Slovenija – Predsednički izbori u senci demonstracija:
Tri istorijske premijere

Kako se protest zbog uvođenja radara u Mariboru pretvorio u nasilničke demonstracije širom zemlje. Zašto bi Bakunjin bio ponosan na Slovence. Kako se levica okomila na levicu

Za "Vreme" iz Ljubljane

Poslednjih mesec dana u Sloveniji se odigravaju istorijske premijere. Najaktuelnija je "dešavanje naroda" poslednjih desetak dana u kojoj su Slovenci, po prvi put u svojoj istoriji, ustali protiv svoje – samo svoje – države. Sve dosadašnje retke demonstracije koje je Slovenija uprizoravala su bile protiv "nekih drugih". Sada više nema nikog drugog ko bi mogao da bude "spoljni" alibi ljutitom narodu koji, doduše, ima neispunjive zahteve. Naravno, ako se izuzme anarhija.

Naime, slovenački demonstranti širom Slovenije uzvikuju parole protiv svih političkih opcija i protiv svih političara, kako na lokalnom tako i na republičkom nivou, tražeći od njih da odu s vlasti, ali da im pre toga "vrate ono što su pokrali" zajedno sa "tajkunima, advokatima, sudijama, finansijskim službenicima, bankarima...". Ukoliko bi se takvi zahtevi ispunili, Slovenija bi, po mišljenju demonstranata, ponovo bila čista i spremna "za neke nove mlade i sposobne ljude". Gde su ti "neki", ko će ih pronaći, po kojim kriterijumima ocenjivati i pomoću čega na vlast dovesti, o tome još niko od njih nije razmislio. Anarhistički idol Mihail Bakunjin sigurno bi podržao dosta tih stavova, ali bi se činovnicima Evropske unije svakako digla kosa na glavi, jer u Sloveniji ne postoji nijedna rezervna, alternativna politička opcija, niti iko ko razmišlja o tome da je napravi.

SVE JE POČELO U MARIBORU: Sve je počelo u Evropskoj prestonici kulture, Mariboru, kada je gradonačelnik Franc Kangler uveo radare za merenje brzine vožnje u gradu. Već prvog dana registrovano je 1300 prekršaja, narednog dana se zbir popeo na 5000. Visina kazne, koja se odmah naplaćuje, kretala se od 40 do 1300 evra. Revoltirani građani su prvo počeli da pale i uništavaju saobraćajne znakove na kojima su bili okačeni radari. Kada to nije pomoglo, počele su protestne šetnje koje su se pretvorile prvo u mirne, a potom u vrlo divlje demonstracije tokom kojih su na opštinsku zgradu leteli i preostali saobraćajni znaci.

Demonstranti su prvo tražili da se uklone radari, a potom da se ukloni i gradonačelnik, kome je to već drugi mandat i koga su ti isti građani, pre samo godinu dana, ponovo izglasali, iako za sobom vuče poduži rep sumnjivih poslova, zbog kojih se njime bavi i Agencija za borbu protiv korupcije. Gradonačelnik Kangler odbija da dâ ostavku, uprkos svemu šta se dešava.

LEVIČAR PROTIV LEVIČARA: Mariborske saobraćajne demonstracije su eskalirale baš negde u vreme kada se u Sloveniji dešavala druga istorijska premijera: u drugi krug predsedničkih izbora su ušla dva kandidata levice. Jedan je predstavljao "staru", a drugi "novu" levicu. Staru levicu zastupao je dosadašnji predsednik Danilo Tirk, formalno nestranačka ličnost, ali prema većinskom javnom stavu, čovek iza koga stoje Milan Kučan i njegova "stara garda" koja je Slovenijom mahom i vladala poslednjih dvadeset godina. Predstavnik nove levice je bio nekadašnji premijer pale vlade, Borut Pahor. Kandidat koji je "ustao iz mrtvih" i, kako je sam rekao, "sa šansama jedne bube" uspeo da ubedljivo pobedi Tirka u oba izborna kruga.

Mnogi su tvrdili da demonstracije nisu slučajne, što je naravno tačno, jer ni dvoje ljudi ne može spontano da ode na ručak, a kamoli hiljade ljudi da se okupe u isto vreme. Pitanje je samo kome je odgovaralo dizanje tenzija baš pred finiš predsedničkih izbora. Slovenačka desnica se kladila da je uzrok u staroj levici, koja se odlaskom Tirka sa predsedničke funkcije po prvi put u istoriji Slovenije sasvim sklanja sa vlasti. Levica je uzvratila napadima na vladu desnog centra i njenu nesposobnost da reši krizu koja vlada Slovenijom.

Tako se Sloveniji desila i treća premijera – glasači i levice i desnice su, po prvi put u istoriji, glasali za istog, levičarskog kandidata, Boruta Pahora.

DOGAĐANJE NARODA: Za to vreme su demonstracije, očito, iskakale iz planiranog okvira, ma ko da je iza njih stajao. Društvene mreže na internetu su se pojavile kao faktor iznenađenja, jer se one, za razliku od medija, ne mogu držati pod kontrolom. Narod je počeo da se okuplja širom Slovenije. Poziv na demonstracije širio se Fejsbukom. Od srpskog pokreta "Otpor" pozajmljeni su je pesnica i slogan "Gotov je!". Uzvik "Lopovi!" upućen je svim političarima i političkim opcijama koje su se ikada pojavile u Sloveniji. Građani traže vraćanje pravne države i onakve države Slovenije za kakvu su se izjasnili pre dvadeset godina.

