Intervju – Džon Lajdon, muzičar:
Uprkos svemu

"Svet bi svakako bio bolje mesto kad bismo malo više vodili računa jedni o drugima, to je svakom jasno. Kad osnova politike ne bi bila pohlepa, nego istinska briga za ljude, imali bismo manje problema – onda bi svako vodio računa o svom ponašanju, jer bi znao da neko negde brine o njemu, i ne bismo morali da imamo policiju, niti vladu, a posebno ne političare koji nas sistematski i namerno stalno lažu. S obzirom na to kako se politika danas vodi, teško je razlikovati jednog lažova od drugog – svi su oni deo istog, kako volim da kažem – shitstema"

To je to lice koje krasi uspomene na sedamdesete. I više od toga – ono je simbol svega drugačijeg što je moglo da bude, što je bilo i što će biti, uprkos svemu.

U međuvremenu, Sex Pistols su postali udaljeno sećanje na burnu prošlost, pomalo nalik radničkom pokretu. Srećom, njihov jedini album i dalje zvuči jednako preteće, kao i uvek. No, posle dve decenije relativne Lajdonove tišine, novi, vrlo dobar prošlogodišnji CD pod imenom This is PIL predstavljao je iznenađenje. Ovaj razgovor samo je delimično povezan sa činjenicom da Džon Lajdon dolazi u Beograd 13. juna (bašta SKC), sa svojim bendom Public Image Limited, a više predstavlja nastavak jedne davno započete priče, tokom toplog letnjeg dana leta 2008, negde na Kalemegdanu.

"VREME": Koja je bila prva ploča koju ste kupili?

DŽON LAJDON: Hmmm... Ruby don’t take your love to town, od Kenija Rodžersa (velika zvezda kantrija – prim. aut.).

Fantastično. Zašto ste baš tu ploču izabrali?

Dopale su mi se boje omota. To je bio singl u nežnoplavom i krvavocrvenom pakovanju, što mi se mnogo dopalo. Tokom kasnijih godina, mnogo sam puta kupovao ploče zato što mi se dopao omot. Jednostavno – volim da kupujem ploče.

Da li je u vreme kad ste odrastali u Londonu, blizu vas bila neka prodavnica ploča?

U to vreme su svuda u Londonu bile prodavnice ploča. U tim ranim danima prodavnice ploča su bile važan deo opšte kulture – u njima ste mogli da čujete svu novu muziku. Meni bi se dopao dizajn i pakovanje ploče – od sredine šezdesetih omoti su postali zaista umetnički važni, da bi se do sredine sedamdesetih pretvorili u nešto čak i previše umetnički, no svejedno, bilo ih je izuzetno interesantnih. Ipak, do sredine sedamdesetih već sam rešio da me mnogo više zanima muzika (smeh), odnosno koliko je dobra muzika na ploči. Ali, naravno, nisam imao para da kupim sve što mi se dopadalo, daleko od toga.

Da li se sećate nekih omota koji su vam se posebno dopali?

Bilo ih je tako mnogo, ali favorit za sva vremena je svakako omot ploče Keptin Bifharta – Trout Mask Replica, na kome umesto glave ima ribu – kakva je to antipropaganda bila (smeh).

Još uvek imate taj album?

Da!

Ipak, bilo vam je skupo da pratite muziku?

Pa... radio sam na građevini u to doba. Jedan dobar deo novca koji bih tako zaradio išao bi na kupovinu ploča, ali veći deo je išao na moje obrazovanje. Jedino sam tako mogao, jer sam pre toga bio izbačen iz škole kao problematično dete koje je postavljalo previše pitanja. Svaka mlada osoba se nateže sa novcem, ovaj život je takav. I to i nije tako loše, jer vas sve to nauči nečemu veoma važnom, a to je da izgradite svoj ukus – ne kupujete šta god vidite samo da biste kupili nešto, nego samo ono što vam je zaista potrebno.

Kad ste i kako nabavili gramofon?

