Roman:
Sto muka u Tromuku

Ivančica Đerić: Nesreća i stvarne potrebe
Rende, Beograd 2012.

Htjela sam da se njegov logoreični sućutni metroseksualni niz pozitivnih rečenica naprečac – zaustavi. Jer ono što Čester, koji je odrastao u svijetu erkondišna i hokeja i razvedenih roditelja i ručkova iz konzerve nije mogao da zna jeste da svome djetinjstvu nisam zamjerala mnogo. Nije uspjelo da od mene stvori zlu babu ili nesrećnog pacijenta. (...) Govna su došla kasnije. Devedesetih godina. Nije ih moguće objasniti, o njima ne zna ništa i ništa mu i ne namjeravam kazati.

Sledeći trag ovog ispovednog iskaza "glavne" naratorke romana Ivančice Đerić Nesreća i stvarne potrebe, moglo bi se reći da se ova knjiga vrti upravo oko tih govana koja su došla kasnije, poharavši njenu zemlju Jugoslaviju, njen bosanski zavičaj i njen grad Tromuk (od ranije prisutan u prozama ove autorke: tri muke koje ga čine vrlo su prepoznatljiva, no ipak ne i banalna aluzija na "trojstvo" Bosne, koje različiti ideološki narativi po potrebi definišu kao bogatstvo ili prokletstvo), te naposletku, na vrlo konkretan, bolan i nepopravljiv način, i sam njen život. Koji od tog "nultog" trenutka, od osvita rata, "tamo" više i nije moguć, kamoli smislen, nego ga možda može biti još samo negde što dalje Odatle. U Kanadi? Hja, valjda je to dovoljno daleko, mada ćemo videti da ni Australija nije tako loša opcija...

Autorka (odrasla u Prijedoru) i sama odavno živi u Kanadi i spada u novomilenijumski talas naše "iseljeničke" proze, šta god tu značilo ono "naše". NIN-ov žiri (opravdano) drži da to može značiti (i) srpske, pa je ovu knjigu (a i prethodne) uvrstio u konkurenciju za nagradu, mada nije jasno po čemu tačno taj roman jeste a neki drugi roman iz recimo BH ili BH dijaspore nije, ali to je sad već neki drugi par cipela i ne tiče se ovog romana i njegove autorke nego lokalnih idiotskih problema i bizarnih nedoslednosti čiji je koren u tvrdoglavom odbijanju da se konsekventno prizna očigledno: da je književnost jednog jezika krajnje problematično deliti "etnički", a pogotovo kada se radi o literaturi višeslojne Bosne.

Kako god, u tromučkom/bosanskom/jugoslovenskom životu naratorka je bila perspektivna strip crtačica iz bosanske provincije, odrastajući ušuškana u svet knjiga, stripova, filmova, muzike. Glavno i najveće govno zvano rat u njen svet nahrupljuje naizgled pravo niotkuda, i razbija ga u paramparčad. Ona, još adolescentkinja, pokušava da se ratu suprotstavi naivno-utopijskom "gerilskoim" akcijom, i za to biva surovo kažnjena od novih gospodara života i smrti u kasabi. Njen momak, sin lokalnog gospodara rata, ubija se. Utoliko je njen kanadski (vankuverski) život "uspešne poslovne žene" tek svojevrstan afterlife, "odrađivanje" jedne neizlečivo pogrešne "postegzistencije", trošan pokušaj da se iskontroliše šteta od nepopravljive nesreće koja je trajno udaljuje od stvarnih potreba. Ljubavnih, kreativnih... životnih.

Prelomni trenutak izbijanja rata trajno obogaljuje egzistenciju i njenog brata, koji sebe krivi za njenu nesreću, i sestre koja se razvodi od muža i suočava se sa sopstvenim neuspehom da se intimno saživi sa onim što bi imao biti njen život u novim, "boljim" okolnostima; njihovi roditelji su se razveli i žive posve različite živote (nova ženidba odn. manastir!). Istovremeno, njeno kanadsko poslovno okruženje postaje još intimno sve nepodnošljivije i priželjkuje da da otkaz, pa makar i "usred recesije"…

Dovoljno problema za jednu napaćenu dušu? Bez sumnje, no ovo je tek početak… Brat će nestati, sestra će joj se useliti s klincima, oko kuće će se joj motati radoznali rakuni, prosjak-mudrac i neke čudne siluete… A onda će se pojaviti i mladić Eros (!) iz starog kraja, koji dolazi u Vankuver s tajnom misijom koja će pokrenuti zamajac misterioznih događaja koji nikoga od protagonista neće ostaviti netaknutim. Pokušavam da ih ne naznačim odviše konkretno da ne bi bili spoiler…

Roman Ivančice Đerić zapravo je, uz svu "akciju" kojom je nakrcan, uz svu dinamiku, živopisne likove, neretko duhovite dijaloge, dubinski sasvim introspektivan: ono o čemu se ovde "zapravo radi" jeste (ne)mogućnost trajnog prevazilaženja Traume, i zaborava kao načina potpunog prilagođavanja Novom Svetu. Sve džaba! Tromuk i njegovi ljudi, žrtve i dželati, zlice i dobrice, ne odlaze nikuda iz i od tebe, pa makar se ti sakrio u luksuznu kuću nedaleko od Tihog okeana. Baš kao ni sve ono što je prethodilo Prelomu, sva ona poputbina YU-civilizacije koju emigranti vuku sa sobom kuda god krenuli. Ivančica Đ. o njoj govori bez prezaslađene nostalgije onih koji žive daleko, ali i bez jalovog cinizma nepametnih Naknadnih Pameti. Vrlo solidno, pošteno, stilski izbalansirano štivo, ako ne najbolji onda svakako među najboljim romanima u prošloj (doduše, tanušnoj) godini. A Tromuka što se tiče, sto mu muka, ne morate do Bosne da biste ga videli: svaki je naš potkontinentalni grad i Tromuk i Stomuk, ali boljih i bližih nemamo…

Teofil Pančić