Kad god čitam Vinaverove eseje, javlja se u meni nostalgija za stvarima koje nikada nisam doživela, ljudima koje nikada nisam upoznala i za preslušanim događajima o kojima moje iskustvo ne može neposredno da posvedoči. Ali neka vrsta neusiljene prisnosti sa napisanim tekstom, kao i nesebično svojatanje piščevih literarnih uspomena, u poslednje vreme, postaje neminovnost u mom pisanju. Često ponavljam da mi je mladost opravdanje za takvu bliskost. Međutim, Vinaverovo vizionarstvo, njegovo istančano čulo za dinamiku promene i aritmiju istorijskih dešavanja, ozvučenih kroz stvaralačko načelo bezvremenog tona, elementarne muzike, postaju svedoci ne samo jednog proteklog veka nego i svega onoga što se pojavilo kao njegova posledica. Posledica kroz koju se krećemo ja i cela moja izgubljena generacija. Misleći sa Vinaverom o kafanama, ostalo mi je samo da se zapitam kakvo je postalo naše pijanstvo.

Detinjstvo sam proživela u očevoj kafani, sa lošim instalacijama, još gorim grejanjem i osvetljenjem. Malo sam vremena provodila u zabavištu sa ostalom dečurlijom, te sam i relativno kasno naučila da čitam i pišem. Čak sam i tada bežala iz školice, da bih sa svojim dragim pokojnim prijateljem Dundom, čuvenom seoskom vucibatinom, tražila po ulicama ostatke Panonskog mora. Imali smo teoriju da su neuređene septičke jame po tuđim dvorištima prigušeni vapaji ogromnih vodenih prostranstava (što muklo progovore svaki put kada neko pusti vodu u toaletu) u mestu koje možda ne bi toliko zamrlo da je izgrađeno u blizini neke reke. Bar bi se nešto kretalo! I ta voda, prepuna đubreta, bila je naš ostatak, trag, neizbrisan dokaz da sigurna maštarija ne može da presuši – pa ni onda kada se celo more povuče pod zemlju. A ponekad smo gledali u nebo i zamišljali kako preleću avioni. Dundo mi je pričao kako te ti avioni odvoze u države gde nema Miloševića, ratova, milionskih novčanica i neisplaćenih dugova. Ja nisam razumevala ko je taj Milošević, niti šta su neplaćeni dugovi, ali sam nepokolebljivo verovala da u jedan od tih aviona moram da uđem. I sad, nakon petnaest godina, verovatno ću to konačno i učiniti. Jer Dundo nije mogao da laže. Ako niko drugi, Stanislav Vinaver mi je potvrdio kako je kafana literatura koja nikada ne laže.

Kafane su, dakle, neizrecivo jedinstvo kolektivnog duha, koji tu, u tom prostoru, pronalazi i gubi svoju ravnotežu. Vinaver vidi u njima jedno područje saznanja, uvida nacionalnog ili opšteljudskog. U njima se oseća ritam, što ide od stola do stola, pa otkriva kakvi to ljudi ispijaju svoju prvu kafu ili jutarnji vinjak. Pisac se u Francuskoj pitao da li je kafana zbir objašnjenja opšte duše, a meni ostaje da se u Beogradu pitam šta se to, dođavola, dogodilo sa ovim svetom. U našim palanačkim i prestoničkim birtijama vladao je praznik samoće, ponekad prekinut revolucionarnim zaletima, potrebom da se prepije ono što tišti i zakida čoveku mogućnost elementarnog ispunjenja. Vladale su priče, laži što čuvaju dane i ideje koje ih pokreću. Pa sam i ja, kao bezbrižno derište, mogla da osetim kako prisustvujem naletima verujućih promena i kako sam u tokovima nečega što ide ispred svih istorija i svih sudbina. Tako je jednoga dana, u ćaletovu kafanu, uleteo Vido poštar i radosno uzviknuo: "Pao Sloba!" Video je Vido da je u Beogradu srušen neki Sloba. I u tom trenutku prestaju da progovaraju metafore.

Pre par dana sam sa prijateljima išla da proslavim jednu zasluženu diplomu. Zabezeknuti gužvom, osvetljenjem, računom, muzikom i posetiocima kultne kafane grada Beograda, preostalo nam je samo da se pokupimo i što pre izletimo na ulicu, gde je još uvek ostalo mesta za praznu priču, koja kao takva možda baš najviše i znači. Osetio je pisac: "Ja znam da se u kafanama manifestuje ne samo duh vremena koji nas nosi, no i grč ulice, koja je kafana budućnosti". Zgrčeni nad ulicom, još uvek nepozdravljenu prolećem, brinuli smo o našim diplomama. Umesto da budemo sa ovakvim svedočanstvom sigurniji, svako od nas je promatrao mogućnost za dalji beg. Svi smo želeli da odemo što dalje od ovakvih kafana ili bar da kupimo dovoljno benzina da ih kolektivno spalimo. Jednu po jednu. Jer naša kafanska misao nije postala troma, poput vinaverovske ruske, nego je nestala. Nešto je proždralo. Potopilo i pretvorilo u golemu septičku jamu.

Ono što je nekada bilo reprezent pokretačkog elana, postalo je reprezent neopevanog šljama. Niko ne pomišlja na kafanski šljam u romantičarskom smislu te reči. Govorimo o neiskrivljenom ogledalu jedne iskrivljene slike stvarnosti. I baš kada smo zajedno pogledali u to ogledalo, ja sam se setila Vinavera. Potekla je priča o našoj velikoj poeziji, među nekolicinom entuzijasta, bez svojih "Dardanela", koji to ne rade zato što su raspoloženi. Baš naprotiv! Pričali su o tome jer su užasno neraspoloženi, pa ne mogu sebi da oduzmu malene trenutke neobaveznog uživanja na hladnom trotoaru Studentskog parka, pokušavajući da odgonetnu šta još mora da se sruši. I tada je pored njih prošetala jedna skitnica, poručujući umorno "Živeli", tražeći klupu do koje ne dospeva fajront.

Ivana Peško