Prvo sam koristio gramofon koji su imali tata i mama, ali čim sam počeo da zarađujem, sâm sam kupio svoj sound system. I do dana-današnjeg, to mi je ostao jedini hobi – da sastavljam dobre sound systeme.

Da li je u to vreme bilo uobičajeno da se menjaju ploče sa prijateljima, odnosno vi njima pozajmite nešto, a oni vama pozajme nešto da slušate?

Ne (zgađenim glasom). Bilo je uobičajeno da oni dođu kod mene, pa da im ja pustim ono što mislim da treba da čuju, ili da ja odem kod nekog i slušamo nešto – ali da se menjamo, to nikad!

Da li ste na žurkama nekad puštali muziku za prijatelje?

Puštao sam za porodicu, to jesam, i ponekad za prijatelje. Život se u tim godinama dosta odvijao oko muzike. Otišli bismo u pab, napili se, pa bismo se posle toga odvukli kod nekog kući i celo veče puštali muziku.

Pustili biste ceo nečiji album, ili...?

Ne, posle paba bili smo orijentisani na singlove, pošto je to bila žurka. Kad smo bili raspoloženi da slušamo ceo album, onda to ne bi bila žurka, nego – duboko razmišljanje (smeh). Preslušavanje celog albuma je vajb nedeljnog popodneva, kad bismo sedeli kod nekog, opet pijani.

Slušali bismo bilo šta. Toliko je toga bilo oko nas. Moja sadašnja kolekcija ploča je ogromna, to je biblioteka teška kao dva slona, baš ih je mnogo. Za mene je radost samo da prođem kroz njih i pregledam ih, uvek mi je drago da ih ponovo vidim – mnoge od tih ploča me podsećaju na konkretne trenutke, posebno iz mog ranog života. To su drage uspomene, ne dnevnik, nego prave uspomene.

Tako ste nekako otkrili i rege muziku, i nemačku scenu, što će kasnije biti važno za vas. Da li ste sve to prvo čuli na radiju?

Ne, nego baš na mestu na kome sam živeo – to je bila vrlo mešovita zajednica. O regeu znam isto koliko i o grčkoj, turskoj i irskoj folk muzici. Takođe o pop muzici ili o hevi metalu ili bilo kom drugom žanru kog se setite. Društvo odakle dolazim bilo je mešano, zato je moje odrastanje bilo veoma zdravo.

Sve sam slušao, svu muziku koja je dolazila iz sveta, pa tako i nemačke bendove, za koje su kasnije smislili naziv krautrock – novinari često pokušavaju da kažu da su posebno Can uticali na mene, a to nije sasvim tačno. U to vreme sam, recimo, baš istraživao srednjovekovnu muziku, kao i muziku rane renesanse... Strašno me ja zanimao kulturni aspekt folk muzike, i to širom sveta. Slušao sam mnogo arapske muzike, i još više – irske. Zapravo, mnogo toga!

Nešto sa Balkana?

Nažalost, ništa od toga nije do nas stiglo uživo – mogli smo da vidimo samo poneki evropski i naravno američki bend, a ja najviše na svetu volim živo izvođenje muzike, ž-i-v-o. To mi je najveća radost u životu.

Kad kažete folk muzika, da li mislite i na stihove folk pesama, da li ste na njih obraćali pažnju?

Ne toliko, više mislim na iskrenu, emotivnu muziku, koja predstavlja stvaran izraz zajednice iz koje dolazi. Volim tu istinsku emociju iza koje stoje živi ljudi.

Da li i stari akustični folk bluz iz dvadesetih i tridesetih spada u to?

Ja nisam baš slušao američku pop muziku, ni iz te ni iz bilo koje druge epohe, za taj zvuk ne bih mogao da kažem da spada u moju baštinu. Kad sam ja u pitanju, to su ipak – irske folk grupe. Znate, ti momenti kad krene neki besni solo na violini... Ili one glavne, pobunjeničke pesme... To je stvarna muzika.

