Knjige – Millenium, Stieg i ja:
Uloga ogrlica u svetskoj revoluciji

Knjiga sećanja udovice autora "Milenijum trilogije" dragoceno je svedočanstvo ne samo o jednom čoveku, nego i o duhu vremena

Stieg se godinama zalagao da švedski Ustav u pogledu odgovornosti izjednači internet s drugim medijima, posebno u obavezi da iza svakog izdanja postoji odgovorni urednik ili izdavač. Nije uspio. Tako se i dan-danas nacistički i fašistički sajtovi koji prijete i pozivaju na mržnju ne mogu zakonski progoniti.

Priča o Šveđaninu Štigu Lašonu (Stieg Larsson) uistinu je "filmska": godinama je životario u polubesparici i poluanonimnosti (a bogme i nekovrsnoj poluilegali) kao slobodni novinar i antifašistički aktivista stalno na meti nimalo naivnih pretnji ekstremnih desničara, onda je napisao fascinantnu krimi-trilogiju Milenijum (s vrlo jakim političkim, tj. antinacističkim i feminističkim nabojem), i najedared – uzeo pa umro. U pedesetoj godini života. Ubrzo potom, Milenijum je postao globalni gigamega hit (u Srbiji ga je objavila "Čarobna knjiga"; u Vremenu je o trilogiji pisao Muharem Bazdulj, v. broj 1014), ali za Lašona je bilo prekasno da ubere materijalne, moralne i statusne plodove svog rada...

Eva Gabrielson, po struci arhitektica i takođe antifašistička aktivistkinja, živela je s Lašonom preko trideset godina u tzv. nevenčanom braku (dece nisu imali), i u onoj vrsti, recimo, duhovnog savezništva u kojoj retki parovi umeju da potraju. Kada je Lašon umro i onako mrtav se najednom proslavio i obogatio, njegovi su krvni srodnici – s kojima za života nije bio nimalo blizak ni na koji način – hitro i spretno preuzeli njegovo kompletno nasledstvo, dok Evi Gabrielson nije ostalo uglavnom ništa... Eto, tako to još ide čak i u famozno "liberalnoj" Švedskoj...

Kao osoba ne toliko vična pisanju, Eva je Gabrielson u saradnji s francuskom autorkom Marie-Francoise Colombani napisala vrlo zanimljiv memoir o svom životu s Lašonom Millenium, Stieg i ja (s francuskog prevele Mirjana Brabec i Vladimira Mirković-Blažević, izd. Fraktura, Zaprešić). Dva su aspekta ove priče koji ispunjavaju najveći deo knjige. Jedan, koji nije po sebi nevažan ali nas daleko manje zanima, jeste izobilno vajkanje udovičino nad činjenicom da je lišena praktično bilo kakvog prava na upravljanje Lašonovom zaostavštinom, pre svega autorskom, iako je zaista blisko i razumu i pravdi da ona na to ima mnogo više prava od tamo nekoga ko mu je samo slučajno familijarno blizak i ništa više. Ima u svemu tome kod Lašonove udovice, reklo bi se, i suviška pretencioznosti i egocentričnosti (upravo je bizarno kad na jednom mestu čak kaže da je nekako slučajno baš Štig napisao Milenijum a mogla je, eto, i ona!), ali takve se stvari dešavaju i u boljim kućama...

Ono što je mnogo relevantnije (bar za ovog čitaoca) jeste fascinantno svedočenje Eve Gabrielson kako o konkretnom čoveku i njegovoj – te njihovoj zajedničkoj, razume se – celoživotnoj borbi protiv mržnje, nasilja, rasizma, ksenofobije i mizoginije, tako i o podzemnim strukturama koje deluju i u jednom društvu poput švedskog, dakle onom koje spolja obično izgleda kao neverovatno dobro uređeno, komforno i lišeno bilo kakvih ozbiljnih političkih i bezbednosnih rizika. Eva Gabrielson otkriva priču ispod površine i suočava nas sa razgranatom mrežom neonacističkih falangi, ali i s time da se protiv njih i može i mora boriti, i da ta borba uvek ima smisla. Naravno, "otkriva" nam i još nešto: da je ozbiljno i odgovorno novinarstvo svugde pre izuzetak nego pravilo, i da donosi više nevolja nego slave i blagostanja...

Eva G. razumljivo se ljuti na ono što naziva "Millenium industrija" jer smatra da je to neopravdano "pojelo" sav prethodni Lašonov rad i angažman, ubedljivo insistirajući da je i sam Milenijum zapravo samo "fikcijska" varijanta onoga što je (i o čemu je) Štig Lašon pisao celog života.

A baš je taj život i rad ono što fascinira i intrigira čitaoca, jer kroz priču o njima, od mladih dana pa do danas, Eva Gabrielson lapidarno i lucidno portretira i švedsko društvo još od šezdesetih i sedamdesetih naovamo, pa sve do XXI veka, a bogme i neke globalne trendove i intelektualne mode koje ćemo lako prepoznati i nećemo odoleti da se ne nasmejemo. Na primer, pišući o zamlaćenim levičarsko-anarhističko-hipijevskim družinama, Gabielson kao da nas uvlači u svet sjajnog filma Zajedno... Ili, recimo, mladi i zeleni Eva i Štig priključuju se nekoj maoističkoj grupi u nameri da oposle tu, kakoseonozvaše, svetsku revoluciju, pa Evi posle nekog vremena počnu svakojake neoumice i pitanja da se vrzmaju po glavi, a Drugovi Odozgo joj odsečno zareže: "Ne postavljaj pitanja, slušaj"! I tako ona, pokolebana, odloži svoj angažman na Svetskoj Revoluciji... Ipak, lični favorit dolepotpisanog je blistava epizodica koju vredi navesti u celini i celosti, a koja tako ozarujuće dobro ilustruje onaj nesvarljivo kičasti srednjoklasni i gornjoklasnu imaginarijum "levičarenja", danas inače opet jako u modi: "Onda je trockistički pokret zatražio od studenata da se ‘proletariziraju’ i priključe radnicima. Ubrzo je osnovana jedna ćelija u tvornici Volvo. No moji prijatelji radnici bili su kategorični u vezi s tim: ‘Mi nismo imali ni prilike ni mogućnosti za studiranje. Ti jesi. Svakako nastavi.’ Potpuno sam dijelila to mišljenje. Bili smo prva generacija koja je od države dobivala studentski kredit, i sad ćemo to sve profućkati? Usto, nisam dolazila iz buržoaskog, već iz seljačkog miljea, jako sam dobro znala što je to proletarijat i nisam vidjela nikakav društveni interes u tome da mu se sustavno priključujemo. Gradski mladići i djevojke neprestano su pristizali s ogrlicama oko vrata i odjećom koju su sami sašili, proklamirajući život u komuni i povratak na selo. Mi koji smo dolazili iz tog istog sela – gledali smo ih kao da smo u kinu!" Pa, u neku ruku su i bili "u kinu", jer ništa to s tim buržoaskim levičarčićima i nije baš zaozbiljno, ni onda kao ni danas...

Knjiga Eve Gabrielson daleko je od toga da bude "velika literatura", ali jeste dragoceno i uzbudljivo svedočenje ne samo o Štigu Lašonu i njihovoj vezi, nego i o duhu vremena, štono bi se reklo. A bogme se i nas ovde, na drugom kraju Evrope, tiče više i neposrednije nego što bismo ikada pomislili.

Teofil Pančić