Intervju – Srđa Anđelić, scenarista i reditelj:
Ljudima se živi

"Sve je u ushitu koji vas pokrene da budete protiv ove turobne svakodnevice. Biti protiv nametnutog stanja stvari je osnov svega. Zato se i pišu dobre knjige i snimaju dobri filmovi, i zato ih je malo. I nema opravdanja, traženja alibija da treba da naiđe pravi trenutak, bolji ekonomski uslovi, već se odmah razmišlja i gradi. ‘Sve ostalo je čađavo teoretisanje’, kako kaže Marko Ristić"

Artiljero u fudbalskom slengu Brazila znači "onaj koji nikad ne promašuje". Artiljero Srđe Anđelića je najnoviji domaći film koji namerava da bioskopima vrati publiku. Glavni junak filma, Mali, nastoji da svog idola Nemanju Vidića, poznatog fudbalera Mančester junajteda, vrati u Zvezdu, ne bi li uradio nešto važno u svom životu i ne bi li spasao tim koji mu je u krvi. Navedene paralele i poređenja su namerni.

Scenarista i reditelj filma Artiljero Srđa Anđelić je scenarista i filmova Do koske, Munje, Jedan na jedan, TV-serije Mile protiv tranzicije, i jedan od najupečatljivijih likova urbanog Beograda, poznat je po pseudonimu Mjehur Ubica, pod kojim je godinama nastupao na radiju B92. Njegov Artiljero upravo počinje drugu nedelju bioskopskog života.

"VREME": Kakvi su prvi utisci? Da li se naslućuje ostvarenje vaše namere da Artiljero bude bioskopski film?

SRĐA ANĐELIĆ: Da, iako postoje poteškoće jer je mreža bioskopa još uvek slaba. Ali, guramo svakim danom sve bolje i bolje. Publika reaguje na film jako dobro i to mi je najvažnije. Za opstanak naše kinematografije bioskopski film ima ključnu važnost.

Time treba da se bave i ministri i komisije koje odlučuju o novcu, jer kakva je važnost međunarodnih nagrada pojedinim filmovima ako bioskopi ostanu prazni. Čini mi se da postoji i neka vrsta prezira prema bioskopima, kao da naša kvazielita potcenjuje zabavni aspekt filmova. Ne možemo praviti filmove po ukusu fondova i administracija. Oni ionako "skidaju" filmove sa interneta.

Da li je danas, kod nas, moguć bioskopski film s obzirom da nema bioskopa, a ni para za bioskopsku ulaznicu?

Moguće je, ali uz ogroman napor. Ono što je u razvijenim sredinama normalno, ovde je problematično. Međutim, filmadžije ne odustaju tako lako. Važno je da publika čuje da je Artiljero romansa sa mnogo komičnih delova i da je napravljena za mlade ljude koji i inače vole bioskop. Presudna je reklama "od usta do usta". I u tom smislu mi pokušavamo da vratimo film gledaocima. U nekim gradovima godinama nije prikazana nijedna projekcija, ali se zato pet puta raspisivao tender za asfalt. Zamislite odrastanje tih ljudi bez filma, najkomunikativnije umetnosti!

Vaš film je vidno zainteresovao javnost i pre nego što je završen. Koliko je tome doprineo Nemanja Vidić?

Nemanja je čovek van ovog vremena samoreklamerstva, on se veoma diskretno pojavljuje u medijima, pa ni u ovom slučaju nije želeo da se ističe. I to nam je veoma odgovaralo jer smo pravili priču o sličnom junaku koji ne priča mnogo, ne oglašava celom svetu svoje stanje i ne žali se na okolnosti. Takav glavni junak nije imao dilemu da, u opštoj kakofoniji "ja pa ja" mislilaca, izabere ćutljivog kapitena Mančester junajteda.

Glavni junak filma sanja san čije bi ostvarenje ulepšalo njegov lični život, ali takođe i život jednog dela zajednice – barem onih koji navijaju za Zvezdu. S obzirom na to da su takvi mladi ljudi, a i ne samo mladi, veoma retki, da li je u osnovi vašeg scenarija – fantastika?

