Intervju – Zoran Ilić, vlasnik i direktor "Biomelema":
Vrhunski srpski proizvod

"Ono što je danas neophodno državi, zove se munjevito podizanje konkurentnosti već postojećih proizvoda iz Srbije. Jer, ako to ne uradimo odmah, izgubićemo još hiljade i hiljade proizvođača"

Osnovan pre 23 godine kao mala zanatska radnja za proizvodnju preparata od lekovitog bilja, "Biomelem" je danas vodeći proizvođač biljnih šampona u zemlji, s velikom verovatnoćom da će uskoro biti prvi i u regionu. "Biomelem" je primer domaće male firme čiji su proizvodi poznati i priznati koliko i uvozni proizvodi velikih proizvođača. Na primer, njegov Revitabion je još od vremena Jugoslavije važeći sinonim za preparat protiv opadanja kose, a smatra se da je upravo "Biomelem" uveo u naše krajeve modu negovanja i lečenja kose biljnim šamponima.

Sada "Biomelem", svojim primerom, promoviše i nastoji da nametne jednu drugu modu, modu privrednog preduzetništva. Bila je to tema razgovora sa Zoranom Ilićem, direktorom i vlasnikom "Biomelema", vođenim neposredno nakon 12. Međunarodnog kongresa malih i srednjih preduzeća održanog u Skupštini Srbije. Zoran Ilić je osnivač Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća, (SAMSP), član je Saveta za mala i srednja preduzeća Privredne komore Srbije, osnivač je i Udruženja "Vrhunski srpski proizvod" – VSP. Pre tridesetak godina odustao je od poziva veterinara da bi se bavio preduzetništvom.

"VREME": Zašto promovišete preduzetništvo, zašto mislite da u sadašnjoj Srbiji treba biti preduzetnik?

ZORAN ILIĆ: Zato što zemlja u kojoj mladi traže budućnost u politici, nema budućnosti. Zato želim da pošaljem poruku političarima, mladima i njihovim roditeljima, da bi trebalo da se hitno, momentalno, munjevito, vratimo preduzetništvu i profesijama van političke sfere. Današnji mladi ne vide sebe kao naučnike, ekonomiste, arhitekte, a još manje kao preduzetnike, zato što se smatra da će imati najmanje problema u životu ako se bave politikom ili ako rade u javnim preduzećima. Zato svi streme da uđu u neke političke vode ili u državne firme, što još više optereti privredu koja finansira sav taj aparat.

Da li imate konkretne primere za to što pričate?

Živim duže od 20 godina na Topčiderskom brdu. Za to vreme, generacije momaka iz kraja je prošlo kroz teretanu u kojoj treniram. Njihovi roditelji su ozbiljni poslovni ljudi: jedan, na primer, ima restoran, drugi ima ozbiljnu veliku auto-mehaničarsku radnju, i tako redom. A njihovi sinovi, znam ih godinama, nisu se odlučivali da se bave poslom njihovih roditelja, nego ih je privlačila politika i – evo ih danas u raznim strankama. I ta mala grupa mladića, njih nekoliko desetina, jeste primer da mladi hoće pre svega da se bave politikom ili da rade u javnim preduzećima. Videli su da se njihovi roditelji muče, da ne postoje uslovi za preduzetništvo, i krenuli su drugim putem.

A vi im ipak poručujete da postanu preduzetnici! Zašto? Da bi se i oni mučili kao što se muče njihovi roditelji?

Jeste, preporučujem im! Zato što sam ceo život bio preduzetnik, i znam da to znači slobodu. Puno radim, ali nemam nikog iznad sebe da me ograničava: ja donosim odluke, ja rizikujem, ja i zarađujem.

Priznaćete da je mladom čoveku koji želi da bude preduzetnik neophodan kapital kako bi počeo posao.

Preduzetništvo je u glavi. Ako imaš dobru ideju, ako imaš preduzetnički duh i želju da nešto stvoriš, pare se uvek nađu ili kod nekog preduzetnika koji već nešto radi što bi radio i ti, ili kod ozbiljnije firme. Dobra ideja uvek ima tržište. Naravno da ne može odmah da se napravi projekat vredan stotine hiljade evra, ali da se zaradi – to može. Ja nikada nisam kupio polovan automobil, od juga do mercedesa koji vozim danas. Znači, može da se zaradi. I to, poslujući tržišno: nikad nisam dobio kredit iz primarne emisije, a uspeo sam da napravim ne jedan nego nekoliko brendova. I znam da u Srbiji postoje ljudi koji ni iz čega prave izuzetno dobre stvari. Postoji, na primer, porodica koja pravi alate veće preciznosti od one koju zahtevaju Japanci i Švajcarci. I koja izvozi taj svoj alat, pa zato alat iz Obrenovca koriste Japanci i Švajcarci. Ta porodica od svog rada veoma dobro živi. Znate koliko mnogo ima takvih primera?

