se protiv Gadafijeve vlasti borila grupa stvorena od Libijaca, koji su kao mudžahedini ratovali protiv Sovjeta u Avganistanu, iz tog dela zemlje su mnogi borci otišli da se na strani Al kaide i talibana bore u Iraku i Avganistanu, da bi se početkom ustanka protiv Gadafija masovno vratili u Libiju, uz podršku patrona SAD, Saudijske Arabije i Katara.
|