Nuspojave Ugalj i čelik, Srbi i Nobel Problem s preovlađujućim ovdašnjim osporavanjima "nobelizacije" Evropske unije je što su ponajviše ličila na uvodnike moskovske "Pravde" iz vremena Kubanske krize

piše: Teofil Pančić

U čemu li je, dođavola, problem sa Srbima i Nobelom?! Šta god da urade ili ne urade oni tamo Nobelovi komiteti po Švedskoj i Norveškoj, nama ne valja. Prošle godine nevolja je bila u tome što Dobrica Ćosić nije dobio Nobela, a neki od nas se taman bili poradovali da jeste. Drugi od nas se, međutim, poradovali kad su čuli da nije. Svako je tako dobio svoje kukavno parčence radosti, a sve zbog jedne moronske i nečasne internetske podvale koja je Niščima svih fela bila mlogo smešna, burazere. Izem ti smisao za humor, da parafraziram našeg briljantnog premijera, stručnjaka za etimologiju Kalemegdana, a i šire.

Ove godine, međutim, stvar je kanda mnogo ozbiljnija. Em što se provereno ne radi o internetskoj podmetačini, em što ovaj put nije problem s tim ko nije nego ko jeste dobio Nobela. Samo ne onog za književnost nego za mir. Dobitnica se, naime, zove i preziva Evropska unija, a ovde se protiv te odluke u najedared bilo nadiglo sve i s koca i s konopca i između, i to u mašala komotnom ideološkom i svakom drugom rasponu, recimo, od "Pečata" pa do... da, jebiga, nemojmo se femkati: do "Vremena". Zašto Vučelićev "Pečat" – e, to bar ne moram da vam objašnjavam. Zašto pak "Vreme" – e, to bezbeli ne umem da vam objasnim, a rado bih. Nije ni moja pamet baš toliko rastegljiva. Ali dobro, neka cvjeta tisuću cvjetova – što bi rekao jedan tolerantni masovni ubica iz XX veka. Neka svako od nas za sebe pretrese šta su njemu i taj Nobel i ta Evropska unija, pa će nam pozicije biti jasnije i preglednije, što je uvek zdravo. Evo, recimo, moj slučaj...

Kada sam čuo ko je "laureatkinja" mirovnog Nobela, u prvi mah mi nije bilo pravo. Držim, naime, da je uvek bolje i smislenije nagrađivati pojedince i pojedinke koji se, lično ne posedujući nikakve osobite mehanizme moći, sasvim konkretno i izlažući se represiji ili raznim drugim rizicima bore za mir u turbulentnim područjima, najčešće i protiv većinskog (ne)raspoloženja i predrasuda sopstvenih sudržavljana i sunarodnika. U krajnjem slučaju, u redu je nagrađivati i nekakve organizacije, ali nezavisne, izvan establišmenta. U tom smislu, nagraditi jednu političko-ekonomski hipermoćnu nadnacionalnu superstrukturu, ili uostalom nagraditi predsednika najmoćnije zemlje na svetu (kako god se ovaj zvao), izgleda mi kao moguće promašivanje poente. Argumentacija koja bi ovogodišnju odluku Norvežana osporavala sa te strane bila bi mi bliska. Međutim, šta smo dobili umesto toga, kao apsolutno preovlađujući krik javnog mnenja? Nešto što mi, da prostite, najviše liči na uvodnik moskovske "Pravde" iz vremena kubanske krize. Prigovor nobelizaciji EU sveo se, naime, na ovo: ma, ti Evropljani uopšte nisu takve cvećke kakvima se predstavljaju, a šta je sa Libijom, Sirijom i Slakom (ne znate gde je Slaka?!), a šta što su nas onomad bombardovali, a zašto muče crnce (ne, pardon, to su Ameri) i sve u tom smislu. Ovo je ili fundamentalno nerazumevanje, ili pak još fundamentalnije svesno krivotvorenje stvari. I bitno doprinosi tome da, od početne skepse iz gorenavedenih razloga, postanem svesniji koliko je odluka norveškog Nobelovog komiteta zapravo duboko ispravna. Ne iz nekakvog inata, da se razumemo, nego zato što mi je ova vrsta "argumentacije" koja se sručila na EU samom sobom prejasno pokazala istorijsku bedu u kojoj bi kontinent živeo bez nje.

Priča o EU Nobelu ne može mimo dva osnovna aspekta: "unutrašnjeg" i "spoljašnjeg". Znamo sve o krvavoj istoriji evropskih etnopartikularizama, čak i sasvim nedavnoj. Banalno je već i podsećati kolika je zasluga superstrukture zvane prvo EZ a posle EU, sa svime što je pratilo i prati, za sedam decenija evropskog mira i napretka, koji mir po svoj prilici neće narušiti ni teška kriza koja (i) Evropu drma – a kad bi se, daleko bilo, i desilo drugačije, to bi se moglo desiti jedino negiranjem i rušenjem osnova na kojima evropsko udruživanje počiva. Uostalom, sve i da se EU koliko sutra raspadne (a neće, ma koliko bi to voleli i "levi" i "desni" mesijanisti) nagrada bi opet bila opravdana, jer je to nagrada za već učinjeno, a ne nekakav kredit za budućnost (što je s razlogom prigovarano kada je nagradilo tek ustoličenog Obamu). Jedini unutarevropski ratni sukob od osnivanja "Zajednice za ugalj i čelik", onaj postjugoslovenski, odigrao se izvan granica EZ/EU, a u njemu se sama Zajednica, verovatno nažalost, ponašala krajnje uzdržano i pacifistički, na užas, recimo, opkoljenog Sarajeva i mnogih drugih.

Drugi aspekt je "spoljašnji". Kaže se – ma kakva mirotvorna EU, a ovamo stalno prave dar-mar po svetu! Međutim, ko pravi taj dar-mar? Hajde sad na stranu načelne rasprave o legalnosti i legitimnosti vojnih intervencija izvan granica nacionalnih država, skoncentrišimo se na sasvim konkretno. Ovde se zaboravlja na jedno: neke od članica Evropske unije su velike vojne sile, uz to i zemlje sa dugom kolonijalnom istorijom i neumrlim interesima. Najpre vam tu padaju na um Velika Britanija i Francuska, ali tu su i Holandija, Belgija, Španija, Portugalija... Zemlje kao Nemačka i Italija, kao velike sile, takođe imaju svoje interese i svoje prstiće umočene u tegle pekmeza na raznim stranama. Ta priča je mnogo starija od EZ/EU, i s njom kao strukturom nema suštinske veze. Zamislimo, dakle, da EU ne postoji, da nikada nije ni osnovana: da li bi Britanci, Francuzi i ostali i tada vojno i nevojno ordinirali po svetu? Naravno da bi, i to verovatno mnogo lakše i sa manje kočnica! EU nije globalna majka Tereza ili Gandi, ali teško je zamisliti da se ijedna njena pojedinačna članica na globalnoj sceni ponaša gore zato što je u EU, nego što bi se ponašala da je izvan nje.

Šta je onda ukupni EU skor glede mira? Na unutrašnjem, evropskom planu: krajnje pozitivan i lekovit. Na širem globalnom planu bar delimično pozitivan i ublažavajući, ili u apsolutno najgorem i najstrožem tumačenju neutralan. Kome je to malo za jednog Nobela, važi, neka ponudi više...