Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle:
Kraška jama usred Novog Sada

Tačno tri decenije su prošle od premijere koja će postati jedna od najvećih i najmučnijih umetničko-političkih afera posttitovske Jugoslavije, i jedan od simptoma njenog raspada

Beše li sunčan ili kišan taj deseti oktobar hiljadu devetsto osamdeset i druge, to valjda više niko ne pamti: biće da su oktobri i tada bili varljivi kakvi već jesu u pojasu "umerene kontinentalne klime". Dinamo je bio aktuelni fudbalski prvak Jugoslavije, Tren 2 laureat NIN-ove nagrade, a ono što se zvalo novi talas/novi val polako je već zamiralo ili se barem razvodnjavalo u srcima i toplim, zadimljenim, sumračnim zakucima naših gradova, praćeno grmljavinom tek formirane Discipline kičme: "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno"... Eh, imao sam sedamnaest godina. Te rane osamdesete, uopšte uzev, bile su dobre i značajne za Novi Sad, evo nas gde i danas uživamo u njihovim tekovinama: među ostalim SPENS, Most slobode, i ne naposletku, Srpsko narodno pozorište, nova i velelepna zgrada po projektu poljskog arhitekte, belo ultramodernističko zdanje ubrzo prozvano šampita, s onom sve-kao-uzgrednom novosadističkom ironijom. Nikada to nije bilo baš šik reći, ali ja negde volim tu nemoguću zgradu; s druge strane, istina je i da je zarad nje grešno porušeno pola stare Jevrejske ulice, cela jedna strana njezina, koja danas još samo postoji u Knjizi o Blamu Aleksandra Tišme, preseljena u taj veliki roman, prenesena i sačuvana kuću po kuću, da ne nestane dok ima nas koji umemo da je čitamo. A ta zgrada, šampita, kao da je ukleta još od tada, od same izgradnje ili bar od jedne njene vrlo rane premijere...

NE U NAŠEM SOKAKU: Tog je, dakle, desetog oktobra, u Srpskom narodnom praizveden komad Golubnjača Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača. Nisam bio ni na premijeri, ni na nekoj od osam ili devet potonjih novosadskih repriza, ni na kojoj od više desetina beogradskih: Mijačeva Golubnjača nekako mi je ostala nedohvatljiva, biće zato što sam tada živeo predaleko, mada sam stalno navraćao ovamo, ali eto, nisu nam se poklopili satovi i kalendari, šta li. Kako god, premijera je uspela, ubrzo su usledila i izjašnjavanja pozorišne kritike, mahom vrlo povoljna, a onda... onda je Nepoznat Neko (najviše se sumnja na Dušana Popovića, tadašnjeg svemoćnika, danas sasvim zaboravljenog asa pokrajinske komunističke vrhuške) zaključio da, majka mu stara, u toj Golubnjači "oživljavaju aveti nacionalizma", a i sve čudnija se i sumnjivija publika vrzma oko nje i "pravi neku čudnu atmosferu". Ne može to tako, drugovi, u našem sokaku! Ubrzo su, po uzusima epohe, "subjektivne snage" preuzele "odlučnu društvenu akciju" i predstava je politički gromko osuđena kao primer "dejstvovanja najcrnje reakcije"; svako ko se u Novom Sadu i Vojvodini imao nazivati komunistom imao je i ritualno osuditi komad i predstavu, bez prava na izgovaranje trivijalnom činjenicom da nije gledo/čito. Izjasni se ti, druže, i ne beri brigu, ima ko da gleda i čita za tebe...