Kako je moguće da ih ima mnogo kad se zna da je ekonomska kriza najviše pokosila baš mala i srednja preduzeća?

Ja mislim da ova država hitno treba da pokrene strategiju preduzetništva. Ovih dana nova vlada se intenzivno bavi promenama zakona, refinansiranjem postojećih kredita, idejom o reindustrijalizaciji Srbije. Sve je to potrebno, i sve je to dobro. Ali ono što je danas neophodno državi, zove se munjevito podizanje konkurentnosti već postojećih proizvoda iz Srbije. Jer, ako to ne uradimo odmah, izgubićemo još hiljade i hiljade proizvođača. U mandatu prošle vlade nestalo je 100.000 malih i srednjih preduzeća. Srpske vlade proteklih nekoliko decenija uporno i temeljno seku granu na kojoj sede, a ta grana danas visi na kori. Dovoljan je mali vetar, a ovde se danas vetar zove tranzicija, pa da ode ta grančica na kojoj stoji nekoliko desetina hiljada preostalih malih i srednjih preduzeća. To nije mala brojka, ona može da obezbedi brzo uvećanje izvoza, ali ako dobije sistemsku podršku.

Kažete da mala i srednja preduzeća mogu da obezbede uvećanje izvoza. Kako, kad tako nešto ne uspeva ni velikim kompanijama?

Kako? Povezivanjem u zajednički sistem za izvoz. Mi, mala i srednja preduzeća, treba da se umrežimo da sva naša znanja, sve kapacitete, pretvorimo u jednu zajedničku multinacionalnu kompaniju. Tako ujedinjeni, imali bismo šansu na globalnom tržištu. Pojedinačno – ne. Pojedinačno, ni velike srpske firme nisu dovoljno jake da krenu na zapadno tržište. Zato treba da radimo zajedno. Da stranom tržištu ponudimo zajednički brend koji se zove "Very Special Product of Serbia", VSP. Brend "Vrhunski srpski proizvod" objedinio bi naše najbolje proizvode, i bio bi konkurentan na inostranom tržištu. Mi u "Biomelemu" pripremamo tu ideju kroz projekat VSP. Mnogi ministri iz prethodna vlade su rekli da je projekat super, ali se ništa nije uradilo. Političari slabo slušaju preduzetnike. Više slušaju ljude koji su najbogatiji u Srbiji, koji su uspeli zato što su imali i kredite iz primarne emisije i povlastice i privilegije, nego što slušaju preduzetnike koji su uspeli da izvezu svoje proizvode.

Da li ste pokušali da vas čuju?

Ja sam se sastao sa svim nadležnim ministrima prošle vlade. I svi su rekli – bravo. I maltene svi su tražili, da bi podržali VSP projekat, da uđem u stranku. Svima sam rekao da se zalažem za nestranačku Srbiju. Tvrdim da ona postoji i moguća je. Zato pozivam ovu vladu da odbaci politiku prethodne vlade u kojoj je nestranačka Srbija bila nemoguća, i da podrži svakog ko nešto dobro proizvodi. Jer, toliko smo mali da ne mora niko da nas ograničava da bismo propali. Zato moramo da se povežemo da bismo munjevito krenuli napred. Pokazao sam projekat Aleksandru Vučiću, dopao mu se. I Mlađanu Dinkiću i Nebojši Stefanoviću i drugima. Ja znam da ljudi koji se nisu bavili proizvodnjom, koji ne znaju šta je to preduzetništvo, a najveći broj naših političara to ne zna, ne može da zna šta preduzetnicima treba. Eto, zato im ja pričam o tome.

Otvarajući Međunarodni kongres malih i srednjih preduzeća, Nebojša Stefanović je upravo javno podržao preduzetništvo.

Da, i to je svakako izuzetno dobar znak. Namerno smo organizovali Kongres u periodu kad ističe prvih 100 dana vlade. Prepoznajući važnost malih i srednjih preduzeća, Nebojša Stefanović, predsednik Skupštine Srbije, otvorio je Kongres, a ministarka Verica Kalanović predstavila je mere podrške i obećala pomoć. Gostima su se obratili Serđo Arzeni, direktor OECD-a za lokalni i regionalni razvoj i razvoj malih i srednjih preduzeća, Frenk Janmat, šef delegacije u Srbiji, Kristin Fajfer, generalni sekretar INSME, i njihovo mišljenje i ocena o našem radu su pozitivni. Luk Hendriks, direktor UAPME, Evropske asocijacije malih i srednjih preduzeća, rekao je da ono što je čuo na Kongresu budi nadu da će nova srpska vlada usmeriti više pažnje na mala i srednja preduzeća. I to je dobro.