Svi ti junaci iz epova, praheroji, deluju kao veći i bolji od nas. Mi se, u slučaju Artiljera, bavimo Malim, koji tokom filma izrasta u glavnog junaka. Zato smo izabrali mehanizme klasične dramaturgije koja pruža iluziju celovitosti. Artiljero ima početak, sredinu i, dosta neobičan, kraj. Našem junaku ne bi pomogla pomodna fragmentarna priča koja umesto Drame stvara Traumu, ali ni intimna, kamerna situacija, jer on želi da gromoglasno izazove društvo na dvoboj – a za tako nešto mu treba prostor. I dolazimo do arhetipskog u Artiljeru, taj bunt protiv hijerarhije i ustaljenog načina guši mladog čoveka. Tako je to još od vremena tragedija, Šilerovih Razbojnika, pa sve do naših fiktivnih likova koji na zastavi pišu "Bura i prodor", slično kao što su mladi umetnici pre nekoliko vekova uzvikivali u Evropi.

Da li bi dolazak Nemanje Vidića bio dovoljno jak lek da izbavi Zvezdu i naš fudbal?

U našoj fikciji junak je uveren u to, ne toliko u ozdravljenje fudbala koliko u ohrabrenje za njega i njegove drugove. Njemu je potreban Doživljaj, neponovljiv i autentičan. Izbavljenje društva i fudbala je po strani, glavni junak se sam izbavi, pa se to zarazno prenese na drugove i njegovu devojku. Izbavljenje iz lošeg sticaja okolnosti, kojim smo okruženi svaki dan, desi se uz pomoć melodrame i komedije. Tako pročišćen i obnovljen, Mali se mirno predaje predstavnicima zakona. Ali tu nije kraj, jer Ana, njegova devojka, sprema artificijelno razrešenje. U tome pomažu Mika Antić, Beket, Jarboli, Mića i Aćim i, naravno, najveštačkiji od svih izuma – "deus ex machina". Tako da u Artiljeru postoji i obrazovni program.

Postoji mišljenje da je vaš film metafora, da u njemu uopšte nije reč o fudbalu, već o nečem važnijem, recimo o državi. Da li je to tačno?

Na početku filma junacima je zabranjeno da uđu na stadion. U kadru se vide prazne tribine, poput gledališta u drevnim pozorištima. Strašno je opasno zabraniti mladim ljudima da prisustvuju spektaklu, jer sve to postoji samo zbog njih, a toliko vremena već na njih niko ne obraća pažnju. Zamislimo gnev starih Grka kad bi im administracija zabranila ulaz u pozorišta. Ali to bi bilo nemoguće, jer je prvi čovek uprave bio Perikle, koji je podržavao instituciju spektakla. To je način da se pobegne od sivila stvarnosti. O tome se radi. "Fudbal je najbrži put da se pobegne od stvarnosti", kaže Sokrates. Ne može da se raste bez priča, bioskopa, utakmica, jer onda stvarnost prevladava, a svi znamo kakva je. Zbog toga, kada glavni junaci filma utrče na teren i otmu loptu – tu počinje filmska priča. U tom smislu je ovo angažovan film.

Koliko su važni navijači Partizana u Artiljeru?

Mnogo. U ovom smušenom vremenu, kada više nema ni pravih protivnika, Grobari su neophodni. Glavni junak prosto ima potrebu da dokaže da je živ, da skrene pažnju na sebe, i zato kada ga svi ostave samog – i otac i brat i devojka – on ide kod Grobara jer "Grobari nas nikada neće ispaliti". Oni razumeju njegove jade. U finalu filma sam svesno, uz pomoć komedije, izbrisao razliku između dve navijačke grupe, jer oni svi dele iste iluzije – i sreću i tugu. Veoma važan deo filma nose ženski likovi. Dve najbolje drugarice imaju međusobnu mantru "Hoću da padnem u nesvest!", što je kao poklič protiv opšte letargije i nihilizma. Kakve god da su okolnosti, mladim ljudima se živi.

Jedna od poruka filma je: ugledajte se na prave idole. Da li je to moguće? Ko su pravi idoli?

Najbolje da se ugledamo u ogledalu. Ali ne putem psihoanalize ili skraćenih kurseva o samospoznaji. Dovoljno je nekoliko suštinskih pitanja da shvatimo da li smo lažnjaci ili imamo šansu. Među sobom, u poverenju. Idole oblikujemo po sebi, u stvari. Vrlo dobro znamo šta nam najviše fali. Poštenje, požrtvovanost i veština su osnovni elementi i, kao što vidimo, u deficitu su u celom svetu. Dozvoljeni su i promašaji, pogotovo oni lepi. To je intimni deo.

