Izrazi garsonjera i podnevni demon vrlo su usko kontekstualno povezani. Mi smo u srpskom jeziku od svih mogućih značenja onog prvog zadržali samo ono koje se odnosi na najmanje stambene jedinice, a najskuplje po kvadratnom metru, dok u jeziku iz kog smo ga preuzeli on i dalje označava momački stan, a još češće mesto na koje se momci, ali i oženjeni muškarci, mogu povremeno da sklone da bi podelili intimu sa svojom devojkom, ljubavnicom, ili pak povremenom kres varijantom, koje i same umeju da budu a često i jesu udate žene. U govoru sadašnjih mladih generacija taj izraz se prevodi na srpski kao gajba za privođenje.

A podnevni demon? Eh, to je onaj podmukli stvor koji iz hada ishodi i ka njemu vodi, koji se jednako obrušava na ateiste i na vernike vukući ih u pakleni vrtlog neblagoslovenog seksa. Nije da taj demon preferira podne umesto, kako priliči demonima, neko gluvo doba, već se lukavo prilagodio urbanom ambijentu kancelarijskih službenika koji su, upornim zalaganjem sindikatâ, još pre jednog stoleća dobili pravo na dvokratno radno vreme koje podrazumeva – pauzu za ručak. U Francuskoj, u kojoj je izraz podnevni demon (le démon de midi) nastao, hrana, odnosno obroci, imaju značenje koje nadilazi puko zadovoljavanje jedne primarne potrebe. U svom gastro-etnocentrizmu, preponosni na svoju kuhinju, Francuzi umeju zajedljivo da kažu strancima (posebno Englezima), kad se ovi pohvale da se i kod njih dobro jede: mi jedemo, a vi se hranite... Ali i pored takvog značaja koji pridaju hrani i ritualima ručka, mnogi zaposleni Francuzi i Francuskinje žrtvuju svetinju podnevnog obroka demonskom zovu seksa na brzaka začinjenom zabranama i tajnom čije otkrivanje može da košta vrlo skupo, od nervozne ili ljubomorne reakcije šefa ili šefice do visoke alimentacije. Zato se žrtva na oltar podnevnog demona prinosi ili u nekom od hotelčića koji se svojom jedinom zvezdicom kočopere u svim kvartovima Pariza i drugih velikih gradova u Francuskoj, ili u – nekoj garsonjeri, obično na mansardi neke stambene zgrade, iznajmljenoj isključivo u tu svrhu.

Svakodnevno, kad neko od službenika u nekom od državnih nadleštava ili u nekoj od velikih privatnih firmi, usklikne "Narode, vreme je za ručak!", nađe se uvek neki muškarac ili neka žena koja će, s grimasom nekog ko se žrtvuje, reći da on/ona neće na ručak, da mora da završi neki hitan posao, bolje u pauzi za ručak nego da ostaje posle radnog vremena... I, kad se svi sjure u restoran firme, ili radije u neki od restorančića u blizini na juneću šniclu, pomfrit, mešanu salatu i tri deci točene ružice, koje plaćaju bonovima firme, on/ona će računar da ostavi u stanju "spavanja", u toaletu će se na brzinu špricnuti dezodoransom (u garsonjeri ili hotelčiću neće biti vremena za tuširanje), proveriti da li je kontraceptivno/zaštitno sredstvo u džepu ili na drugom odgovarajućem mestu, eventualno (ako je on u godinama kad više ništa nije garantovano) progutati plavu ili žutu pilulicu i, izašavši na zadnja vrata firme, pojuriti u zabranjeni zagrljaj onoga/one koji u očekivanju njegovog/njenog dolaska puši već drugu cigaretu i s uzbudljivom zebnjom nervozno prebira po kanalima malog kineskog televizora u garsonjeri ili sobici jeftinog hotela.

Demon se tu prikazuje u svom ogoljenom vidu, sav od efikasnosti i intenziteta, oslobođen sveg onog ceremonijala za koji se nema vremena a koji je i inače rezervisan za veze koje imaju budućnost. Nema tu tihe muzike niti drugog mizanscena, sobarica će u prolazu često čuti uzdahe i krike, škripu kreveta, pomešane s glasom komentatora koji krešendo najavljuje mogući gol sa televizora na kome u brzini dešavanja nije promenjen kanal na neki s primerenijim sadržajem. Eventualno će, kad se bučni trijumf demona smiri, uz postkoitalnu cigaretu, par kolega ostati još koji minut u krevetu, nežnosti i strast će zameniti detinjasto kleberenje i ogovaranje drugih kolega, a onda će svako svojim putem nazad na radno mesto. Kad se i ostali vrate s ručka zateći će ih za računarom kraj koga tamne oksidisani ostaci jabuke koju je savesni činovnik/činovnica pojeo žrtvujući svoje sindikalno pravo dobrobiti firme ili državnog organa.

Ali, pošto kirija za garsonjeru iznosi čak polovinu prosečne plate činovničke boranije, često se korisnici udružuju po troje-četvoro, dele trošak, a objekat koriste po sistemu time sharinga: Pjer ponedeljkom i sredom, Žan-Pol utorkom i četvrtkom, a matori Aleksandar-Benoa samo petkom, njemu je i to previše. Po pravilu, bratija radi u različitim firmama ili nadleštvima, na taj način se umanjuje mogućnost da tajna procuri, a oni su i inače dobri prijatelji, idu zajedno na utakmice (žene na izložbe i humanitarne manifestacije), posećuju se porodično i izlaze vikendom zajedno sa svojim bračnim drugovima na večere izvan grada gde se još služi dobra francuska hrana, a ne ona namenjena turistima. I – nikad se ne razvode.

Običaj prinošenja žrtve podnevnom demonu odavno se raširio po celom kontinentu, uključujući i zemlje u tranziciji. S tom razlikom što u našim uslovima garsonjeru iznajmi, da bi u njoj zaista i živeo sa svojom devojkom, neki mladi menadžer pridošao iz unutrašnjosti, a od pajtosa uzima pikslu svaki put kad oni nešto privedu. Prednost te varijante je u tome što se, posle iscrpljujućeg rvanja s demonom, akteri uvek mogu da okrepe domaćom rakijom i da iz frižidera štrpnu malo prevrelog sira, domaće kobasice i duvan-čvaraka koje ponosni roditelji dvaput mesečno autobusom šalju uspešnom sinu-menadžeru. Ili, sve češće – uspešnoj ćerki!

Vladimir Pavlović