Da ne čuju žene, mi muškarci smo zaista velika deca. Potvrda za tu tvrdnju ne fali, ali postoji jedna strast koja se probudi u našem sredovečnom dobu i na najupečatljiviji način dokazuje priču o večitim dečacima.

"Jesi video što sam kupio brod!"

Sneg je padao to veče gore na brdašcetu iznad tramvajske okretnice u Bulevaru kralja Aleksandra i zato nisam ni primetio to čudo u dvorištu prijatelja Zorana Kocića, inače čoveka koji je veliki plac – umesto da potrči za parama i investitorima nakaznih stambenih objekata – pretvorio u teniski teren i tako svoja tri sina, moga pride i još ko zna koliko momčića sklonio sa stepenica supermarketa gde bi umesto reketa držali plastične pivske flaše. Samo takav čovek, na ivici svakog rentabiliteta osim onog ljudskog i sa velikom dušom dečaka, mogao je odnekud da dovuče metalnu skalameriju koja uz početnih sedamsto ište još koju hiljadu evra pre nego što se njom otisnemo na Savu, iz Save u Dunav, a iz Dunava, valjda, u Crno more.

Čamac, dakle!

Jeste ovaj Zoranov već brodica, ali svejedno. To su te igračke nas sredovečnih za koju se u jednom trenutku uhvatimo kao za poslednju kopču u nadi da će nas odvesti nazad do izgubljene slobode, što je u međuvremenu iščilela pod teretom posla, kućenja, braka i drugih obaveza.

Sa čamcima varamo i žene i ljubavnice, na njima lečimo frustracije, podmlađujemo se i pothranjujemo iluziju da još sve nije propalo. Na čamcu je dovoljan drag prijatelj, ploska kajsijevače, nekoliko piva ili flaša vina i neka konzerva, ako te mrzi da za ručkom tragaš pecaroškim najlonom po Savi i Dunavu.

Čamac sam otkrio i zavoleo, ne čekajući krizu srednjih godina, početkom onih zlih devedesetih kada je još jedan zanesenjak među mojim prijateljima, televizijski montažer Kosta Babić jednog dana odlučio:

"Kupiću čamac!"

Koštao je pošteno taj belac, koji je ratnog proleća 1991. stigao iz Titela, nije jeftina bila ni Tomosova "četvorka" koja će ga, i nas zajedno sa njim, narednih nekoliko godina gurati beogradskim rekama, ali Kosta nije mislio na pare. Mislio je na reku i na naš zdrav razum u epohi opšteg ludila!

Porinut je dole u Makiškoj marini i prvih godinu dana smo plovili upravljajući ručicom motora, a onda smo ga dugo sređivali tamo na vodi, ugrađujući mu volan, stolicu za kormilara, muziku, postavljali sunđere na klupe.

I dok su drugi slična plovila koristili za šverc benzina i cigareta, mi smo poslednji dinar, to jest marku, davali za preskupi i neprerađeni rumunski benzin i one cigarete najsumnjivijeg kvaliteta koje su ovde stizale iz robnih rezervi onih kauboja čija nam je politika, u sadejstvu sa promoterima naše lokalne provincijalne imbecilnosti, ukinula sarajevski "marlboro". Falilo je i ovoga i onoga, ali za bidon od pet litara običnog benzina, flašicu motornog ulja i bočicu "stoličnaje" je moralo biti.

Ovu priču bi mnogo bolje upotponilo sećanje njegove krme, palube, a bogami i potbalublja, ali "belca" već nekoliko godina nema. Kao što je u osvit rata onako jednostavno rekao "kupiću čamac" isto tako je jednog dana, nakon godina koje su nam pojeli skakavci, Kosta saopštio:

"Prodaću čamac!"

Vreme je isteklo i njemu i nama! Sve više je postajao teret, vetrovi su kidali ciradu, lomio ga je dunavski led, vez je postajao nesnosno skup, mi smo imali sve manje vremena i volje... Tokom ratne ‘99. godine obilazio sam ga praznog i ogoljenog u marini u Višnjičkoj banji dok je Kosta iz dalekog Indianopolisa posmatrao vatromet "tomahavka" iznad Beograda. On se, bogu hvala, vratio, a naš čamac je otplovio sa nekim drugim ljudima i trebalo je da prođe decenija da se reinkarnira u vidu brodice u dvorištu Zorana Kocića.

Ali, na sreću, vreme za čamac i za nas se ponovo vratilo. Krunski dokaz je stigao neki dan na ritualnoj podnevnoj kafici sa kumom Goranom. U jednom trenutku, oblizujući upravo savijenu cigaretu, iznenada je rekao:

"Meku, kako bi bilo da kupimo neki čamac, najobičniji gumenjak koji može stati na galeriju automobila, da možemo s vremena na vreme da pobegnemo od svega!"

Samo sam se nasmejao.

"Nema potrebe, kume, naš čamac je već odnekud doplovio, eno ga na nepun kilometar od tvog stana. Jedino treba da ga(nas) spojimo sa rekom."

A uskoro će i proleće, samo da rata ne bude.

Ranko Pivljanin