Opšti društveni deo je zamagljen i nejasan. Tu smo skloni da napravimo idola na brzaka, pa se onda lako složimo da su nas razočarali, kao da nemamo ni trunke odgovornosti. Možda je dobro da je mnogo vrednosti izgubilo smisao, ostaje nam da gradimo svet u sebi i oko sebe – korak po korak. Ali je važno da to radimo u tišini i samoći, ne mora ceo svet da zna unapred šta ćemo uraditi.

Šta u Zvezdi kažu o filmu? Da li film, ili kultura uopšte, može da pomogne nekoj instituciji da postane uspešna?

Ne razumem se u institucije, ali znam da su napravljene da koče slobodu ljudi. Bar u fikciji je plemenito da im se suprostavimo – tom lažnom redu i poretku koji od nas pravi pospane građane. U stvarnosti su institucije nezainteresovane za naše živote. Za sve ove godine naučili smo da mnogi prvoborci slobode vrlo brzo nauče jezik institucija i počnu da imitiraju one protiv kojih su se borili. Kako bih voleo da možemo, kao u staroj Atini, da se svi pitamo za sve, da budemo zainteresovani za svaki detalj života, da se poboljšavamo svakoga dana, preispitujemo našu ljudskost i verujemo u snove, svesni ograničenja. Da naša požrtvovanost bude osnov institucija. Ali ne, mi želimo prečicom do slave, uz sve poštovanje prema sebi, dok odjekuju aplauzi onih koji nas ubeđuju da smo idoli. I onda imamo mišljenje o svemu, podrazumevamo da smo neophodni i neizbežni.

I prethodni vaši filmovi su bili takozvani urbani, puni gradskih štosova i humora. Koliko ih to ograničava?

Okružen sam dugo ovim gradom, pa sam probao da ga opišem. Nema granica za dobro raspoloženje i šarm. Svuda se to razume i prihvata. Sve ostalo je mistifikacija. Publika je svuda slična, ima potrebu da se nasmeje i uzbudi. Zašto bismo joj to uskratili? Sa druge strane, ne mogu da radim sveobuhvatno istraživanje šta bi publika volela da gleda, koja vrsta ukusa joj odgovara, da li voli ljuto... Reč je o uzajamnom poverenju, a film je, na kraju, njihov. Mogu da ga i premontiraju ako hoće. Godinama sam, na ovaj ili onaj način, upućen na masovnu publiku i nikada je nisam imao ispred sebe kao foto-robota. Bilo mi je važno da sam poverujem u to šta saopštavam, a publika je, skoro uvek, to prihvatala blagonaklono. Kada mi neki mladić ili devojka priđu u gradu i šapnu da su odrasli uz mene, uvek odgovorim da je to uzajamno. Inače bih zauvek ostao mali.

Kakav život, pretpostavimo u Srbiji, čeka tri mlada junaka vašeg filma?

Voleo bih da budu uporni u nastojanju da osmisle svoj život ali i da sačuvaju bezazlenost. I još, detalj: da se čuvaju savetodavaca. Društvo će ih saplitati, ali to nije loš način da se čovek testira od kakvog je materijala. Ako im bude dosadno, mogu uvek da mi se jave, smislićemo novu priču, u njoj će biti sve zanimljivije nego u životu.

"Samo jedan dobar potez i možeš biti heroj", kaže song u vašem filmu. Da li verujete u to? Kakav bi to potez bio?

Sve je u ushitu koji vas pokrene da budete protiv ove turobne svakodnevice. Biti protiv nametnutog stanja stvari je osnov svega. Zato se i pišu dobre knjige i snimaju dobri filmovi, i zato ih je malo. I nema opravdanja, traženja alibija da treba da naiđe pravi trenutak, bolji ekonomski uslovi, već se odmah razmišlja i gradi. "Sve ostalo je čađavo teoretisanje", kako kaže Marko Ristić.

Šta bi Mile sa Čubure rekao o Artiljeru?

Razočaran je što on nije uzor. Sigurno je ubeđen da bolje igra fudbal od Nemanje ili ima mekši slajs od Novaka. Poslednji put je viđen u redu za nacionalnu penziju. Fale mu neki papiri, ali računa da ga svi znaju, pa – ako može na brzaka...

Sonja Ćirić