Intervju – Peđa Vranešević, muzičar, ex-Laboratorija zvuka (najava):
Čemu umetnost

"Nakon izbijanja afere sa plakatom za turneju Laboratorije zvuka 1982. zbog koga sam bio osuđen na 40 dana zatvora, moj brat Bata je odlučio da Vilmoš Kauboj, u kome su neki prepoznali karikaturu Tita, ne nastupa više sa nama. Slučajno sam posle toga sreo Vilmoša u gradu i on me kroz plač pitao: ‘Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?’ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu. Svi su bili ‘zauzeti’ pa sam ja otišao na sahranu i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju"

"Umetnost je govno!", rekao mi je Peđa Vranešević, dok sam se još spuštao u stolicu u njegovom stanu u naselju Liman IV, u Novom Sadu. Sledećeg momenta, citirao je Georga Grosa (koji će izmeniti svoje ime u Džordž), nemačkog slikara i grafičara, prema jednom zapisu iz 1925. godine: "Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti, ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari Bogorodice. Ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost?"

Učinilo mi se kao da je prošao tek tren između ovog razgovora i diskusija koje smo, zajedno sa drugim zanimljivim ličnostima sa novosadske scene, vodili još početkom osamdesetih u stanu u kojem je Peđa u to vreme živeo; on je tada već bio član popularne grupe Laboratorija zvuka braće Vranešević, a ja radoznali tinejdžer. U skorije vreme, o Peđi Vraneševiću je ponovo bilo govora u javnosti, nakon izvođenja njegove rok-opere Nema zemlja u Beogradu i Novom Sadu, i to je bio dobar povod da se prisetimo mnogih njegovih aktivnosti, među koje spada rad sa bendom iz šezdesetih godina, The Best Nothing, aktivnost na sceni novosadske konceptualne umetnosti, rad na filmu i televiziji, komponovanje filmske i pozorišne muzike, itd. Široka publika takođe pamti muziku za popularne TV serije, koju je kreirao zajedno sa bratom Mladenom (preminulim 2006. godine) – "Poletarac", "Fore i fazoni", "Varošarije", "Priče iz Nepričave"... Lista filmova za koje su komponovali muziku uključuje Splav Meduze, Još ovaj put, Oktoberfest, Original falsifikata, Pun mesec nad Beogradom, Kraj rata...

Iznad svega, Peđa Vranešević je zanimljiv sagovornik, lucidan, humorno-ciničan. "Možda bi naziv članka o mom životu mogao da bude – anarhista sam, al’ sam srećan", kaže mi, dodajući da se kloni javne scene u Srbiji, i da se danas obraća tek malobrojnoj publici, koja je zainteresovana za ono što radi. Uz slet-operu Nema zemlja, kreirao je i "Artepaket" sa reprodukcijama crteža, fotografija, tekstovima i zapisima, u svega 100 primeraka, kao i likovnu izložbu koja je trajala svega tri sata, ispred ulaza u salu "Amerikana" Doma omladine Beograd.

"VREME": Već toliko vremena si prisutan na ovdašnjoj sceni, pa ipak veruješ da je moć umetnosti ograničena?

PEĐA VRANEŠEVIĆ: Umetnost zapravo ne postoji. To je izmišljotina. Vidiš li onaj plakat na zidu, to je iz filma Splav Meduze. Branko Vučićević je pisao scenario, režirao Karpo Aćimović Godina. Na jednom mestu u filmu mladi umetnici (zapravo se radi o Miciću i zenitistima), predstavljaju se kao X1, X2, X3... Tu su dve seoske učiteljice, i jedna od njih kaže: "Ju, kakva su to imena?", a druga će: "Oni su umetnici!" Na to jedan od njih odgovara: "Pardon, nemojte da vređate!" I zaista, reći za nekog da je umetnik nije drugo nego uvreda. Zato što umetnost spada u craftswork. Umetnost je veština. Umetnik, to je Salvador Dali. Kazimir Maljevič nije umetnik. Ruska konstruktivistička škola na koju se moj rad nadovezuje, još od vremena studija u Beogradu šezdesetih godina, jeste negacija umetnosti. Oni su smatrali da sve što rade mora da bude u neku svrhu. Nema tu – lepo je, nije lepo, sviđa mi se, ne sviđa mi se. U knjizi Dizajn za stvarni svet, poznatog američkog dizajnera i predavača Viktora Papaneka, on objašnjava da se najveći broj produkata dizajnira na pogrešan način – padnu mi na pamet oni ruski televizori, okrugli kao jaje... Ili tako neke džidžabidže, ponekad proizvedene na Zapadu... Sve je to ono što Gros naziva laž. U Nemoj zemlji jedna od prvih stvari kad se narod pobuni jeste da počnu da viču "DO-STA LA-ŽI, DO-STA LA-ŽI"... E pa, laž je sveprisutna.

(...) nastavak.

Saša Rakezić