Momci iz Brazila:
Gedže i đetići u kokainu

Kako su Srbi i Crnogorci postali važni igrači u međunarodnom

(Od stalnog dopisnika Tanjuga iz Brisela)

Čak i ako se sve što se u poslednjih nekoliko meseci pisalo o Darku Šariću i njegovim saradnicima uzme sa popriličnim grumenom soli, činjenica je da se u svetskim vestima o međunarodnim trgovcima kokainom sve češće nailazi na prezimena koja se završavaju na "ić". S obzirom na to da su kulturne i ekonomske veze Srbije sa južnoameričkim kontinentom na kome biljka od koje se kokain pravi jedino može da raste tradicionalno slabe, postavlja se pitanje kako objasniti ovu pojavu.

U to da ovaj fenomen postoji praktično nema sumnje: godišnji izveštaji Kancelarije Ujedinjenih nacija za droge i organizovani kriminal (UNDOC) i Evropskog centra za monitoring droga i zavisnosti od droge (EMCDDA) jasno svedoče o tome. Pozivajući se na informacije relevantnih policijskih i obaveštajnih službi iz celog sveta, obe ove agencije uočile su da su "organizovane kriminalne grupe iz Srbije i Crne Gore uspostavile baze u Brazilu, Argentini, Venecueli i Kolumbiji", kao i da sve češće koriste prastare balkanske heroinske kanale radi dopremanja kokaina na tržište zapadne Evrope.

Osim toga, navode ove agencije, srpsko-crnogorske grupe su aktivne i u Španiji, Belgiji i Holandiji, zemljama čije su luke tradicionalne tačke za ulazak kokaina na evropsko tle. Oni su, moglo bi se reći, uhvatili evropski kontinent u svojevrsne makaze: kokain iz Južne Amerike jednim krakom ide prema lukama na istočnom Jadranu (Poreč, Rijeka, Bar i Drač), a drugim ka Kadizu, Antverpenu, Roterdamu i Hamburgu. U prvom slučaju prednosti su slaba kontrola i podmitljive lučke vlasti, a u drugom blizina tržišta.

Koliko je ovaj posao unosan, lako se izračuna ako se zna da kilogram kokaina visoke čistoće na izlasku iz laboratorije košta oko 5000 evra, dok je njegova cena u Evropi 10-12 puta veća. Tako izlazi da samo jedna pošiljka od 100 kilograma, koju je relativno lako sakriti na nekom prekookeanskom brodu, organizatorima donese profit od oko pola miliona evra. Čak i ako pola te sume otpadne na honorare za saradnike, troškove prevoza i mito za "organe", ostaje lepa svotica, naročito ako se ima u vidu da se na brodovima često pronalaze tone ove droge. Ni potražnja nije problem, imajući u vidu podatak da je kokain (prema navodima EMCDDA) od skora postao druga najomiljenija rekreativna droga u Evropi, odmah iza kanabisa.

Odakle gedže i đetići u ovoj priči? Moglo bi se reći da je reč o sticaju okolnosti koje su se stekle tokom devedesetih godina prošlog veka. Kada su u maju 1992. krnjoj Jugoslaviji uvedene sankcije, režim Slobodana Miloševića je uz pomoć Resora državne bezbednosti potražio pomoć kriminalaca, ljudi vičnih zaobilaženju graničnih i ostalih kontrola. Ovaj dopisnik je još 1993. iz dva nezavisna i pouzdana izvora dobio informaciju da je Dafiment Banka, između ostalog, prala novac za kolumbijske kokainske kartele pod koordinacijom Mihalja Kertesa, koji je tada istovremeno obavljao funkcije zamenika saveznog sekretara za unutrašnje poslove i – šefa obezbeđenja Dafiment banke.