Slovenačka država na ovu vrstu komunikacije sa građanima nije navikla. Prilikom ove premijere se pokazalo da je policija prekratkih živaca, jer je u početku prebrzo pribegavala preteranoj upotrebi sile da bi odbranila pre svega – sebe. Zbog toga je Sindikat policije zavapio i javnim saopštenjem se obratio narodu, objasnivši da i bez granitnih kocki razume revolt i ne samo to, nego se i slaže i podržava narodnu borbu za pravnu državu, a protiv "korumpiranih i izopačenih političara". Potom je policija dodatno poverenje stekla počevši da tvituje, tj. da na društvenoj mreži Tviter demonstrantima javlja gde se događaju incidentni, sa kojih lokacija da se sklone i kada će upotrebiti suzavac. Narod je uzvratio poverenjem u policiju, tako da su demonstranti u Ljubljani, koji su ispred opštinske zgrade tražili ostavku gradonačelnika Zorana Jankovića, pozvali i policiju i vojsku da im se pridruže u protestima.

Slovenačkim medijima se konačno ukazala prilika da objavljuju domaće "vatrene" snimke i članke o onome čega ranije u Sloveniji nije bilo: demonstracijama, sukobima sa policijom, otvorenom vređanju političara. Demonstracije se prate iz minuta u minut, ali nekih ozbiljnijih analiza pozadine i razloga narodnog revolta do sada nije bilo.

A razlozi sežu mnogo dalje od montiranja mariborskih radara i ekonomske krize koja trese Sloveniju poslednjih par godina.

NAJBOLJI ĐAK: Opisujući situaciju jezikom satire, to bi izgledalo ovako: tokom poslednjih dvadeset godina Slovenija je bila najhvaljeniji đak u balkanskom razredu. To što je mir u njoj zamenjivan za uspeh, to nema veze. Jeste da Slovenija, zapravo, nije učila, baš kao što ni ostatak razreda to nije radio, ali za razliku od ostalih učenika Slovenija se nije tukla, razbijala glave drugim učenicima i nije pokušavala da zapali školu. To je bilo dovoljno da dobije dobre ocene i bude navođena kao primer ostatku razreda, koji je izgreban i izdrpan kidao živce učiteljskom zboru.

Ipak, tokom tih dvadeset godina pojavljivali su se i oni koji su se usuđivali da kažu da je Slovenija zapravo priča o propuštenim prilikama i koji su se usudili da kažu da, recimo, tranzicije u Sloveniji nije ni bilo. Među njima je i bankar Egon Zakrajšek koji je slovenački privredni sistem nazvao „pljačkaški kapitalizam". Te dve reči oslikavaju sve što Sloveniju danas muči. Nacionalni interes je jedna od glavnih privrednih igara. Strancima se prodavalo vrlo retko, baš kada nije bilo drugog izlaza. Sva velika preduzeća i banke su i dalje u rukama države. U banke se, kao rupe bez dna, kroz teško objašnjive i vrlo rizično osigurane kredite, slivao i netragom oticao novac. Samo u Novu ljubljansku banku (od koje zavisi bar trećina slovenačke privrede) do sada je upumpano 1.300.000.000 evra u formi dokapitalizacija. Ispostavilo se da ni to nije dovoljno, jer se već priča o novoj, "neophodnoj" dokapitalizaciji. U Sloveniji se mirno živelo i samozadovoljno krckalo nasleđe, sve dok se nije pokrckalo, a tada je, jer nesreća nikad ne ide sama, nastupila svetska finansijska kriza. Jednostavno rečeno – nema para. Tada je na kolena počela da pada priča o uspehu, jedan za drugim su počeli u stečaj da odlaze "paradni konji" slovenačke privrede, dok je ostatak jedva živ i čeka intravenoznu dozu para. A, para nema. Umesto njih je na videlo počeo da izlazi prljav veš, decenijama guran po ćoškovima i sakrivan iza visokih planina pokrivenih snegom, zelenih krajolika, muškatli na prozorima i mercedesa na putevima.

I verovatno bi se u Sloveniji i dalje svoja muka mučila daleko od komšijskih očiju, jer Slovenija je dovoljno mala da nije na tapetu velikih i da joj se pod nokte ne gleda, da nije bilo mariborskog gradonačelnika i njegovih radara. Kao što to u istoriji često biva, banalne sitnice umeju da izazovu burne posledice.

Ključno pitanja u Sloveniji je: "I šta sad?" Reagujući na inicijativu levice da se iskoristi talas demonstracija i izazovu vanredni izbori, američki ambasador u Sloveniji je već rekao da demonstracije neće oterati američke investitore, ali vanredni izbori – hoće.

Ako treba prognozirati, prognoza je već najavljena, narednih dana sneg do dolina. Počinje prava zima. Teško da će se demonstranti, sem onih mariborskih koji su razbili još dva mrska radara, odlučiti da se smrzavaju po ulicama. Toliko strašno ipak nije, a i idu praznici. Sudeći prema gužvi po trgovačkim centrima tokom vikenda, jer vikendom nema demonstracija, sve će više biti potrošača, a sve manje demonstranata. Bar do proleća.

Jelica Greganovič