Uzavreli su bili ta jesen i zima, ne samo zarad napada na konkretno umetničko delo (ta, bar toga smo se već bili nagledali), nego zato što je Golubnjača postala osnov za do tada javno nezamislive javne sporove: u Novom Sadu i Vojvodini gotovo unisono napadana, u Beogradu je Golubnjača bila gotovo unisono branjena, pa i veličana od pozorišnog i uopšte intelektualnog sveta, i relativno blagonaklono tretirana od političkog vrha. Kada je, posle svega deset izvođenja, politički iznuđenom odlukom proterana iz SNP-a, nastavila je pozorišni život na sceni beogradskog SKC-a bez ikakvih političkih poteškoća u glavnom gradu. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini takođe se nije dobro gledalo na nju, s retkim izuzecima, dok je u Sloveniji gostovala, štaviše i pobedila na značajnom festivalu, i dobila mahom dobre kritike. Nešto je bilo raspuklo (baš kao kakva kraška jama koja guta i krije strašne tajne) u Jugoslaviji tih dana, a da je malo ko kanda bio svestan dalekosežnosti tog simptoma...

SAVIJANJE KIČME: Ko je premlad da se živo seća tog vremena teško da može i pojmiti kako je sve to tada izgledalo; oluja koja se sručila na Golubnjaču bila je zaista gromovita, mada je, doduše, i njena odbrana bila snažna i mnogobrojna, i sa doslovno neuporedivo uglednijim imenima na svojoj strani. Nije zgorega, i nije tek nekakav preklanjski sneg iz kojeg se danas tobože nema šta naučiti, probijati se i probiti se, s olovkom u ruci, kroz preko 800 strana (!) kao cigla teške knjižurine Golubnjača – za i protiv (Filip Višnjić, Beograd 2008), koju je sam Jovan Radulović priredio od svekolike dokumentacije koja mu je bila dostupna: od bezbrojnih novinskih tekstova, kritika, napada i apologija, pa do zapisnika sa kojekakvih novosadskih i pokrajinskih "ideoloških komisija" i sličnih zaumnih institucija jednog, pravo govoreći, mašala bizarnog društvenog ustrojstva. Vredi čitati i podsećati se tog drvenog, mrtvosanog i mrtvozornog jezika kojim se obračunavalo s dramom i predstavom ("idejno sumnjivo"; "ideološka nebudnost"; "šire akciono jedinstvo"... uf. Kad god pomislite da vam nije jasno zašto je To naprosto moralo propasti, samo se setite tog strašnog, neljudskog jezika...), i vredi ne zaboraviti da cela ta stvar nipošto nije bila samo "načelne naravi": mnoge su se ljudske sudbine tu lomile, mnogim je ljudima savijana kičma da "osude" nešto o čemu ništa ne znaju, ili ako znaju, ne smeju da se javno slože sa sopstvenim mišljenjem, mnogi koji su istrajavali u "pogrešnom mišljenju" trpeli su konsekvence – recimo, kritičarke Dnevnika (Darinka Nikolić) i Radio Novog Sada šikanirane su i degradirane na niže, neprimerene poslove; da i ne govorimo da je Nikola Petrović, direktor dramskog centra SNP, prozivan kao "najodgovorniji za ideološku diverziju", preminuo ubrzo nakon cele fertutme, u pedesetoj godini života – a mnogima, bogme, nije bio nikakav problem da se javno brukaju tercirajući jednoj dirigovanoj histeriji i dobacujući poneku suvu grančicu za lomaču. Tako je to bilo tada, a kada su se prilike promenile, eh... Neki od njih, gle, u narednoj će dekadi postati mnogo glasnije "patriote" i nacionalisti od onih koje su, glede Golubnjače, optuživali baš za to zastranjenje sa Linije...