Moram da kažem da je u to doba postojala i autentična scena pravog engleskog folka, sa mnogo, mnogo bendova koji su je oličavali – to je duga tradicija, iz koje su u to doba izašli Fairport Convention, Steeleye Span i ostali. I tu sam nalazio nešto za sebe. Ali, što se mene tiče, stvarno ne volim nikakvu klasifikaciju muzike – ja sam sve to što smo pomenuli vrlo lepo držao u jednoj te istoj kategoriji folk muzike. Sve ono drugo je i tako bilo besmisleno đubre, pravljeno za decu iz bogatih porodica.

Pesme Nila Janga su navođene kao iznenađujuć, ali važan uticaj na vas. Kad ste naleteli na njegovu muziku i neobične strukture njegovih pesama, te posebno na čudne i nesvakidašnje stihove?

Još kao mali, gledajući "Top Of The Pops": odmah sam shvatio da su način na koji on izvrće uobičajene fraze, i uopšte način na koji upotrebljava engleski jezik, veoma intrigantni. Pa onda njegove pesme o ljubavi, čežnji i smrti... Toga tad nije bilo. Naravno, na sve sam to obratio posebnu pažnju, jer volim da čitam i pišem.

Moram da kažem da muzici u prvi mah nisam pristupio kao muzičar, nego tako što sam veoma rano doneo odluku da je prvi, najvažniji i daleko najstvarniji instrument – ljudski glas. To i danas mislim, i na tome počiva moj pogled na muziku.

Kad ste se onda prvi put izrazili kroz muziku, odnosno kroz pevanje?

Sex Pistols. (viče, smeh)

Tad ste prvi put osetili da imate nešto da kažete kroz muziku?

Da... odnosno ne! Uvek sam pisao, čak sam pisao i poeziju, mada malo drugačiju nego što bi to norme zahtevale (smeh)... Ali zapravo nikad nisam razmišljao o tome da uđem u muziku i bavim se njom. Sve dok se prilika nije sama od sebe ukazala. Od tad se nisam osvrtao više iza sebe. Bio je to briljantan momenat, tako pun inspiracije za mene – otkriće da moje pisanje mogu da utkam u neki muzički oblik! Učio sam već o poeziji, i znao sam sve o ritmu pesme, ali nikad nisam zamišljao da reči mogu ići za zvukom i kroz glas – od tad je takvo izražavanje postalo svrha mog postojanja. Do tog trenutka bih još i prihvatio da je pisana reč sve što je potrebno, ali posle toga sam postao siguran da je pisana reč bez muzike samo napola ispečen kolač.

Dopustite da to objasnim – mislim da ni u jednom jeziku ne postoji dovoljno reči koje bi tačno opisale bilo koje osećanje. Takođe, mislim da ni u jednoj muzici nema dovoljno nota koje bi u potpunosti opisale jedno ljudsko osećanje. Ali ove dve stvari zajedno nekako stvaraju treći element. Negde na sredini puta između ovih sila, kad zajedno deluju, možemo naći istinu.

Kad slušamo muziku sa snažnim rečima, ona može da stvori te mentalne slike koje se otvaraju same od sebe, a do kojih drugačije ne možemo doći, slike koje nam daju drugačiju sliku stvarnosti i nas u njoj.

Da. Da. I ja volim to mesto. To je trenutak kad se vaša kreativnost oslobađa, kad vas um, sam od sebe, oslobođen, vodi ka unutra i daje vam mogućnost za neka čudesna uviđanja i otkrića.

Film kao takav nije ništa drugo nego pokušaj da se rekonstruišu ti momenti... Nikad nisam verovao u skupe video-spotove – uvek sam mislio da, ako shvatiš reči i doživiš muziku kako treba, oni će ti zajedno otvoriti to treće oko. Zato i volim omote ploča, i uvek sam se bavio pravljenjem omota svojih ploča, posebno kod Sex Pistolsa – to je još jedan način da se ljudima emituje signal. Tek kombinacija svih ovih stvari zajedno stvara punu sliku.

