Hronologije apokalipse:
Uspon i pad sudnjeg dana

Čak i da je navodni kraj sveta 2012. išta predstavljao za drevne Maje, to bi značilo da je ova iščezla srednjoamerička civilizacija omašila u prognozi sopstvenog kraja za punih 1000 godina

Vratimo se na kraj priče. Uoči kraha, do tada bogatom zemljom Maja sve više vlada neumerenost. Krajem VIII veka naše ere, ova hiljadugodišnja, napredna civilizacija koja je poznavala matematiku, kalendar i brojne druge tehnologije, samonikla na području Srednje Amerike, suočava se sa sopstvenim ograničenjima. I dok njihova graditeljska i religijska vizija sve više seže ka nebu, život Maja na zemlji postaje gotovo neizdržljiv.

Majanski kraljevi svoje podanike nagone na mukotrpan rad kako bi se izgradile nove i nove piramide, nove palate, novi veliki gradovi. Maje krče sve više šume za drvnu građu, njihovi zemljoradnici ispošćavaju zemlju, prostor se čisti i prebrzo urbanizuje, a majanski gradovi postaju prenaseljeni. Nakon dugog suparništva i brojnih uzajamnih krvoprolića, majanski gradovi Tikala i Kalakmul u ovo doba toliko rastu i dostižu brojnost populacije od skoro 100.000 stanovnika.

U tim uslovima naići će vek katastrofa za Maje. Stoleće suše. Njihovi zapisi govore kako od 810. godine punih devet godina vlada suša. Ova katastrofa se ponavlja – 860. kiša neće pasti tri godine, a 910. punih šest godina. Pod dejstvom suša, nestaje hrane. Haraju bolesti. Stanovništvo koga je bilo previše sada se topi. Poslednji kraljevi lutaju praznim palatama i pustim gradovima od kamena. Priroda ponovo osvaja prostor koji su nekada moćne Maje od nje otrgle i, na kraju, ova drevna civilizacija tiho iščezava.

Očuvaće se samo pojedini njeni tragovi. I tek više od jednog milenijuma kasnije, odnosno sutra, to jest dan nakon što se ovaj broj "Vremena" nađe u prodaji, 21. decembra 2012. završiće se i poslednji relikt nestale civilizacije – majanski kalendar. Mada je to već nekoliko decenija bilo rasprostranjeno kao mit, tom zgodom ne dolazi ni do kakve apokalipse, niti ima ikakvog povoda da se ona više očekuje tog, nego bilo kog drugog dana.

Tim se datumom okončava jedan dugi period u inače krajnje karakterističnom majanskom kalendaru koji je zasnovan na brojevom sistemu sa osnovom 20 (za razliku od našeg koji koristi osnovu deset) i koji ne broji veće vremenske intervale, nego linearno prebrojava dane sve do datuma sa pet cifara: 13.0.0.0.0, koji označava takozvani dugi period ovog kalendara. Za nas je to realno najuzbudljiviji detalj u vezi sa majanskim kalendarom, budući da se taj dugi majanski period, koji inače traje više od 5000 godina, okončava na datum koji pada u naše doba.

Sa druge strane, to je i najočigledniji dokaz protiv ideje o majanskom smaku sveta. Da je navodni kraj sveta 2012. išta predstavljao za njih, to bi značilo da su same Maje omašile u prognozi sopstvenog kraja za 1000 godina. No, to ne znači da se nekakav konačni krah, kad god on bio, ne očekuje u majanskom, ali i u svakom drugom gledanju na budućnost. Gotovo da nema mislioca, od Gibona, preko Špenglera do savremenih istraživača, koji na ovaj ili onaj način ne vidi proces razvoja civilizacija kao put od razvića ka konačnom kraju. Jednako u slučaju Rimskog carstva, Sovjetskog Saveza, starog Egipta, civilizacije Uskršnjeg ostrva ili civilizacije Maja.

OTKROVENJE KRAJA: Ideja o kraju sveta stara je, kao još nekoliko sličnih svevremenskih stvari, koliko i svet. I teško da ima kulture ili civilizacije koja nije bila sklona da iz prirodnih pojava kao što su smrt, ciklična smena godišnjih doba, ratovi, propasti gradova i prirodne katastrofe, zaključi da svemu jednom dođe kraj. Starozavetne legende najavljuju konačni obračun zla sa dobrim i kraj sveta koji potom sledi. Slični mitovi se javljaju u zoroastrijanskoj religiji, kao i u većini antičkih vizija sveta.

