S obzirom na to da nacionalni identitet čoveka vrlo dobro podnosi svakovrsne sinteze i ukrštaje, nacionalno mešoviti brakovi – ukoliko se mešovitost neguje otvoreno i u dovoljno ravnopravnoj srazmeri – obično donose izuzetno zdrave i jedre duhovno-organske plodove tj. dragu dečicu. Takav je brak naročito blagorodan u pogledu doziranja "razumne mere" nacionalnog u ukupnom identitetu deteta, i rasvetljavanja, iz povlašćene pozicije izmaknutosti, prave prirode nacionalnog.

Šta, međutim, sa mešovitošću koju stvaraju verništvo i ateizam? Da li je tako izmešan brak prednost ili nedostatak, čak vrlo nesretna okolnost?

Naime, ovde važi princip ili–ili: čovek ili veruje u boga ili ne veruje. Izjave na tragu "ja i nisam neki vernik" moguće su koliko i opaska šiparice kako je "malo trudna".

Vernik se, na veliku žalost gomile, ne postaje rođenjem – religija se ne može pocevčiti s majčinim mlekcem, niti se može zaraditi putem kožne infekcije pri ljuljuškanju odojčeta u očevom naručju.

Zasesti na obe stolice ovde nije moguće. Pokušaji u pomirbenom tonu, da se uskladi, izgladi, da se napravi kompromis između vere i ateizma ne mogu rezultirati drugim do ozbiljnom mentalnom pomijarom. Takođe, pitanje "za i protiv vere" ne može uspostaviti racionalnu polemiku – gde je korisno čuti i drugu stranu, korigovati mišljenje i sl. Tu, dakako, pljušte razlozi, argumentacije i kontraargumentacije, ali na elementarnom planu i dalje zjapi dilema: skočiti ili ne u veru.

Otud i zametak ekstremizma u svakoj religiji! Ekstremizam – ne, dakako, tek bombaški, već onaj čiji su mehanizmi nasilja suptilniji – obeležje je, bez izuzetka, svake religije. Naime, pozvanje je svakog hrišćanina da raširi radosnu vest, da svedoči Isusov patnički život i njegovu žrtvu. Delati na spasenju najmilijih, obezbediti im mesto u raju – to nije tek part-time job. U pitanju je krucijalna stvar u životu vernika! Zamislite da imate primerak sutrašnjih novina u kojima piše o razornom zemljotresu koji je pogodio vaš grad – ne biste li osetili dužnost da istog trena upozorite porodicu i sugrađane na opasnost? Saobrazno tome, sasvim je prirodno da roditelj, uveren u postojanje boga, nastoji podesiti sopstveni život i živote svojih bližnjih s obzirom na to uverenje.

Isto tako roditelj ateista, ubeđen u utvarni karakter boga, ravnaće svoj život i živote svojih bližnjih prema tom uvidu tj. držaće krajnje budalastim, čak štetnim, svako moljenje i klanjanje nečemu što ne postoji. Pritom, potrebno je istaći da je ateista u svom životnom stavu ipak tolerantniji, budući da vernika najčešće vidi samo kao slabića i gluperdu, dok vernik (koji je to u strogom smislu) ateistu smatra prokletom dušom zbog čije se beznadežnosti trese do kostiju. Radi se, elem, o bespoštednoj borbi i otimačini za dušu deteta u kojoj niko – s punim pravom! – ne sme i ne treba da popusti. Međutim, kako dalje? Šta se zbiva s detetom stešnjenim u tom pedagoškom klinču?

Pre svega, vaspitanje ne sme da bude, premda to gotovo uvek jeste, štancovanje klonova tj. najobičnija reprodukcija roditelja, u dlaku. Detetu je potrebno, koliko je god moguće nenavijački, usaditi pretpostavke – vrednosno, dakle, neutralne – na osnovu kojih će ono samostalno i spontano razvijati, ili pak neće, veru u boga. Iskustvo, nažalost, govori da u tom obračunu mozgova za mozgić uvek neko, iz spoljašnjih razloga, popusti ili se "plen" jednostavno-idiotski podeli: prvo dete je "njegovo", drugo je "njeno".

Sva (ne)sreća pa hrišćanstvo na ovim prostorima prevashodno nije (ako je igde u potpunosti) stvar lične životne odluke – promišljanja i osećanja koja pogađaju u srž bića individue – već tradicije, prenošene upravo gorespomenutom visokohranjivom laktacijom majke ili očevim kožnim oboljenjem. Stoga takvo hrišćanstvo nije nikakva religioznost u strogom smislu reči, već (tek) prigodna identitetska zakrpa. To je nekakav, kakav-takav, tradicionalistički pogled na svet, te je takvu "religioznost" moguće uspešno smešati i upariti sa drugom, odnosno sa ateizmom.

Otud na ovim, poslovično multinacionalnim, multikonfesionalnim, multivitaminskim itd. prostorima dečici, a i onim starijima, jedino ostaje da sa zahvalnošću pozdrave dupliranje krkanluka i praznične atmosfere.

Ivan Kovač