GLUMATANI RAJ: Predstavu, velim, nisam nažalost mogao da gledam, ali čitao sam dramu, takođe i zbirku pripovedaka kojoj je bila predložak: prvi put tada, u to vreme, drugi put nedavno, valjda prošle ili pretprošle godine, "sa ovom pameću". I, šta? Pa dobro, može vas, i sa sedamnaest i sa četrdeset i sedam godina, privatno mnogo više zanimati Disciplina kičme nego atavističko životarenje u nekoj dinarskoj selendri bogu iza leđa, ali ako se čita iole trezveno i pošteno, sine ira et studio, nešto se mora reći: Golubnjača je odlična pripovedačka zbirka, i solidan dramski tekst. Opora, trpka, teška i mučna – to da, ali i delo vrlo nadarenog i beskompromisnog pripovedača, onog koji ne pripoveda "da mu prođe vreme" nego zato što to mora. Golubnjača je zapravo priča o detinjstvu i odrastanju u uslovima u kojima nema ni traga bilo kakvoj idili (socijalističkoj, kapitalističkoj ili kojoj već) koju kičasto asociramo sa detinjstvom, nego je život poprilična muka i neprestano nanošenje i trpljenje nasilja, u beskrajno siromašnom, bezvodnom i surovom kršu, među ljudima vrlo skučenih vidika, čak "primitivnim" ako hoćete, ali zbog toga ništa manje ljudima, ništa manje sposobnim za ceo dijapazon ljudskih stanja, osećanja, ponašanja: od najbestijalnijih do najuzvišenijih. Pri čemu je onih prvih, ispada, mnogo više jer im nekako sve ide naruku... U takvom je okruženju sve puno patrijarhalne represije, prikrivene i potisnute seksualnosti koja se nema gde i na čemu "prirodno" isprazniti, sve je puno neke tmaste, jarke, "životinjske" fizičkosti življenja u najogoljenijem vidu. I nekog dubinskog (a)istorijskog beznađa, kojemu ni projektovani, od lokalnih podobnika beskrajno loše glumatani "komunistički raj" ne može ništa suštinski da ponudi i ništa suštinski da izmeni. Ti ljudi malo toga znaju, ali se utoliko čvršće i tvrdokornije drže onoga što misle da znaju o sebi i svetu; svoje predrasude gaje s velikom ljubavlju, svoju nemogućnost empatije s Drugačijim poimaju kao jedini mogući oblik i način ljudskog postojanja. Doduše, ništa bolje od toga ni od Drugih ne očekuju. U tome se, naravno, ne razlikuju od bilo koje druge zatvorene, izolovane, žestoko patrijarhalne ljudske zajednice. Nisu ti Radulovićevi Milokusi, ako ćemo pravo, ništa bitno drukčiji od Poskokove Drage Ante Tomića, samo su ispripovedani u bitno tamnijem, naturalističkom registru...

Godine zbivanja same su najranije šezdesete (dakako da nije slučajno i bez značaja da je baš to vreme piščevog detinjstva), ratne su rane još vrlo duboke, "pola sela" poklale su ustaše, a susedno je selo, jebiga, hrvatsko... A između njih nalazi se jama Golubnjača, deci zatajivano stratište ustaških žrtava, mesto istovremeno privlačne i užasavajuće Misterije za neodraslog naratora i ostalu "poludivlju" decu koja su zapravo glavni pokretači ovih priča (a i drame), decu koja začarani krug nasilja i mržnje nastavljaju u novom obliku, kao da se drugačije ne može, kao da izlaza odatle nema. E sad, možemo mi teoretisati kako tog izlaza mora biti sa gledišta našeg lepo vospitanog humanizma & renesanse, i s tim bih se prvi složio, ali to ne mogu i nisu dužni tako da vide akteri Radulovićevog pripovedačkog i dramskog sveta; njihova je skučenost njihova autentičnost. Oni ne postoje zato da bi bili politički korektni i da bi "nam" se "dopadali". Nad njom se, otuda, valja zamisliti, pa i uplašiti, ali nema nikakvog smisla egzorcirati je.