Vi ste član Saveta za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Srbije, zašto tamo niste pokušali da pokrenete VSP?

Jesam, ali predsednik Privredne komore Milan Bugarin nije hteo da pokrenemo ovaj projekat bez podrške ministara. Očekivao je njihovu zvaničnu podršku. Ja mislim da udruženje privrednika kakvo je Privredna komora treba da bude oslobođeno bilo kakvog političkog uticaja i da njegov predsednik mora da ima slobodu da sam podrži dobru ideju. Mi ćemo sami pokrenuti VSP, s tim što bi uz podršku Privredne komore i države sve to bilo neuporedivo brže i efikasnije.

Kako znate da bi VSP uspeo u praksi?

Znam, zato što ujedinjavanje kakvo predlažemo projektom VSP testiramo raznim drugim projektima. Prvi je posvećen ženskom preduzetništvu. To je "Soul inclusive". Namerno smo se okrenuli ženama, zato što se one procentualno manje bave politikom, praktičnije su, i zato što su one najveći kupci "Biomelemovih" proizvoda. Njima smo ponudili sve naše znanje, sve naše kontakte, i uspeli da za kratko vreme postignemo dobre rezultate. Od 7. marta, kada smo izabrali 10 žena koje će dobiti našu podršku ove godine, uspeli smo da njih tri otvore svoja mala preduzeća. Znači, iz jednog projekta, iz "Soul inclusive", nastala su tri nova pravna lica koja uspešno funkcionišu, i tri žene, slučajno se desilo da su sve tri samohrane majke, sa šestoro dece, dobile su posao. Naši poslovni partneri su prepoznali "Soul inclusive" kao interesantan projekat socijalne odgovornosti, pa je Kulturni centar Beograda prvi otvorio vrata našim preduzetnicama i one sad prodaju svoje proizvode u centru Beograda, u "Beoizlogu". To je dokaz da mi možemo da pozicioniramo, izreklamiramo i prodamo sve što one proizvedu. Kad im se prvi novac vratio, one su odlučile da otvore svoje radnje. Koliko im to znači, govore imena njihovih radnji: "Snove od niti" otvorila je Dragana Rodić – zato što je ostvarila želju da od kreativnosti može da živi, "Soul dizajn" je radnja Željane Vukojičić, i "Mati" je radnja Jasne Lovrić, majke tri ćerke. Ideje ostalih sedam preduzetnica koje smo izabrali brusimo i pomažemo im da ih razviju. Moguće je da neće proći ni godina od prošlog konkursa pa da bude i više od 10 žena koje su ni od čega uspele da pokrenu veliki biznis. Mi to smatramo velikim uspehom, i modelom kako umrežavanje može da pomogne da jedna mala firma kao što je "Biomelem", sa 18 zaposlenih, otvori 10 novih firmi.

Da li planirate nov konkurs ili ćete čekati da i preostalih sedam žena, potencijalnih preduzetnica, počne proizvodnju?

Da, planiramo nov konkurs, i to uskoro, a paralelno razvijamo već započeti posao. Upravo smo se dogovorili sa firmom "Lilly", to je kao što svi znamo lanac veledrogerija, da naše tri preduzetnice prodaju svoje proizvode u "Lilly" prodavnicama u Knez Mihailovoj, u Sremskoj i u Centru "Ušće". Nataši Radović, direktorki marketinga u lancu "Lilly", dopao se naš projekat "Soul inclusive", i dogovorili smo se da naše preduzetnice dobiju policu u prodavnicama "Lilly", da to bude radnja u radnji. "Lilly", kao i mi, učestvuje u ovom projektu neprofitno. Zatim, direktorka lanca mađarskih hotela "Hunguest hotels" obećala je da će naše preduzetnice moći da prodaju svoje proizvode i u nekoliko njihovih hotela. Rekla je da im to odgovara naročito za pogranične delove gde ima puno turista iz Srbije, a najavila je i da će ovog leta u Herceg Novom, gde imaju svoj hotel, prodavati proizvode projekta "Soul inclusive". Znači, "Biomelem" je pokazao da sa dobrom idejom i vrlo malo sredstava, umrežavanjem potencijala, može da se ostvari sistem za izvoz.

Zašto to radite?

Zato što želim da moja deca ostanu da žive u ovoj zemlji, i da im bude lepo. Radim zato što sam privatnik, preduzetnik, i ja preduzimam sve što je u mojoj moći da zemlji dam šta mogu. Nezavisno od bilo koje vlade i političara, ja ću raditi što mislim da je najbolje za moju zemlju. A ovo su, složićete se, stvari od nacionalnog interesa.

Sonja Ćirić