Moj muški život Smeh Čim se pojave sprdnja i podsmeh – sa autoritetom nešto nije u redu i to ozbiljno

piše: Miloš Vasić

Ako muškarac hoće duže da živi – ako ne duže, a ono barem bolje – treba da se smeje; što više, to bolje. Znam da žene duže žive, to je statistička činjenica dosadna i opštepoznata; možda ima neke veze sa smejanjem, verovatno ima, ali sve mi se nešto čini da se one uglavnom smeju u sebi i to muškoj gluposti. Kad se smeju glasno, to je zbog muške duhovitosti i onda je zaista iskreno. Znam žene koje govore da su sa svojim veselnikom tolike godine zajedno – svim njegovim manama uprkos – samo zato što ih nasmeje barem jednom na sat. Zaista: ima li šta lepše nego se zajedno smejati?

Bez duhovitosti, smisla za humor to jest, nema dobrog života. Zašto?

Evo zašto: naš je ovozemaljski život u ovoj dolini suza već sam po sebi gnjavaža nebeska. Na grbači nam sede autoriteti koji pritom još imaju i razne ideje: naduvene akademske veličine, mrakobjesni popovi, političarski šarlatani i lopurde, korporativna "menadžerija" (hvala, Viktore!), poslodavci kojima je dupe zinulo na profite veće od bilo čega pristojnog, administracije svih vrsta koje zanima jedino sopstveni sve podgojeniji opstanak; i ostala gamad, bliža i dalja, od tašti i svastika, pa do nezahvalnog vlastitog nakota.

Pa kako će sin čovečiji da preživi, ako već nije odlučio, nadahnut iskušenjima princa Hamleta, da tu muku okonča tako što će sebi saterati kuglu u glavu, pak smo kvit i odoh ja? Tako što će se svemu tome slatko nasmejati. Nema boljeg protivotrova za autoritete od podsmeha, uči nas blaga i mudra Hana Arent, sa sve cigaretom u kljunu ("O nasilju"; izdanje NSPM i "Alexandria", Beograd 2002): "Najveći neprijatelj autoriteta je prezir, a najsigurniji način da se autoritet potkopa jeste smeh." Svaki autoritet, dodajemo: što naduveniji i sujetniji – to bolje; što isprazniji i na nasilje oslonjeniji – to brže. Upravo stoga je humor bio i ostao najubojitije oružje protiv naduvenih mrtvo-ozbiljnih prodavaca magle i vaćaroša sa tri političke šibice ili "nacionalne" karte. Kad jednoga dana čovek shvati da je njihov naduti autoritet tek maska pod kojom ga potkradaju, a ne može da ih smesti tamo gde im je mesto (zatvor ili đubrište istorije) jer imaju i silu, e – tada je trenutak da ih ismeje i napravi od njih majmune, što i jesu. Tek u tom trenutku nastaje pravo veselje, dok ih gledamo kako se hinjeno indigniraju, prave uvređene njuške, pozivaju se na "tradicije" i "nesporne vrednosti, porodične i druge" i uopšte se pokazuju majmunima – što, rekosmo, i jesu. Ako im je autoritet istinski, niko se s njima sprdati i neće; sasvim jednostavno. Ali, čim se pojave sprdnja i podsmeh – sa autoritetom nešto nije u redu i to ozbiljno.

Zato je smisao za humor Božji dar: humor i smeh korozivne su supstance koje grizu i kroz naizgled jako tvrd materijal. Zato smisla za humor nema kod "ozbiljnih" i "nacionalno (klasno) odgovornih" političkih stranaka, među mrakobjesnim popeskarama, među birokratima koji su se jedva dokopali položaja za koji su konačno nesposobni po Parkinsonovom principu, među "intelektualnim veličinama" iz mog dupeta, da prosti Vaše Lice. Sve je to naduveno, mrtvo-ozbiljno, uprepodobljeno, nadasve zabrinuto nad Višim Pitanjima i Širom Slikom koju prost narod ne razume, jer da je prost; sve se to udidilo u sopstvenoj ozbiljnosti i dosadno je do neba, a usput prisvaja tuđu pokretnu stvar na način protivzakonit i nemoralan i još velikodušno nudi i daje tuđu krv za svoje sumnjive avanturističke poduhvate.

Nije, dakle, lako potkopati tako vekovima dobro uigrane šeme. Na svu sreću, ima tu tradicija podsmeha, sprdnje, humora. Od Domanovića i Nušića, pa preko Branka Ćopića, Duška Radovića i još nekih (dok nisu proklizali) kod nas. U evropskoj kulturi to počinje od davnina: od – ajde da kažemo – Petronija Arbitra u Rimu (u njegovoj "Trimalhionovoj gozbi" fale još samo crni džipovi), preko Rablea na koga ćemo se vratiti, pa preko čitave jedne neuredne i razbarušene gomile blasfemičnih, svetogrdilačkih likova koji se, eto, vekovima neumorno i duhovito sprdaju i sprdaju, neumorno i neustrašivo. Da njih nema, a oni su tek vrh svenarodne i opšteraširene sprdnje koja se vekovima odupire ugnjetavanju, čovečanstvo bi uginulo od čamotinje i dosade, od potkradanja i muljanja.

Molim: pre neko veče smo se oko dobre hrane i vina smejali toliko da nas je sutradan boleo stomak. Posle kaže neko da je to dobro: stomačni mišići se od cerekanja naprežu bolje nego u teretani. Čemu smo se cerili? Svemu: životu, ljudima, autoritetima i već svemu što zaslužuje zdrav i politički nekorektan smeh. Sutradan nam je bilo mnogo bolje i dok sam gledao one nesrećnike u Skupštini kako jedni drugima pokazuju ekrane svojih laptop računara smejao sam se još više. Neka mi se ne zameri neko "tupljenje revolucionarne oštrice", jer toga još nemamo ni u primisli; ja samo kažem da bez sprdnje nikakve revolucije biti ne može: pa i onog Ispod Lipe smo skinuli sprdajući se s njim.

Prema tome, držimo se mudrog saveta dr Alkofribasa, vejača ovejane suštine, i Stanislava Vinavera:

"Jest, savršenstva Bog malo dade,
Al’ ostavi nam šalu i sprdnju;
Kad vidim vaše suze i jade,
Ja smehom dajem razlog i tvrdnju:
Smej se, ko hoće da bude čojstven –
Smeh je čoveku zaista svojstven!"