ZAMENA TEZE: Radulović je mnogo bolji pripovedač nego dramatičar, otuda i drama Golubnjača ne doseže kvalitet svog proznog predloška, ali sve ono što se prevashodno drami stavljalo na teret (mnogo se čak pokušavalo da se "prljav" dramski komad veštački odvoji od "čistih" pripovedaka) monumentalna je zamena teze. Golubnjača je, naime, u oba svoja izdanja duboko uronjena u jedan mučan, tesan svet u kojem je nacionalna i verska netrpeljivost sastavni i podrazumevani deo egzistiranja, ali ona tu netrpeljivost ne slavi i ne perpetuira: ona je samo naturalistički, a umetnički gotovo besprekorno ogoljava, sa dozom brutalne neposrednosti kakva je u tim vremenima (rane osamdesete) bila gotovo nepojmljiva, otuda valjda i dolazi tolika "šokiranost" njome. I prikazuje je kao ključan konstitutivni element muke življenja. Pišući (odličan) esej o ovom Radulovićevom tekstu, Zoran je Gluščević dobro primetio da bi, sa stanovišta nekog klasičnog nacionalizma, pre "srpske patriote" trebalo da se osete uvređenim, jer su protagonisti Golubnjače (dakle, Srbi) mahom prikazani kao ljudska stvorenja puna mržnje i zlopamćenja, osvetoljubivosti i ostalih "nehrišćanskih" osobina... Ključna, katarzična scena komada upravo je ona u kojoj nasilni, neobuzdani srpski dečak Mićuka (i sam, dakako, žrtva druge vrste zlostavljanja) muči i maltretira Hrvata Škoravka terajući ga da kaže da je ustaša, što ovaj, plačući, uporno odbija. A Mićuki je takvo Škoravkovo "priznanje" potrebno baš zato da bi mržnja kojom je zatrovan dobila nekakav "zadovoljavajući" referentni okvir, da se ne bi ugušila u sopstvenoj grdobi... Ali, to ne uspeva, niti može uspeti. Ni u Golubnjači, ni bilo gde drugde.

Trideset je godina mnogo vremena, naročito kada preko vas protutnje ratovi i strašni zločini, raspad države i sistema koji je u terminalnoj fazi svoje autodestruktivne tupavosti proizveo "slučaj ‘Golubnjača’". Lenjost uma je čudo, i mnogi stvarni i tobožnji "borci protiv nacionalizma" sa zakasnelom pameću reći da je, dođavola, ipak moralo biti nečega dubinski kvarnog u toj Golubnjači, i da mora da je od nje i njojzi sličnih "sve ovo počelo", pa je onda valjda retroaktivno nekako i u redu sve to što se njenim akterima dešavalo. Znam da bi nam svima tako bilo lakše i komfornije, ali – nije tako. Čak ni uprkos tome što je njen pisac docnije u životu, u osvit Zlih Vremena, i sam prihvatio neke postulate sveta o kojem je pisao, kao da je bio rešio da svojim progoniteljima naknadno da za pravo (pa je stigao da bude i ministar informisanja u vladi farsične i tragične RSK tvorevine). Ali, to ipak tako ne biva, bar ne sa književnošću. Nije retkost da delo bude superiornije od svog stvoritelja, pa je tako i Golubnjača, čitana danas, na koncu ispala mnogo mudrija od svog pisca. Bilo bi možda u nekom smislu bolje da je bilo drugačije, ali tako to ponekad biva u dobrih i darovitih pisaca, čiji ljudski i građanski format može, ali bogme i ne mora da bude dostojan njihovog talenta. Loši pisci su, naprotiv, uvek pametniji i bolji od svojih dela, ali od toga nema nikakve vajde ni za koga.