Da li ponekad prvo čujete muziku, pa onda pokušate da uđete u ritam i postavite reči...

Da, da, ali nema pravila u tome. Šta god te u tom trenutku inspiriše, dobro je. Ponekad taj momenat dođe tako brzo da i ne stigneš da ga ispratiš... ja neki put ne stižem dovoljno brzo da zapišem misli koje mi padaju na pamet, nego pokušavam da ih zapamtim kao zvuk, kao tonove.

Da li se nekada desilo nešto što vas je toliko ogorčilo da ste morali da napišete pesmu?

Smrt članova moje porodice. Smrt prijatelja. To su situacije u kojima nisam znao šta da uradim od bola, nisam bio u stanju da razumem emocije kroz koje sam prolazio. Pisanje pesama mi je pomagalo. Nadam se da te pesme pomažu i onima koji ih slušaju, i da shvataju sa čim se borim u njima.

Recimo, pesma Death Disco (jedna od najčuvenijih pesama sa svakako najboljeg albuma PIL-a, Second Edition, poznata po distorziranom citatu iz baleta Labudovo jezero – prim. aut.) – zapravo je o smrti moje majke. Tu pesmu sad izvodimo uživo na koncertima, zato što je moj otac umro pre dve godine... u toj pesmi je sadržana uspomena na njih. Ni sad nisam sasvim siguran šta sve ta osećanja sadržana u njoj znače, ali svaki prolazak kroz nju za mene je kao proces izlečenja.

Sve pesme grupe Public Image Limited su takve – sve one pokušavaju da reše emotivni problem.

Neki ljubavni problem takođe?

Ima mnogo, mnogo pesama PIL-a koje su ljubavne – u njima ima mnogo istinske ljubavi, ali predstavljene na način koji nije luckast ni ljigav, kao što je to u banalnim pop pesmama. Moram da budem realista i kad pišem o ljubavi.

Da li u nekim pesmama ima političkih poruka, da li ste nekad osetili snažnu potrebu da ih pretvorite u reči pesme?

Ne verujem ni u jednu političku partiju. Verujem da svako na ovom svetu ima nešto dobro da ponudi. Moja politika je lična i individualistička. Ako podržavam bilo koji politički pokret, to je onaj koji se bori da svako ima pravo na svoj glas i na to da taj glas čuju i drugi. Što je sve potpuno suprotno od savremenog načina na koji se o politici razmišlja.

I zato uvek kažem: nijedno dete, žena ili muškarac nisu moji protivnici, ali zato svaka vlada i institucija sasvim sigurno jesu. Oni bi uvek da ograniče moju slobodu i moj način razmišljanja. Ne verujem da se bilo koja reč sme zabraniti, verujem da je sloboda javne reči veliko bogatstvo za sve ljude. Želim znanje i želim odgovore, želim da pričam o tome i ne pristajem na konfuziju koju neki namerno seju – nijedna politička partija mi nije ponudila nikad ništa više od konfuzije.

Moju vernost morate da zaslužite. Jednom, kad je dobijete, veran sam zauvek. Ali to morate da zaradite, kao što i ja, svakako, moram da zaradim vašu vernost. A to možete samo ako činite dobro i imate zdrav stav prema bližnjem svom.

Govorite protiv svake političke elite i njene vlasti...

Da, da – oni su svi tako uskogrudi da je to odvratno. Ne postoji elita koja je sebi zadala zadatak da formuliše politiku koja bi brinula o svima nama kao ljudskim bićima – svi oni govore samo u ime ove ili one pojedinačne interesne grupe. A ja ne želim da ikad budem rob bilo kom političkom sistemu.

...što je autentično anarhističko gledanje na stvari, zar ne?