Istovremeno, majka Srbija je iz dijaspore dozvala svoju nestašnu decu: kriminalce koji su se koliko-toliko etablirali u zapadnoevropskim zemljama i ponudila im zaštitu pod uslovom da se stave "u službu naroda". Neki od njih, kao pokojni Željko Ražnatović, uključili su se u formiranje paravojnih formacija za rat u Hrvatskoj i Bosni. Drugi su, međutim, imali zadatak da organizuju šverc nafte, oružja i cigareta pod državnim okriljem i da "počiste" one koji, ne daj bože, pokušaju da izvrdaju deobu plena sa državnim organima. Sreten Jocić, u narodu poznatiji kao Joca Amsterdam, u beogradskom specijalnom sudu je počeo odbranu na suđenju zbog ubistva Ive Pukanića tvrdnjom da se 1992. preselio iz Holandije u Srbiju "na poziv diplomatsko-obaveštajnih krugova, da pomognem zemlji koja se našla u teškoj situaciji".

Nakon što su sankcije posle Dejtonskog sporazuma skinute, Joca i njemu slični čija imena iz razloga utuživosti ovde neće biti navedena prebacili su se sa nafte i cigareta na narkotike, koristeći svoje međunarodne veze i zaštitu Službe koja je brzo shvatila da je reč o poslu koji može da donese znatno veće prihode od onoga što im je sledovalo iz sve tanjeg državnog budžeta. Otud onaj silni heroin (cirka 600 kila) pronađen u sefu koji je DB iznajmio od Komercijalne banke 2000. godine. Malo je poznato da je u istom sefu nađeno i nekih 30 kilograma kokaina, što dokazuje da se još tada radilo sa ovom drogom.

Posle Miloševićevog pada biznis je ušao u novu fazu zahvaljujući sprezi Jedinice za specijalne operacije sa Zemunskim klanom uz pokušaj uspostavljanja monopola na ilegalnom tržištu narkotika u Srbiji i šire. U tome su ih omele prevelike ambicije i atentat na Zorana Đinđića, ali su druge, manje agresivne i alave grupe nastavile gde su oni stali.

Istovremeno, došlo je do procesa obrnutog od onog koji se dešavao početkom devedesetih: ratni i mirnodopski zločinci su bežeći od haških i drugih poternica počeli da beže iz Srbije i traže utočište na drugim meridijanima. Tako je Milan Lukić, višegradski krvnik pravosnažno osuđen na doživotnu robiju, pobegao najpre u Brazil, a zatim u Argentinu, gde se po izveštajima tamošnjih policija bavio pre svega švercom kokaina, sve dok nije uhapšen pre nekoliko godina. Imamo i poučan primer Luke Bojovića, višestrukog ubice i bivšeg pripadnika Arkanove garde, koji se fino snašao u Španiji sve dok ga tamošnja policija nije uhapsila. I protiv njega se, kao i nekoliko kolega i zemljaka, vodi istraga zbog trgovine kokainom.

A Crnogorci? Tu tek nema dileme, s obzirom na tradicionalno blisku saradnju, pa čak i korenske veze viđenijih beogradskih kriminalaca sa Crnom Gorom. Sem toga, geografski položaj Crne Gore, pomorska tradicija i specifični društveno-politički sistem čini ih prirodnim partnerima u ovoj vrsti biznisa.

Tako smo došli u situaciju da sa jedne strane imamo "naše" ljude na ključnim mestima gde se kokain proizvodi i švercuje, pa njihov trenutni uspon ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Dokle će to trajati, teško je reći: postali su vidljivi, što je loše za posao a, zatim, međunarodna zajednica sve bolje sarađuje na planu suzbijanja međunarodnih švercerskih lanaca. Uz to, Srbija i Crna Gora su, kao što slučaj Šarić pokazuje, sve manje sigurne baze uprkos silnim parama uloženim u kojekakve privatizacije i podmićivanja.

Ali, ne treba se bojati: "naši" su ljudi posebnog kova, snaći će se već nekako.

Dejan Anastasijević