Teofil Pančić

Autori Golubnjače o ovoj predstavi, danas Jovan Radulović, pisac: Posledice golubnjača "Pozivam još uvek žive i politički agilne Žiku Berisavljevića i Dušana Popovića da se nakon trideset godina od premijere Golubnjače jave i kažu koji su im bili motivi i namere da proizvedu jedan od najbesmislenijih slučajeva u politici i kulturi ondašnje Jugoslavije" "Šta bih to danas mogao reći o Golubnjači a da nisam već rekao u silnim intervjuima i nekim drugim tekstovima od 1982. godine do danas, a da se ne ponavljam? Kao relativno mlad dramski pisac brutalno sam na startu zaustavljen, nikada više ništa moje nije igrano u pozorištu, iako sam napisao još dve drame, štampao ih kao knjige, i mnogi smatraju da nisu loše. Ali pozorišta nisu želela sumnjivog pisca. Kad je Golubnjača zabranjena u Novom Sadu, padale su veoma oštre reči, i od onih koji su je branili, i od onih koji su je napadali. Ja sam, uglavnom, ćutao. Neki od umetnika iz predstave Golubnjača zaklinjali su se da nikada više neće preći prag Srpskog narodnog pozorišta, vraćali ranije dobijene nagrade sa Sterijinog pozorja, a nakon godinu-dve dana vratili su se – glumili, režirali, ponovo primali nagrade. Jedini koji više nije prešao prag Srpskog narodnog pozorišta, a niti ga je ko zvao, je autor Golubnjače. Za ovih trideset godina – kako se Jugoslavija raspadala, vodili se ratovi, svako svakoga mrzeo i ubijao, izvukla bi se s vremena na vreme Golubnjača – kako je ta predstava sve to predvidela, a njen autor, poput Tarabića, bio zao prorok. Drskiji i bezobrazniji išli bi još dalje: sve zlo na ovim prostorima počelo je s Golubnjačom. U intervjuu, povodom izlaska moje nove knjige pripovedaka, rekao sam da bih voleo da nagrađivani i provokativni reditelj Oliver Frljić režira Golubnjaču u nekom zagrebačkom kazalištu. Nisam se šalio. Zaista mislim da je došlo vreme za to. Da je doslovno režira, da ne izostavi ni jednu jedinu reč. Naravno, pre toga gledaoci se moraju pomiriti s tim da su postojale istinske golubnjače, i da su, ne samo nakon dvadeset godina, kod potomaka žrtava, i te kako prisutne posledice golubnjača. O svemu tome govori moja drama. Ona nije kriva za breme koje joj je natovareno. Da li je tema moje drame mogla u to vreme proći u pozorištu, kod gledalaca? Mogla je i prolazila je u Novom Sadu (dok je nisu zabranili), u Beogradu, u Sloveniji (u Novoj Gorici, gde je proglašena za najbolju predstavu), u Ljubljani. Golubnjaču je trebalo pustiti da bude pozorišna predstava, da odživi svoj život, i ništa više. Nisam ja kriv što je Golubnjača čitana i gledana kao nagoveštaj buduće jugoslovenske krize. Pozivam i preko nedeljnika ‘Vreme’ još uvek žive i politički agilne Žiku Berisavljevića i Dušana Popovića da se nakon trideset godina od premijere Golubnjače jave i kažu koji su im bili motivi i namere da proizvedu jedan od najbesmislenijih slučajeva u politici i kulturi ondašnje Jugoslavije." foto: v. danilov

