Uprkos dekorativnosti saksijskog cveća i sobnog bilja, ovaj fenomen je u našoj kući prosto bio napast bar trired godišnje. Prvi i drugi put kada se u proleće i jesen preseljavaju saksije. Treći, ali ne i poslednji put, bivao je uvek kada neka biljka krene da cveta. Na maminu uvek istu opasku da će ovogodišnja "prinova" biti raskošnija od prethodnih, jedna komšinica je ovu pojavu diplomatski opisala:

"Ta, svaki cvet je lep. Još ak’ miriši... "

Sećam se i jedne noćne scene iz detinjstva. Nakon što je muški deo familije zaglavio u trpezariji u prizemlju, krenuli su na spavanje. Svetlo nisu upalili, da nas ko fol ne probude. Odjednom se na stepeništu, inače zimovniku za mamine kaktuse, začu neko komešanje i galama. Provirili smo onako bunovni i pod zrakom svetlosti iz susedne sobe ugledali jednog našeg strica kako se rve sa najvećim kaktusom puzavcem. Dok je snop njegovih zelenih grana držao visoko podignut pred sobom, gunđao je i posrtao na malom odmorištu punom srče pokušavajući da šutne onu gromadu od zemlje i korenja koja ga je grebala po nogama. Onda se strika nauznak strovalio iz našeg vidokruga, protestujući što ga je snajkin kaktus zaskočio iz čista mira.

Ratoborna biljka bila je od one fele sa nevidljivim bodljikavim dlačicama. Strika je sutradan bio jedini zlovoljan, a strina je i njegovo frenetično češanje očigledno smatrala nestašlukom:

"Ko je nevalj’o, taj dira što se ne sme, pa se onda češe i di ga ne svrbi."

Kaktus je, onako skrljan i izbubecan, već isti dan dobio novu saksiju i par "štaka". Strika je dan proveo u dobrovoljnom karantinu: uprkos minusu napolju špartao je između kupatila i bureta kiselog kupusa u letnjoj kujni. Usput je uspeo da prebroji i sve kaktuse u kući konstatujući:

"Stopedesetičetir’ saksije! Ni u meksičkoj pustinji nema ovol’ko bodlji ko ovde na meter kvadratni."

Sledeća porodična komendija u dva čina odigrala se jednog leta kada je kolekciji pridodata biljka koja nam je predstavljena kao gušter palma. Mama je prethodno oko Uskrsa donela neki čudan, u novine zamotani džinovski krompir sa purpurnim izdankom. Svečano je objavila da je reč o nečemu neviđenom i da će nagrabusiti onaj ko mu priđe bez njenog odobrenja. Ovoga puta je bila u pravu: izdanak je, poput čarobnog pasulja, iz dana u dan džikljao i pretvorio se u oko metar visoku mašala stabljiku. Onako bez lišća, imala je smeđkastu zmijsku kožu, a na vrhu je rastao i mesnati bordo cvet nalik na kalu, sa ogromnim tučkom u sredini. Pridošlica je bila rodom sa Sumatre. Zvala se Amorphophallus rivieri konjac, a komšinica joj je po izgledu nadenula i slično lokalno ime, takođe na "palma", a nad kojim su se fini posetioci naše kućne botaničke bašte kao sablažnjavali. Mi, domaći, tepali smo joj "Ljubica".

Dok je egzotična lepotica ulazila u pubertet, krenusmo jednog jutra tata i ja napolje preko zatvorene terase u kojoj se ona baškarila. Kako je zakoračio na terasu, tata je uz gromoglasno negodovanje i praćen nekim neopisivim vonjem u rikverc ponovo uskočio u trpezariju. Samo smo se pogledali i odmah prešli u akciju. Zadržavajući dah ustremili smo se na Ljubicu, koja se jutarnjim suncem okupana konačno ukazala u svoj svojoj veličanstvenosti. Izneli smo je čak u garažu, što dalje od kuće. Smrad trulog mesa oko nje naterao je čak i našeg inače napasno umiljatog pekinezera u unezvereni beg, a nas dvoje do večere nismo ništa okusili. O svemu smo odmah telefonski izvestili i mamu, koja je ignorišući naše proteste besnela što smo se usudili da diramo njenu ljubimicu i pretila da ćemo stradati ukoliko smo joj naudili.

Kroz otvorenu terasu koja se još uvek osećala na Ljubicu sa mamom je to popodne pravo s posla banula i velika botanička inkvizicija komšija i bliže rodbine. Na mamino gromoglasno "Di je?", prstom sam uprla prema garaži i pojurila za njima. To nisam smela da propustim! Uzbuđeni žamor ispred garaže pretvorio se u salvu protesta i bežaniju tipa kud-koji onog trenutka kada su se vrata garaže raskrilila otkrivši njenu mezimicu. Šćućurena u ćošku, Ljubica je potpuno zasenila ogromni rezervoar dizela, koji je, mada znatno ugodnijeg mirisa od nje, tih devedesetih godina bio jednako redak fenomen.

Akciju njene relokacije smesta je poveo moj teča praćen još nekolicinom nazočnih članica botaničkog fan kluba. Na ovaj junački potez odlučio se iz ljubomorom motivisanih, ama estetskih pobuda. Neobični cvet mu se jako dopao, ali mu je bilo krivo što zbog bolesti ne oseća mirise i što je, eto, baš on uskraćen za potpuni ugođaj. Iako upozoren da mu ne prilazi, teča je, uprkos burnom odgovaranju, bukvalno zabio nos u onaj cvet, tik uz tučak. Na nosu mu je čak ostalo i malo belog polena, onog "sa dna kace" i najjačeg mirisa, ali on i dalje nije ništa osećao.

Lepota se katkad ume pojmiti tek sa distance.

Ljubičine naslednice još su lokalna atrakcija, ali među maminim botaničkim zvezdama ona je još uvek – Danica.

Ankica Dragin