Ja mislim da na isti način, u stvari, razmišlja većina ljudi, kad ima vremena da malo pogleda u sebe i razmisli. Svet bi svakako bio bolje mesto kad bismo malo više vodili računa jedni o drugima, to je svakom jasno. Kad osnova politike ne bi bila pohlepa, nego istinska briga za ljude, imali bismo manje problema – onda bi svako vodio računa o svom ponašanju, jer bi znao da neko negde brine o njemu, i ne bismo morali da imamo policiju, niti vladu, a posebno ne političare koji nas sistematski i namerno stalno lažu (zvuk pljuvanja – prim. aut.).

Svet nije savršen, na njemu postoje neki užasni ljudi. Ako bismo uspeli da ih nekako izolujemo, bilo bi nam svima bolje. Mislim na političare. S obzirom kako se politika danas vodi, teško je razlikovati jednog lažova od drugog – svi su oni deo istog, kako volim da kažem – "sranjestema" (the shitstem – igra reči, pojam sastavljen od the shit i system – prim. aut).

Mislim da sve više ljudi deli vaše poglede, bar od kad su povezani internetom direktnije nego ikad, pa mogu slobodnije da komuniciraju.

Nadam se da je tako. Mada internet u isto vreme krije velike mogućnosti za skrivanje raznih foliranata, lažova i prevaranata, te može naneti i štetu. Kao i sve u životu, i on ima svoj pozitivan i svoj negativan potencijal – zbog toga je tako važno samoobrazovanje, ono nam pomaže da među svim tim informacijama koje su nagomilane na internetu dešifrujemo šta je zaista važno, a šta nije.

Život nije nikad lak, ali on je najbolja stvar na svetu koja je poverena ikome od nas. Ja ne znam ništa bolje u života da radim nego da budem živ. Za mene – nebesa su ovde na zemlji. Zašto bih onda ikad poželeo da zarobim svoj um?

Na koji način vi koristite internet?

Da proučavam istoriju, ali tu postoji problem izvrtanja činjenica, pa imam tendenciju povratka knjigama. Problem sa knjigama je u tome što u njima ima puno različitih mišljenja, ali s njima je jasno – što više njih čujete, više naučite, postajete pametniji u tom smislu da lakše razlikujete ko govori istinu, a ko lažira. Za mene, to je istinsko obrazovanje.

Da li vam je padalo na pamet da napišete svoju verziju istorije sveta?

Trenutno živim u svojoj ličnoj istoriji, pa se može reći da sam – istorijski – veoma veran sam sebi kao pojava. U tom smislu, kad god me pitaju, ja prenosim svoja lična iskustva što preciznije mogu – to je sve što sam u stanju da učinim kao pojedinac, i to je, takođe, istorija. Nekako, ne bi bilo sasvim ispravno da se bavim pisanjem o iskustvima nekih mrtvih osoba.

Umesto toga, veoma sam zauzet bivajući otvoren i iskren sa što više ljudi, bar dok sam još živ. Šta će se desiti posle, ko to zna, ali tamo negde napolju će bar biti puno dokaza o tome ko sam bio, pa će ljudi moći sami da ustanove da li sam iskren momak ili užasan lažov.

Ime vaše grupe – Public Image Limited – možda ima i veći kritički naboj sad nego u vreme kad je nastalo.

"Public Image" je naziv knjige Mjuriel Spark, poznate autorke, koja se u tom delu bavila korupcijom, medijima i kreiranjem lažnih slika o ljudima u njima. Prvo mi se jako dopala knjiga, pa sam tek kasnije shvatio da ona nudi uvid u moju ličnu situaciju. Takođe, ime je veoma odgovaralo novom bendu, pošto nismo hteli ništa da imamo sa užasnim košmarom u koji se u tom trenutku pretvorilo sve u vezi sa Sex Pistolsima. Hteo sam da naš novi "javni lik" bude čist i nekontaminiran, oslobođen svih glasina i naklapanja. Pustili smo da pesme pričaju.

Rekao bih da je to problem koji danas svi ljudi povezani internetom nekako dele – "javni lik" se nekako lako može otrgnuti od nas...

Da, i ja sam video taj problem i osetio ga na svojoj koži još mnogo ranije...

...tako da je ime grupe možda i aktuelnije nego ikad.

