Moj muški život Gosti "Ko je samo jednom ugostio prijatelje, osetio je šta znači biti Cezar"

piše: Miloš Vasić

Tu rečenicu Hermana Melvila stavio je Grejem Grin kao moto svog divnog romana Doktor Fišer od Ženeve iz 1980. Dotični dr Fišer mizantrop je i đubre, pa po toj liniji svoje goste (koji to, uzgred, zaslužuju) odgovarajuće ponižava i maltretira, ali to je jedna druga priča, koju inače preporučujem (BIGZ 1981, sjajan prevod Ljerke Radović; nekada su prevodioci znali i engleski i srpski, ali to je bilo nekada).

Herman Melvil je u pravu. Zaista je lepo i ispunjujuće ugostiti dobre ljude i lepe žene (moje omiljeno društvo) u svom skromnom domu; lepo je i biti gost dobrih ljudi i lepih žena, ali ovo prvo je nekako slađe, kako da vam objasnim... To što sam osetio "šta znači biti Cezar" tu je manje važno, a ja sam podjednako sujetan kao i svako. Ne: to je nešto drugo.

Evo zašto: kao prvo, mi (moja najlepša i najbolja polovina i ja) u goste zovemo samo one koje volimo i cenimo. Samim tim uživancija je zajamčena i promašaja nema, bilo da je reč o svraćanju na piće, o večeri ili o dužem boravku. Mi te dobre ljude i lepe žene volimo. Ima kome je "svakog gosta za tri dana dosta", znam i razumem; tri dana ume da bude previše u datom slučaju, ali upravo zato gosti treba da budu naši i omiljeni. Čak i kad nam neko nevaspitan dovede nekoga nezvanog, to nije problem (imali smo i takvih slučajova, što bi rekao Balašević): na našu hranu, piće i učtivost primedbi nema, niti ih može biti, molim.

To ide ovako: prvo danima razmatramo meni i vinsku kartu, sve to u kuhinji; pa onda (što je i najlakše) sociometrijsku sliku gostiju – ko uz koga spada ili ne spada; izrazite ličnosti treba držati mimo drugih izrazitih ličnosti, inače se pokvari provod od nadvikivanja i pametovanja. Ko šta voli; ima li vegetarijanaca ili (daleko bilo!) onih još gorih, vegana valjda. Vegetarijanci nisu problem, mi ionako jedemo zdravu hranu, pa će biti i za njih nešto bez mesa. Pa ko pije crno, a ko belo, a ko pivo i koje sve od toga. Pa ima li leda za Vojina i Branku (evo mi se omaklo, sasvim spontano!). Onda napravimo plan po danima i delatnostima: kad se, recimo, bakalar ima staviti u toć, kad ga čistimo i kad finaliziramo i na koje načine – obični beli; na bolji način Tanjinog tetka Marija iz Trsta; na moj katalonski način; na paštetu (to ćemo ovoga Božića, insh’Allah!). Ostale klope su jednostavnije, osim što mi za tatarski biftek treba Dubravko koji zna svih 14 ili više sastojaka, pa ga onda zajedno mesimo i dodajemo još malo ovoga ili onoga – ili ovoga u nedostatku onoga.

Onda se Tanja uznervozi i počne da licka naš skromni dom kao da će naši gosti krišom prevlačiti mali prst po policama, ne bi li naišli na prašinu, pa da nas posle olajavaju po čaršiji. To su možda radile gošće moje i Tanjine mame; naši prijatelji to ne rade, ali uzalud taj argument. Onda se namesti sto, iznesu servisi i escajgi, provere čaše jesu li besprekorne (jesu!), sipa se gostima aperitivčić i prati se dinamika na i u šporetu: dobra hrana za goste i za nas ima da bude vrela, supa ima da šapuće kad se iznese.

Kad se te orgije, dostojne Petronija, završe, gosti krenu da nas hvale. To je suvišno, jer mi sasvim dobro znamo da šta smo napravili i da je bilo odlično. Zato se i osećamo kao Cezari. Onda gosti krenu da se opraštaju, a mi da ih ispraćamo i tako do kraja. Kraj je najzanimljiviji jer nas je baš krenula prava priča, šala, šega i budaljenje – a oni bi već kući! Kad i poslednji uspeju da pobegnu, Tanja i ja sednemo, sipamo sebi poslednje piće za taj dan (nightcap), pogledamo se trijumfalno i uglas kažemo: "A, jesmo li ih nahranili kako treba?" Sto smo već raspremili, sudove ćemo sutra oprati za tren oka, imamo mi praksu, sve je da ne može bolje biti; pa ko se ne bi osećao kao Cezar?

Gosti koji dođu na duže, sa spavanjem, jednostavniji su. Obično imaju neka posla po gradu, ali to ne znači da neće dobiti ozbiljnu večeru, mada pokušavaju da nas poštede, ne znam samo zašto kad mi to volimo? Uostalom: ionako bismo kuvali za nas, pa šta? Ti gosti dobiju svoj – naš, ako ih je dvoje – krevet; svoju sobu, ako je jedan; ključ od gajbe, pa neka se motaju do mile volje po sajmu knjiga ili već kuda idu. Njih nekako najviše volim, jer su redom stari prijatelji: rableovski fratar Marko Oršolić (koji ustane kao vampir i iskrade se iz kuće, pa moramo da ga upozoravamo da zaključa vrata za sobom); Pero Jurišin, biblioman iz Splita, i njegov sin, prepametni mali Petar; Mirjana i Igor Galo iz Pule; Boro Rašeta i poneka njegova curica; a najviše volim našu prijateljicu Mladenu, lepoticu arhitektu iz Zagreba, kad nam dođe za Novu godinu, pa 1. januara u pidžamama jedemo rusku (francusku) salatu, pijemo hladno pivo i zajebavamo se oko bečkog koncerta, agramerskog kultnog događaja koji je meni smešan od detinjstva: te vidi kako se obukla, koza glupa; te vidi njega, kao da ne znamo ko je i šta je sve ukrao; itd.

Volimo i da idemo u goste; nije da ne volimo. Pritom mi nimalo ne smeta što se neko drugi oseća kao Cezar: tako i treba i to podržavam. Hvala svim dobrim ljudima i lepim ženama koji su nas ugostili kao i mi njih, ako ne i bolje.

Treba ići u goste i primati goste; na tome se drži ovo malo našeg života.