Lisica i ždral Deset ljudskih zapovesti Besplatni saveti kako da bližnjima koje niste dugo videli zasigurno otrujete susret i čitav taj dan ili veče

piše: Ljubomir Živkov

Ne bih te nikad prepoznao

Čoveče, drago mi je što te vidim, ali te ne bih prepoznao ni pod razno, nego sam čuo da ovde sviraš, i onda sam više metodom eliminacije, imate samo jedan basprim u bendu, shvatio da si to ti, ti si bio uvek tanak, možda i nerazvijen, dobro, koliko se nismo videli? Dvadeset devet godina, je li moguće, tja, medicina kaže da je poželjno dobiti jedan kilogram za svaku godinu života, ali ti si i to prešišao, važno je da ti ne škodi srcu, ma šta kažeš, škodi ti, pa daj onda – batali pečenje, pivo, torte... Ili nisi ni postao izelica nego se ne krećeš, sediš i pišeš, stojiš i sviraš, a pogledaj mene, ja u lift nisam ušao sedamnaest godina, idem na plivanje dvaput nedeljno, daj, i ti šetaš?! Svakog dana po sat i po, marševskim korakom?! Onda je kod tebe nešto ili genetski, mada tvoji nisu bili debeli, ili te metabolizam kolje, moraš na ispitivanje, šta, išao si, i? Ništa nisu našli?! Pojma oni nemaju, sam moraš da odabereš dijetu i da se držiš nje kao pijan plota, da?... Na dijeti si već šest godina, a?! To ti je pametno, jer da još ne paziš šta unosiš u organizam, ko zna kako bi bilo? Ja jedem sve, sad sam za moju i Verinu godišnjicu iz štosa obukao moje venčano odelo, poplašili se gosti, kao da su videli duha!

U starost – da, ali sa svojim identitetom!

Izvinite, vi ste meni jako poznati, gledam vas otkako smo predali knjižice, izvinite, ne čujem vas od ovih sestara što prozivaju, kako?... Radili ste na televiziji?... Ja sam živela u Gabonu i tamo nismo hvatali naše kanale, da niste studirali veterinu, niste, a jeste možda pevali u horu, u "Loli", pa da, i ja sam vama poznata, jeste, ja sam N... Ne, nisam te prepoznala po glasu, ni po tim banatskim dužinama koje su ti sad vidim ostale, verovatno i protiv tvoje volje, ko radi na televiziji mora težiti standardnom književnom izgovoru, ha, ha, ha, znaš po čemu sam te poznala: po tome kako kriviš glavu! Ma šta kažeš, zato si na ortopediji?... Nemoj to da ti opravljaju, to ti je osobeni znak, pa kako bih te poznala da nije toga?! (Ne mora, naravno, biti naherena glava, može neki drugi detalj vezan za izgled, stav, hod ili govor, detalj koji nosioca muči, a koji je vama simpatičan i koji vi podnosite sa sebi svojstvenom vedrinom i lakoćom.)

Ti barem nisi bio lepotan, pa opet, sad vidim da je mladost štošta nadomještala

Au, Ljubo, kaže mi sad Srećko da si ti ti, nikad te ne bih poznao, ni-kad! Brada seda, pokriva podvaljak, ali daje nešto dedovsko i nešto zapušteno, izgledaš kao glumac iz unutrašnjosti koji se malo i propio, nikad se nisi isticao kosom ni frizurom, ali sad kad te je kosa napustila vidi se da je ako ništa drugo pokrivala kosti lobanje koje imaju neki zaista dinarski raspored, a hoćemo u Evropu, ha, ha, ha, volim što te vidim, stari moj, ova moja četka tek dobija neku prosedu vlas, džiklja kao iz vode, sad me šiša Goca, kod nas gore u Holandiji ima tih mašinica za petnaest evra, moram da te slikam, da te pokažem Goci, pašće na dupe!

Gde si bio – nigde! Šta si radio – ništa!

Gde si, druže iz zlatnog doba socijalizma! Mora da si za ovolike godine dogurao makar do savetnika ili člana upravnog odbora, u Srbiji imate specijalne penzije, ti mora da si dobio među prvima, stan si kupio ili imaš kuću? Šta, još si podstanar, sviraš u kafani i pišeš za novine!? Pa ti baš ostade veran sebi, prezriv prema materijalnom i društvenom statusu, šta, odavno nisi prezriv, želeo si, kažeš, da staneš i ti na zdravu nogu, da se skućiš i postaneš neko, ali ti se nije dalo, jebi ga, druže, život je kučka!

Dogledaće te tvoja opština, kao Mocarta

Baš te briga ako se i nisi obogatio, nije sve u novcu, voziš taj krš iz osamdeset devete godine, to ti je zaštitni znak, ha, ha, ha, nemaš stan, ali koliko je umetnika malo većih od tebe živelo u siromaštvu još žešćem nego tvoje, mnogi su bili i samci, ti imaš koga da te dogleda, šta, sam si, holostoi, znam da si se razveo dvaput, au, triput bog pomaže, nisam znao, tja, bolji je dobar razvod nego loš brak, ma šta kažeš, tebi je brak bio dobar... Bar ti je savest mirna, razveli ste se na njen zahtev, ne plaćaš alimentaciju... Vesna i ja proslavili četrdeset godina braka, imamo petoro unučića, puna kuća, imam i vanbračnog sina, četiri godine, verovatno ću ga priznati, sve me to podmlađuje, ne stižem da ostarim, što bi rekli tvoji preko: nemam kade.

Nemaš nijednu boru, nijednu sedu

Gledam te i ne mogu da verujem: nemaš nijednu boru, nijednu sedu, dobro, bore udaraju više na ove koji oslabe, luduju sa dijetama, udaraju čifte prirodi i životu, pa im se koža osuši i oklembesi, sparuša se i svene, ti si doduše prežalila struk, imaš naslaga ispod grudi, ruke i noge su ti primetno punije, ali sve to fino zategnuto i prikriveno pametnom garderobom, a lice – kao led. Kosa – još lepša nego u gimnaziji! A?! Farbaš je?! Pa neka je farbaš, imaš i šta da farbaš! Meni se pojavile dve bore, baš se primećuju kad se nasmejem, ali ako su one cena da se osećam ovako lako, kad šetam sa ćerkom svi misle da sam joj starija sestra, neka ih, ne moram da se kliberim i cerekam za svaku sitnicu.