Mi se nismo fotografisali, mi smo se slikali. Kod fotografa. I brižno u foto-albumu čuvali slike.

U početku, retko. Malo nas, rođenih sredinom prošlog veka, ima one golišave bebi slike ili one gde učimo da hodamo. Na prvo slikanje išlo se porodično i takva je i moja prva slika, slikana u Vukovaru. Sa mamom, tatom i bratom. Imam oko tri godine, na slici se po garderobi vidi da je mama vrsna krojačica, imam haljinu sa okruglim izrezom, sa karnerima umesto rukava, ispod je lepa bluza, šarena, preko izreza haljine šepuri se kragna, maminom veštinom doterani su i svi ostali na slici, ali se dobro vidi da je mama – krojačkim makazama doterala i moje šiške. Možda su mi zato u ruke tutnuli ogromnu loptu, i ona je šarena, boje su neprepoznatljive jer slika je crno-bela i svi, ozbiljni da ozbiljniji ne možemo biti, sedimo i gledamo onako kako je strogo komandovano. Pravo u fotoaparat. Komande za osmejak, očigledno, nije bilo.

Na sledećoj sam sa bratom i sestrom od ujaka, malkice starija nego na prvoj, u Mikleušu smo, vidno je da smo na kirbaju jer brat, nešto stariji od mene, u desnoj ruci, ali kao pištolj, drži liciderskog konjića i preozbiljno gleda ispod obrva; sestra, nešto mlađa od mene, prigrlila je licidersko srce, suze su joj već krenule, ali još se nije rasplakala; a ja, namrgođena kao da sam ljuta na ceo svet (ne znam zašto, više nemam koga da pitam), desnom rukom grlim licidersku lutku. Kosa mi je kao i na prvoj slici, skroz bela, skroz kratka, tanucna i ravna – i opet doterana krojačkim makazama.

Na trećoj, slikanoj u Somboru, još nisam školarac, smeškaju se moje sestre od tetke, a smeškamo se i moj brat i ja. Svi smo u zimskim kaputima i pantalonama, bratu i meni sašila je mama, sestrama njihov tata, kosa mi je nešto tamnija, duža i jača, imam i mašnicu, ali su šiške – i dalje krojačko delo.

Na četvrtoj, opet porodičnoj, slikanoj naravno opet u Somboru, mama nas je kao i uvek sve vešto doterala, svi smo blago nasmešeni, a ja sam u svečanoj haljini sa belom kragnom i kočoperim se sa plavim kikicama, sa širokim mašnicama, a kočopere se i šiške, verovatno prvi put frizerskom rukom doterane – jer postala sam školarac.

Kada postaneš školarac, iako si još pre škole shvatio razliku između slikanja i fotografisanja – i dalje se slikaš. Slikanje postaje češće. Pojedinačno: ako si učesnik na nekoj priredbi i uzdignute glave recituješ bez mikrofona; na dan kada si postao pionir, a omladinac ti veže pionirsku maramu; na dan kada si postao omladinac i svečano ti uručuju omladinsku knjižicu; na dan kada ti pioniru vežeš pionirsku maramu; kada čitaš svoje literarno delo... Grupno: na sletovima, ekskurzijama, na kraju svake školske godine... I u školskim odmaralištima na moru, na Rabu i u Vodicama, gde su do četvrtog osnovne i dečaci i devojčice bosonogi – i samo u kupaćim gaćicama. Svi slični i svi razdragani.

Preko noći postaješ srednjoškolac, sa sve tamnijom, crvenkasto braon kosom, sada je slika sve više, u mnoge kuće uselili su se i fotoaparati, slike nastaju raznim povodima, skoro sve su amaterske i sve – i dalje crno-bele.

Prvo "zvanično" slikanje je za ličnu kartu, kod "Foto Radojevića", a prvo gordo-setno, sa prvom frizerskom frizurom, takođe kod "Foto Radojevića" – za maturski tablò – koji će celo leto ukrašavati izlog najposećenije modne somborske prodavnice i oči presrećnih roditelja.

Množe se godine, množe se slike i porodične i pojedinačne – množiš se i ti.

I odmah slika tvog malenog čeda (nema ni on golišave), ima više nego tvojih slika do petog osnovne.

Naglo, godine se više ne množe već kao da skaču na kub, sve više je slika u boji: porodičnih, pojedinačnih, sa posla, generacijskih i drugih jubileja, skupova, proslava... I shvataš da ćeš imati više fotografija iz starosti nego iz mladosti, a na polici je sve više foto-albuma. Trenutno, dvadeset jedan.

Onda tvoje čedo dobije svoje čedo.

Zuje kamere, škljocaju fotoaparati, svetlucaju mobilni, još u porodilištu i od silnog svetlucanja – oslepeli foto-albumi.

Nema više onog dobrog starog običaja da sliku ponosno odneseš ponosnim dedama i bakama i najbližoj rodbini.

Istina, dođu potomci kod tebe, uključe onaj fleš-prcmoljak u tvoj kompjuter, prcmoljak, dok trepneš, pljucne u kompjuter na stotine fotografija (i golišavih), a čedo nema ni godinu dana, pa ako ti je stalo da fotografije imaš i u foto-albumu, da foto-album držiš u krilu i s toplinom da listaš stranice, umesto da zuriš u hladni ekran – biraj slike koje želiš, pa snimi na DVD, pa nosi kod fotografa...

Jesam.

I opet ću.

Zdenka Feđver