Ideja o hiljadugodišnjoj vladavini Mesije i konačnom Sudnjem danu, poznata kao milenijanizam, razvija se sa razvojem hrišćanstva. Teško da ima više tumačene i manje objašnjene knjige od Otkrovenja Jovanovog. Kako veruju mnogi moderni istraživači Biblije, ovaj spis na grčkom najverovatnije je u zatočeništvu zabeležio rani hrišćanski pisac Jovan sa Patmosa i to negde oko 95. godine nove ere, dajući jednu vrlo strukturiranu viziju budućeg smaka sveta.

Čak i pojam apokalipsa, što je zapravo grčka reč koja znači otkrovenje, potiče od naziva ovog simboličkog spisa koji će, usled ogromne popularnosti među ranim hrišćanima, svoje mesto naći i u novozavetnom kanonu. Brojni među tumačima Otkrovenja, poput engleskog fizičara Isaka Njutna ili švedskog mistika Emanuela Svedenborga, pokušali su da odgonetnu kada će do Sudnjeg dana doći tumačenjem ovog spisa (vidi okvir).

Istorija ubedljivo pokazuje da sve ove apokalipse ne dolaze onda kad su najavljene. No, isto tako, i da neprekidno vrebaju. Sledi, međutim, tehničko pitanje – kako će do njih doći? Za galaktičke razmere, boravak ljudi na Zemlji je jedva "deo sekunde" u dugom "satu" koji traje 14 milijardi godina. U prirodnoj evoluciji zvezda, jednom će nestati i Sunce, a mnogo pre njega i naša planeta. No, da li se nešto može očekivati i pre no što prođe par miliona ili milijardi godina?

Ispostavlja se, zapravo, da je planetu Zemlju vrlo teško uništiti naprečac. Naše stanište u svemiru je jedna velika lopta od gvožđa teška skoro šest hiljada milijardi milijardi tona, odnosno, preciznije 5.973.600.000.000.000.000.000 tona, sa kojom nije baš lako manipulisati. Tokom 4.550.000.000 godina istorije planetu je već gotovo sve zadesilo, u nju je udarilo više spoljnih nebeskih tela nego što se desilo saobraćajnih sudara otkako postoje automobili, preživela je ekstremna hlađenja i zagrevanja, smrtonosna kosmička zračenja, prepotopske oluje, divovske zemljotrese i pomeranja kontinenata. Čovekovo delovanje, ma kako bilo razorno, može da izazove globalno zagrevanje atmosfere od nekoliko stepeni, što jeste strašno, ali planetu neće uništiti. Nasuprot raširenom viđenju da je čovek postao tako moćan, zapravo on to nije. Sve ljudskom rukom napravljene atomske bombe na Zemlji jedva da bi uništile 100.000 kvadratnih kilometara, što je samo delić površine planete.

ČASOVNIK CIVILIZACIJE: Međutim, ako ne i samu planetu, pokazuje se da čovek sa lakoćom može da uništi ono što je sam napravio – svoju sopstvenu civilizaciju. Pokazuje se da je tu stvar još jasnija i da zapravo, sklonost ka uništenju predstavlja sastavni deo svake civilizacije. Mada podeljenih mišljenja, istoričari i filozofi se oko toga uglavnom slažu.

Većina istoričara deli razvoj i opadanje jedne civilizacije na više faza i poslednja je uvek apokalipsa. Nemački istoričar Teodor Momzen (1817–1903) u delu Istorija Rima, za koje je 1902. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, naveo je pet istorijskih faza na koje se većina istraživača i danas oslanja. Momzen tako deli razvoj civilizacije na: nastanak, rast, starenje, kolaps i opadanje. U slučaju Rima se ove etape razvoja sasvim jasno vide, a nije ih teško uočiti ni kod onih civilizacija koje su zauzimale manje teritorije i trajale kraće.

