Zoom Mart, mesec izazova – Kako smo ubili Zorana Đinđića, sahranili Slobodana Miloševića i druge bajke o nama samima Pitao sam kolegijum "Vremena" da li da prećutimo sve te srpske "martovske ide", a oni su mi jednoglasno rekli – ti nisi normalan. Svako će, dakle, u skladu s javnim interesom, dobiti porciju nedosanjanih snova u kojima se, kao u nekom košmaru, brkaju Vučić i Đinđić, Milošević i Koštunica, te Dačić sa svima njima...

piše: Dragoljub Žarković

Mleko razdora: Nas politika najviše truje

Ovaj broj je bilo lako napraviti. Pošten pokušaj da se dopre do istine o mleku bio je dovoljan. Od politike opijeni, gotovo da ne znamo šta pijemo. Aforističari množe sentence: "Nekad je opozicija kritikovala vladu što nema mleka u prodavnicama, sada ih grde što ga ima", "U Vojvodini je vlast pala zbog jogurta, sada je reč o mleku."

Množenje aforizama možda nekog i zabavlja, ali čini mi se da su ovde javni interesi pobrkani s partikularnim, stranačkim pre svega, i da su se i vlast i opozicija udavile u tom mleku. Na stranama koje slede pokušaj je da razlikujemo ludog od zbunjenog, mada oni sami ne daju doprinos tim našim naporima.

Takmičenje u kontradiktornosti se nastavlja. Od toga trpi javni interes, bolji običaji i poverenje građana u svaku vlast. Mleko nas neće otrovati, ali politika nas odavno truje i nema te centralne laboratorije koja će izmeriti stepen kontaminacije.

Ali, šta da radimo sa sledećim brojem "Vremena"? Moj posao je dobrim delom opisan kao promišljanje narednih poteza, a čeka nas 10 godina od smrti Zorana Đinđića, sedam godina od smrti Slobodana Miloševića, hiljadu godina od onog 9. marta i, uopšte, to je mesec pijeteta nad političkim simbolima Srbije.

Baštinici Đinđićevog testamenta nisu više na vlasti, sledbenici Slobodana Miloševića su na vlasti, dežurne narikače su spremne i čik se ogrešite o pravila političkog bontona. Ima da pišete ono što ste hiljadu puta napisali i moraćete da gledate akrobatske tačke svih srpskih preletača koji će se isticati u sposobnostima da se vinu u nebesko ništavilo i da ovo danas objašnjavaju onim što je nekad bilo. Ako je, ikad, bilo.

Bedni su pokušaji restauriranja istorije sa stanovišta sadašnje političke moći. Đinđić je, ne svojom voljom, delom još manje, počeo da prerasta u filozofa s bagažom sabranih dela, množe se i pozorišne predstave o čoveku koji je tu vrstu pompe prezirao, stranačke kolege hoće da mu prave spomenik, a Milošević se javlja kao vidovnjak koga je ubio arhineprijatelj i koji bi "probo aždaju" samo da ga službe nisu izdale.

Onako probno, pitao sam kolegijum "Vremena" da li da prećutimo sve te srpske "martovske ide", a oni su mi jednoglasno rekli – ti nisi normalan. Svako će, dakle, u skladu s javnim interesom, dobiti porciju nedosanjanih snova u kojima se, kao u nekom košmaru, brkaju Vučić i Đinđić, Milošević i Koštunica, te Dačić sa svima njima... O Vesni Pešić da ne govorimo.

Zalupljena vrata: Kosovsko horsko pevanje

Nemačke vlasti saopštile su prethodne nedelje Aleksandru Vučiću, lideru najjače stranke u Srbiji, da bi bilo poželjno da se više angažuje oko rešavanja kosovskog pitanja. Vučić je inteligentan čovek i malo je verovatno da to nije očekivao.

Nemci tako zatvaraju "vrata za nuždu", odnosno smanjuju prostor ovoj vladi, SNS-u konkretno, da u slučaju nekih nevolja sve stave na raboš već načetog Ivice Dačića ukoliko se ovaj oklizne o "kosovsku bananu".

Nevolja je, kao što sam već pisao, u tome što rezultat treba isporučiti brzo – do polovine aprila, ako Srbija želi da polovinom godine dobije famozni datum za početak pregovora o pridruživanju Uniji.

U svetu hladne i suve analitike ne obaziru se mnogo na javne demonstracije jedinstvenosti srpskog političkog faktora, računajući da je to tek stvar za unutrašnju upotrebu, te da tu deklarativnu jedinstvenost treba da iskažu na najtežem polju – Kosovu.

Problem je u tome što je albanska strana zbilja jedinstvena, samo s drugim predznakom i s većim stepenom radikalizma koji eliminiše i mogućnost da se u javnom govoru iole odstupi od zacrtanog cilja – pune nezavisnosti, jer to može biti opasno i po život onog ko bi se drznuo da posumnja u pravednost borbe.

U Srbiji (još) nema te vlade koja bi mogla da prizna otcepljenje Kosova i formalizovanje njegove nezavisnosti. To bi bilo političko samoubistvo i niko iz nadležnih svetskih kancelarija nema iluziju da se to može dogoditi, ali me ne bi iznenadilo da preko tog saznanja pređu kao da ih se ne tiče, ukoliko procene da bi se u njihovim knjigama to pisalo kao dobit. Pitanje je, dakle, šta oni vide kao napredak u odnosima s Kosovom i koliku cenu će srpska strana morati da plati.

Srpskim pregovaračima to je jasno i ostaju u pregovorima i kad im se čini da im je povređeno dostojanstvo.

Brzina i kvalitet: Kome se tu žuri?

Tako dolazimo i do ključnog segmenta ove priče: brzine. Čini mi se da bi ubrzavanje procesa i njegovo oročavanje donelo svim stranama više nevolja nego koristi. Neko je negde olako obećao brzo rešenje i to se sada pravda tezom da bi odlaganje dovelo do radikalizacije kosovskog pitanja.

U Srbiji sigurno ne bi. Naprotiv. U međunarodnoj zajednici još manje. Ne vidi se, naime, jasno šta bi oni dobili sklepanim rešenjem osim istog problema u drugom pakovanju, mada bi zlobnici rekli da moderni svet počiva, a posebno predvodnička birokratija, na preimenovanju istog problema u nešto tobož drugo.

Ostaje Priština… Ali, rekao bih da njih ne zanima brzina kao takva ukoliko im ne bude ispunjena i politička težnja ka punoj nezavisnosti. Ako brzo dobiju rešenje kojim nisu u potpunosti zadovoljni, tek će tada doći do radikalizacije.

U nekom idealnom svetu pravedna društva podrazumevaju razlike u moći, ekonomskoj ili političkoj, ali ih pravednim čini upotreba moći u korist nemoćnih. Svet u kome živimo niti je idealan, niti pravedan… Samo mu još brzina fali. Posebno ako pobednik u trci dobija samo Datum kojim može da se okiti i posle toga dugo sedi na klupi za rezerve i pita se – zar sam onoliko žurio da bih sada čekao.