Moj muški život Piće Umereno cirkanje tokom dana pomaže od raznih jada, nerviranja i besova; pod uslovom da se zadrži prisebnost duha. Kakva su vremena, teško treznima. Muškarac će s pravom očekivati da ga njegova jedina i voljena s razumevanjem dočeka takvog, pod dejstvom umereno do malo pripitog i odgovarajuće dobre volje

piše: Miloš Vasić

Tačnije rečeno – alkoholizam i prateće pojave. Sklonost piću i preterivanje u njemu donekle nepravedno se pripisuje isključivo muškom polu. To je uglavnom istina – donekle barem, kako da vam kažem... Tradicionalno vaspitanje ženske čeljadi mršti se na "konzumaciju", je li, alkoholnih pića; s druge strane, "pravi muškarac" mora da ima cug; to mu dođe kao neka kvalifikacija za njegovu "muškost". Muškarac koji ne pije ili je pičkica (ako ne i gore); ili mu je doktor zabranio pod pretnjom smrću; ili se pića okanio kad je shvatio da to neće dobro svršiti, jer je već probao i video kuda to vodi.

Moja generacija muškića još je uživala tu privilegiju da ih njihova razredna u gimnaziji (lepotica Bogdanka u mom slučaju) odvede na "vinjauk" u nekada postojeću zlosrećnu kafanu "Lion", gde se sada prodaju dečje igračke, a iz razloga dobrog uspeha u filozofiji za četvrti razred gimnazije. Naravno da smo bili veoma umereni. Bogdanka je bila u pravu, s obzirom na to šta nas je sve čekalo u budućem našem muškom životu: studije i prateće pojave; bolje odmah da vidimo o čemu je reč i na tome sam joj do dana današnjeg zahvalan. Onda smo se na maturskoj večeri upropastili kao gude, pa smo sutradan shvatili njenu poruku: polako s tim.

Piće je – ako već niste zakleti trezvenjak (meni dosadna vrsta) – porok neizbežan u muškom životu. Pogotovo u nekim zanimanjima koje sada neću nabrajati, nema smisla, ali nagađate već. Ne kažem to radi pravdanja ili opraštanja onima koji preteraju; to je jednostavno tu kao civilizacijski problem. Nije da od pića nema koristi i utehe; nije naš praotac Noje tek tako počeo da gaji vinovu lozu odmah po završetku onog potopa onomad, čim je sišao sa gore Ararata (ne znam samo kako, ali dobro: ne treba sumnjati u Sveto pismo). Alkohol je – kažu doktori – anksiolitik i vazodilatator; običnim jezikom – uklanja zebnju (Angst) i širi krvne sudove. U umerenim količinima, naravno. Muškima je suđen između ostaloga i zbog ratničke rodne (čuj mene: rodne!) uloge: "Bez ruma nema šturma", ponavljao je moj deda Nika poslovicu iz K.u.K. vojske. Iskreno rečeno, alkohol je među važnijim i popularnijim sredstvima za odbranu od "praćki i strela sudbe obesne", da sada ne insistiram na politički i zdravstveno nekorektnim eulogijama. Alo, ljudi: treba ostati živ i smiren u jadima i problemima ovoga sveta, naročito danas (mada je uvek bilo manje-više isto). To, naravno, ne znači da se treba upropašćavati do totalne anestezije poput izvesnih severnih naroda koji to rade petkom i subotom, jer preko radne nedelje rintaju od jutra do mraka. Mi, sredozemni narodi, imamo tu kulturu pića koja se svodi na umerenost: bevandica i to; ali mi smo drugo.

Dopustićemo, dakle, da umereno cirkanje tokom dana pomaže od raznih jada, nerviranja i besova; pod uslovom da se zadrži prisebnost duha. Kakva su vremena, teško treznima. Muškarac će s pravom očekivati da ga njegova jedina i voljena s razumevanjem dočeka takvog, pod dejstvom (rekli bi seljaci), umereno do malo pripitog i odgovarajuće dobre volje. Arabijatne pijance, one koji su ters i odmah bi se svađali, ne podnosi niko, a najmanje njihove žene – što je i logično. To je ispravno: takvi i ne treba da piju, a kad piju onda su za bivenje. Slično je i sa bednicima koji "piju da zaborave", umesto da piju da zapamte, kao sav normalan svet. U opisanim okvirima, dakle, umereno pijenje nije problem; štaviše je rešenje za mnoge muke, nemojte me krivo razumeti. "Ljudi misle da je lako piti", govorio je jedan od mojih ranih učitelja u Školi života, g. Feman, ozbiljan reditelj (podelio je Oskara sa Duškom Vukotićem). "Varaju se: nije lako. To je vještina, dapače umjetnost." Nažalost, svaka budala misli da može da pije – i tako vekovima. Tu, plašim se, pomoći nema, kao i inače s budalama.

Kad je, pak, o ženama reč, stvari nisu mnogo drugačije. Znao sam ih malih i sitnih koje su mogle da popiju Božju kišu i da ostanu sasvim prisebne; znao sam ih koje smo pojili zapušačima od loze: jedan joj malo, dva joj mnogo. Kao i muškarcima koje sam znao, uostalom. Jedna je volela belo vino, ali em čisto, em da bude hladno; led joj je išao na živce, pa se setila: butelju beloga razlivala je u kalupe za led i stavljala u zamrzivač, pa je imala em belo, em hladno. Nijedan se muškarac toga nije setio – koliko znam. E, sad: pijana ili pripita žena u principu je isto što i pijan ili pripit muškarac; nisam još primetio razliku. Ako sam dobro razumeo, oboje su ljudska bića sa manje-više istim fiziologijama i metabolizmima: neko podnosi piće, a neko ga ne podnosi (uvežbanost, doduše, igra ulogu, rekao bi g. Feman).

Za oba pola (roda?) bitno je, međutim, da poznaju svoju meru i granicu u piću. Imam dragu prijateljicu koja tačno zna kad je trenutak da prestane i povuče se; i sam sam takav: posle određene granice prelazim na običnu vodu do kraja, pa makar i do zore (što mi se ne događa više; spava mi se, mator sam).

I to vam je sva ta veština i pamet; ništa naročito, ali slabo ko razume.