Dejan Mijač, reditelj: Mržnja u ljudima "Predstava je govorila da postoji jedno selo u kome bratstvo-jedinstvo nije uspelo da pobedi. I to je tada smatrano opasnim. U predstavi je bio niz detalja koji su govorili o jednom, a bilo je shvaćeno da govore o nečem sasvim drugom, što mi nikako nije išlo u glavu. Sećam se da mi je tada jedan visoki vojvođanski političar besno rekao: ako je to tako, šta je onda Partija radila 40 godina" "Jeste, ja sam inicirao da Jovan Radulović napiše dramu, smatrao sam da je zgodno da se od njegove proze napravi dramatizacija. Znao sam da je zbirka Golubnjača dobila tada važnu jugoslovensku književnu nagradu, ‘Sedam sekretara SKOJ-a’. Nagrada se dodeljivala za širenje bratstva-jedinstva, što se docnije pokazalo kao ironija zbog svega što je predstava urađena po toj zbirci izazvala. Radulović do tada nije napisao nijedan dramski tekst – pisao je televizijske scenarije i dobri su bili, ali nije imao nijednu dramu. Zato sam pokušao da ga nagovorim da mu neko pomogne u pisanju, ali je odbio. Umeću sam – rekao je, i dobro je napisao. Golubnjača se pojavila uoči tragičnih događaja pa je bilo nemoguće da ima nekog ko ne zna šta se iza brda valja. Ja, naravno, nisam mogao da pretpostavim šta će se sve iz toga desiti, ali da sam znao šta je u osnovi Golubnjače – znao sam. Sebe ne mogu da krijem kao da nisam bio tu. Bio sam, i to kao jedan od direktno odgovornih za tu predstavu. Da li je predstava bila potrebna u ono vreme ili ne, na meni je bilo da prosudim. Ja, politički nepripremljen, pretpostavio sam da – jeste. Nije mi se sudilo nikome, hteo sam da uz pomoć pozorišta nešto kažem, da ukažem na ono što osećam da je opasno. Radeći je, nijednog trenutka nisam posumnjao da moram da progovorim o pojavi koja je nazvana nacionalizam. Tada nacionalizam nije bio ono što se docnije izrodilo iz njega, samo je ukazivao da može to da bude. Nije mi bila namera, sigurno nije, da se bavim nacionalnim pitanjem Srba i Hrvata. Na fonu tog pitanja moguće je izraziti antropološko pitanje o mržnji usađenoj u ljude, i ispričati kako ta mržnja traje i u šta se pretvara. Time sam hteo da se bavim na primeru Radulovićeve priče. Predstava je govorila da postoji jedno selo u kome, duboko, iskonski, nije uspelo da pobedi bratstvo-jedinstvo. I to je tada smatrano opasnim. U predstavi je bio niz detalja koji su govorili o jednom, a bilo je shvaćeno da govore o nečem sasvim drugom, što mi nikako nije išlo u glavu. Sećam se da mi je tada jedan visoki vojvođanski političar besno rekao: ako je to tako, šta je onda Partija radila 40 godina? Ja sam mu odgovorio da ne znam šta je Partija radila, ali to jeste tako, i da bi bolje bilo da vidi gde je greška i da je ispravi. Predstava je optužena da je namerno ubačena iz mračne srpske sredine u Vojvodinu da je zatruje. To što je naišla na gostoprimstvo s ove strane Save i Dunava doživljeno je kao da smo mi krivci, a u stvari nišanilo se u nešto drugo. Jedan je nišanio u drugog, a pojavio se treći: Vojvodina je nišanila u Stambolića, a pojavio se Milošević i uspeo da zakuva to što nije ni pripremao – jer on politički nije ni postojao u vreme Golubnjače. Stambolić je bio mudar čovek, i znao je s koje strane vetar duva. Da je ostao na vlasti, mi sigurno ne bismo imali istoriju kakvu imamo. Gostovali smo i u Sloveniji. U Ljubljani je predstava imala tri izvođenja, i dobila prvu nagradu na internacionalnom festivalu u Novoj Gorici. I to je dolilo ulje na vatru. Slovenci su ozbiljno razmatrali predstavu. Uzeli su snimak probe, snimak s jednom kamerom koji sam tražio kako bih lakše radio (kasnije je taj snimak analiziran na sednicama CK pa sam ga nazvao špijunski), preveli su dramu, pa je posle svega organizovana i diskusija o predstavi. Njihovo ‘Delo’ je objavilo u posebnom dodatku tekst te diskusije. Organizovali su i grupu speleologa koja se spustila u jamu Golubnjaču s kosturima. Slovenci su tome ozbiljno pristupili, vrlo trezveno i analitički. I pobegli iz tog ludila koje nije njihovo. Zakjučili su da tu razuma više nema. Da je to mračni atavistički nacionalizam. Predstava je bila takva kakva je bila, nisam stigao ni da je sagledam. Ukoliko je bila loša, nije ni mogla da izazove sve to što su rekli da je izazvala." Sonja Ćirić foto: a. anđić