Lisica i ždral Lice mesta Zašto Ministarstvo saobraćaja ne raspiše, umalo ne rekoh savezni konkurs za novi saobraćajni znak: betonski stub na putu

piše: Ljubomir Živkov

U Francuskoj sam, nadomak Kana, ugledao saobraćajni znak za podvožnjak-nadvožnjak, rastojanje toliko i toliko, navedena beše dakako i visina, ali je uza sve to nekih pedesetak metara pre nadvožnjaka napravljena zovimo je skalamerija od vodoravnih dasaka zakovanih za stubove (a stubovi behu duboko na bankini), ta daščana prepreka stoji na istoj visini na kojoj je i nadvožnjak, ona je generalna proba za nekoga ko bude prevideo znak ili ko ne bude bio svestan visine svog vozila: pre nego što udariš u beton, prijatelju, pokrljaćeš ove daske koje će ti popraviti koncentraciju i oštetiti krov, ali će te spasti veće bede. (Deset ili petnaest godina docnije jedan kolega udario je u nadvožnjak, da li u Mađarskoj ili možda čak i kod nas, onaj koji je prevozio nove automobile, što ima i sprat; ostao je živ, ali je napravio štetu koja ga je mora biti koštala tog napornog doduše radnog mesta, a moja prva pomisao ne beše "gde su ti oči bile, dobri premda pospani čoveče", nego mi je kroz glavu prošlo: gde su one kanske daske, one bi razbile samo šoferšajbnu na prvoj gornjoj limuzini!)

U Americi sam se prijatno iznenadio, a beše to poodavno, kad sam vozeći kamion prvi put otišao previše u stranu, obreo sam se na podlozi od nekog namerno truckavog kamena i kao oparen se vratio na asfalt, ljudi izgradili hiljade milja tog blagorodnog truckaša, opomenuli su ne zna se koliko vozača koji su menjali stanicu na radiju, ili su tražili šibice, ili im je žar sa cigarete pao između sedišta, trgli su iz prvog i najopasnijeg dremeža mnogog šofera, ovo je društvo koje ceni život, pomislio sam, predupređuje dakako i mnogu štetu, lišava limare prekomerne zarade, ali to je sporedno: mehanički i zvučno omeđen je autoput, ne tamo, pec-pec!

U filmu me se rafali, bombardovanja, zemljotresi i smakovi sveta ne dotiču previše, ali kad gledam kako neko vozi po klizavom planinskom putu, a dole teče neka američka Morača, kad je vozač pijan, ili kad mu se od pospanosti glava klati dole-gore, smrznem se, a zašto, zato što kad Rambo iz nekog mitraljeza ispoliva dvadeset nevaljalaca, to primam kao fikciju, kao strip koji čitam nauštrb propisane mi lektire, a kad će se desiti nešto u saobraćaju – kao da gledam stvar dokumentarnu, dokumentovanu stotinama istinskih saobraćajnih udesa.

Pošto sam prva dva pasusa potrošio na društva koja mare, rodoljublje mi nalaže da pomenem i društvo kome je uglavnom svejedno: tri zvezde "Granda" povređene, šta je bilo, udarili kolima o neobeleženi betonski stub buduće naplatne rampe, ali nije strašno, vozač zadobio lakše povrede, jednoj saputnici povređene noge, drugoj grudni koš i tri pršljena, bilo pa prošlo, mada nije uopšte prošlo, narednog dana od udarca o isti stub, taj simbol buduće zarade naše države, devojka poginula!

Nisam gladan prizora sa uviđaja (prošle sedmice sam to naširoko obrazložio), ali sada mi nedostaje fotografija te nedovršene i neoznačene rampe, bez ljudi koji su imali nesreću da je ne ugledaju na vreme i bez njihovih automobila.

Između Kovačice i Farkaždina put se u nekoliko navrata sužava, ne drastično i ne naglo, još je tu sve pravo i ravno, pa opet, svako suženje (narrow road) propisno je najavljeno, slovačka posla, kazaće neko, ali čemu onoliki nacrtani jeleni i krave koji daj bože da nikad ne iskrsnu, k chemu kamenje nacrtano na strmoj ravni, koje daj bože da se ne surva tik ispred vozača, čemu oznaka klizišta – Begaljice, nemoj da begaš sada dok ja jezdim osamdeset na sat! – ako vas na putu čeka neobeleženi betonski stub?!

Kako bih prodao ijedan sladoled u gradu koji ne poznajem, na jeziku koji ne govorim, šta bi mi vredela mapa grada da ulice Filadelfije (ima i film koji se tako zove, zar ne!) nisu bile obeležene kako treba? A kako treba? Imaju dakako table na zgradama, ali su na svim raskrsnicama i table sa jasnim nazivima svih ulica, ne moraš skrenuti u ulicu da bi na fasadi čitao kako se ulica zove. Kod nas ti ni to što si već neko vreme u ulici neće uvek pomoći da joj saznaš ime, ko treba da zna, ko zna zna, ko ne zna neka pita, to traje, u gluvo doba nemaš koga da pitaš, ali kog se vraga u taj zao čas voziš ulicom koja je pritom i slepa, a o čemu te niko nije izvestio! E to, ta naša iskonska nebriga za drugog, naša nesposobnost da zamislimo osobu koja ne zna ono što mi svi znamo (da će na autoputu biti betonski temelj jedne jako lepe naplatne rampe koja se već dugo gradi), to je povredilo nekome noge, nekome grudni koš i kičmu, a nekog je lišilo života. Zato kažem: ako stub stoji baš gde treba, a stoji, jer ministar saobraćaja nije dao ostavku, onda hajde da stub obeležimo i da ga u više navrata najavimo, za toliko i toliko stotina metara betonska izraslina takva i takva, a ako neko sve opomene prenebregne, neka ga dvesta metara pre betonskog stuba sačeka maketa od stiropora.