U nešto drugačijem rešenju, nemački filozof Osvald Špengler (1880–1936) u svojoj čuvenoj knjizi Propast Zapada iz 1918, deli istoriju civilizacije na četiri godišnja doba: proleće, leto jesen i zimu. Danas je ustaljeno viđenje da civilizacije mogu da završe na dva moguća načina – da budu razorne ili apsorbovane, u zavisnosti od toga kako se menja njihov takozvani kapacitet prilagođavanja.

Prvi slučaj podrazumeva da će se mogućnost prilagođavanja smanjiti naglo, usled spoljnih i unutrašnjih nestabilnosti, pa će civilizacija naglo propasti, uz ratove, seobe i dramatično spuštanje nivoa tehnološkog razvoja. Takvi primeri idu od carstva Hetita, preko Rima i Gupta imperije, civilizacije Maja, do kineske dinastije Tang.

Sa druge strane, zajednica se može polako prilagoditi i pretopiti u neku novu, veću i dinamičniju kulturu, kao što se dogodilo sa Vizantijom, Starim Egiptom i kulturom Asteka i Inka. Inače, ima više mogućih načina kako do toga dolazi – civilizacije se mogu samo obrušiti kao kula od karata, ali isto tako mogu rasti do stadijuma dinosaurusa ili pak izgubiti brzinu razvoja, a počivaju na svojoj zahuktalosti i rastu.

Međutim, zašto je to neizbežno? Zašto je apokalipsa uopšte neminovno podrazumevani scenario? Čitav je splet teorija koje danas to pokušavaju da objasne. I da pronađu uzroke zbog kojih takav jedan društveni sistem postaje kritično nestabilan. Neke se poput Špenglerovog viđenja, zasnivaju pre svega na unutrašnjoj borbi unutar društva, gde svaka civilizacija razvija imperijalističke želje koje je vode u krah. Britanski istoričar i pobornik teorije društvenih ciklusa Arnold Tojnbi dao je jedno od zanimljivijih tumačenja po kome uske vladajuće elite postaju paraziti sistema koji se potom prirodno ruši iznutra.

Sa druge strane, ima teoretičara koji smatraju da ekonomski ili moralni razlozi nisu toliko važni koliko jednu civilizaciju zapravo uništava komunikacija sa "varvarima", odnosno usvajanje nekih sasvim novih vrednosti i kulture. Treći pak smatraju da je ključ u neadaptiranosti elita, koje su dobre u rešavanju jedne vrste problema, ali upravo zbog uspeha svog načina mišljenja na jednom polju, više ne umeju da pronađu rešenje kada se okolnosti promene. Zagovornik ove ideje je savremeni američki antropolog Jozef Tainter.

Neke od poslednjih studija pronalaze konkretnu listu mogućih uzroka. Tako je kompjuterska analiza više od četrdeset civilizacija koje su davno propale dovela do iznalaženja pet osnovnih razloga za njihov nestanak: rast unutrašnjih nemira ili pretnji od invazije, uništavanje životne sredine i okruženja, prirodne klimatske promene, suviše udaljeni resursi i zavisnost od trgovine, kao i društveni odgovor na takve spoljne pretnje.

U slučaju Rimske imperije može se reći da je opadanje bio spor proces koji se protegao na više stotina godina. Posmatraču, sa ove distance, sa samog kraja vremenske skale, tako velike i dugoročne civilizacije predstavljaju vekovima stabilne, moćne građevine koje se gotovo naprečac obrušavaju u takozvani mrak srednjeg veka. Ta apokalipsa nije stigla naprečac, kao ni ona majanska.

"Njihova je propast bila prirodna i neizbežna posledica neumerene veličine", kaže britanski istoričar iz 18. veka Edvard Gibon, autor višetomnog remek-dela Opadanje i propast Rimskog carstva, koje je kod nas objavljeno u skraćenom izdanju, a u kome Gibon, između ostalog, iznosi i stav da zapravo nije čudno što je rimska imperija propala, nego što je tako dugo trajala.

I neizbežno pitanje – koliko će izgurati savremena civilizacija do jedne stvarne apokalipse, koja neće biti samo medijska zabuna i prateći spektakl? Možda ćemo na to čekati još koji milenijum, a možda je to vreme odavno već došlo. Iz perspektive samih Maja, svakako, sve je ovo trajalo predugo.

Slobodan Bubnjević