Reagovanje – »O novcima i novinarima«; VREME 1151 (3):
Lekcija sa Olimpa

Čitajući članak "O novcima i novinarima", autora Lj. Smajlović, nameće se pitanje šta je želja autora. Tu postoji formalni povod – članak iz "Pečata" od M. Zarkovića, o kome se mnogo govorilo prošle nedelje – ali očevidno i mnogo ambicioznija ideja da se arbitrira u medijskom prostoru jer to, valjda, dolikuje predsedniku UNS-a.

Članak počinje konstatacijom da Zarković "nije umeo da sroči kritiku programa RTV-a", a taj talentovani TV kritičar, kako sam kaže, to nije ni hteo. Opisao je precizno poslovanje RTV-a, finansiranje, odnosno pljačku narodnog novca i koji je politički zadatak tamo zaposlenih "zaštićenih medveda".

Ali sve u vezi s tim otišlo je u tandariju, nikoga se to ne tiče, jer Zarković u završnoj polurečenici ukazuje: "Teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi."

Kuku i lele. Ode mast u propast. Pa zar u zemlji Srbiji koja je okupirana (meko) tako nešto sme da se izusti.

Lj. Smajlović kaže da se UNS (čitaj, ona) "lako odlučio da podrži kolege sa vojovođanske televizije", a i "mirisalo je na etničku denuncijaciju", zato što je Zarković predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine nazvao pravim imenom Sabahudin, umesto skraćenim Dinko. Demonstrirajući poznavanje materije, gospođa Smajlović otkriva i svoje devojačko prezime Ugrica a pritom podmeće da se Sabahudinu tepa Dinko (jako vojvođanski) a u stvari u Bosni je za Sabahudina skraćeno Dino ("Nismo se tako dogovorili, Dino!"; E. Kusturica, Sjećaš li se Doli Bel). Ali cilj opravdava sredstva.

Cilj je da se diskvalifikuju svi navodi članka, prema kome svojim parama plaćamo ruženje sopstvenog naroda, i da se težište prebaci na teren krvnih zrnaca, a pljačka i kulturni teror – ko te pita.

Naravno, za to je potrebno glas vapijućeg Zarkovića izjednačiti sa agresivnim antisrpstvom Gruhonjića. Za to se koristi poznati aparat iz ranijeg doba. Lako je videti da je Gruhonjićev pristup srpskom narodu praktično fašistički, a Smajlovićka obrće pa Gruhonjićevom "fašisti" prema protivnicima, suprotstavlja Zarkovićevo "antisrbi". Toliko je primera ovih dana izašlo o fašizmu i antisrpstvu Gruhonjića, a Zarkoviću se zamera kad na to ukaže. Toliko o ravnopravnosti.

Dalje autor širi polje arbitriranja pominjući crne liste, a belodano je da praktično u svim medijima postoji samo jedna crna lista, onih koji zastupaju interese Srba i Srbije.

Crne liste, (ne)sloboda štampe i (ne)sloboda izražavanja – to je naša okupaciona svakodnevica. O tome autor izbegava bilo šta konkretno da kaže, osim što umuje i, krijući se iza UNS-a i pritom dodeljujući priznanja Olji Bećković i sličnima, osuđuje Zarkovića. Sve to zavija u dubokoumnu priču, gde se nađe i pitanje finansiranja medija i registrovanja stranih agenata – lobista. Možda Srbiji treba to što ima Amerika, a možda i ne treba, kaže autor. Mislim da ne treba jer u Americi po zakonu to kontrolišu službe, a naše službe su pod kontrolom američkih. Ko ne veruje neka pita Mikija Rakića.

Osnovni problem sa razumevanjem članka gospođe Smajlović je pitanje zašto nas zavlači. Trebalo je jasno ukazati šta našu medijsku scenu suštinski čini tako jadnom i neslobodnom. Umesto toga, gospođa Smajlović sa stavom sveznajuće boginje sa Olimpa deli lekcije koje zaobilaze istinu a često je i zamagljuju.

Slobodan Srećković