E pa hvala na tome!

Prošlogodišnji, povratnički album This is PIL naišao je na dobre kritike i odličan odziv, posebno mlađe publike, širom sveta – nastupali ste i na nekim mestima gde ranije nije bilo moguće.

Malo je iznenađenje da mlada publika želi u velikom broju da dođe, sasluša i podeli svoje životno iskustvo s nama, ali zaista je tako. Koncerti PIL-a su uzbudljivi zato što stvaramo osećaj porodice, a njima to nedostaje. U kući u kojoj sviramo postoji samo osećaj topline, sve ružno ostavljamo van nje. Nema neprijatelja među nama – sve rase i boje, orijentacije bilo koje vrste – o svima se dobro brinemo, u jednom društvu koje je danas prepuno raznih "javnih likova".

Verujemo u istinsku jednakost, ali kao čisti individualci. Naše glavno dostignuće na koncertima je verovatno to što na njima uvek imamo veliki broj savršeno različitih primeraka ljudske vrste. I svi se potpuno slažu da se ne slažu.

E to je ono što ja zovem progresom. Tu se vidi koliko su moja politička shvatanja ispravna. Uopšte nije tačno da moramo jedni drugima biti neprijatelji – to je besmislica koju nam diktiraju vlade i politički lideri. Ako bismo prestali da ih slušamo, većina problema bi sama od sebe nestala.

I problemi sa novcem?

Novac će uvek biti problem. Ali ima načina i da se to zaobiđe. Jedna od najvažnijih stvari koje sam otkrio kad sam bio mlad jeste da ako radiš naporno – bivaš nagrađen, ovako ili onako. Nema ničeg dobrog u sedenju kod kuće i kukanju – izađi napolje i razmisli šta možeš da učiniš za sebe.

Poznati ste i kao neko ko voli da pomogne mladim grupama – da li postoji neki novi bend koji vas sad uzbuđuje?

Moju podršku ima svako ko pravi neku svoju muziku. Svako ko pritom još i napravi dobru ploču, ima i više od podrške – on ima moju večnu ljubav. Puno volim da radim sa mlađim bendovima, to stalno radim – dajem im svaku priliku da dođu kod mene kući i zezaju se na mojoj opremi. Ali ne radim to da bih ih pomenuo u medijima, već kao što bi prijatelj učinio prijatelju.

Isto tako, koliko god da sam zaradio, uvek sam imao da dam neki prilog sirotištima, jer su ta deca dobila najgore od života. Njima je potrebna sva podrška koju mogu da dobiju. No, ne želim da se o tome priča mnogo u novinama, jer nije nešto za šta očekujem orden – prosto, ispravna je stvar koja se mora učiniti. Ta vrsta stvari koje činim za nekoga bližnjeg privatna je akcija, koju činim iz poštovanja za sugrađanina.

Dolazim iz radničke sredine, takvo mi je poreklo – dolazim iz ekstremnog siromaštva, život za nas nije bio lak, niti za mene niti za naše komšije, ni za koga sa kim sam odrastao. Svi su ulagali ogroman napor da poboljšaju svoje živote, isto onoliko koliko sam se ja trudio da poboljšam svoj. I to je jedini pravi način – ja vodim računa o svojoj kulturi, svom narodu, svojoj porodici, svojim prijateljima, i tako treba da bude.

Prvi put ste bili u Srbiji kad ste svirali na Egzitu, sa Sex Pistols 2008. Dan pre toga smo imali priliku da se prošetamo Kalemegdanskom tvrđavom.

Sećam se, kako da ne, volim tu tvrđavu! Ali sećam se i da smo Džoni Rambo, moj menadžer (i drug iz detinjstva – prim. aut.), i ja bili veoma ljuti zbog stanja u kome smo zatekli vukove u Beogradskom zoološkom vrtu.

To je moje sledeće pitanje – šta imate da poručite vukovima u Beogradu?

Nešto moramo da učinimo po tom pitanju. To nisu životinje koje u svojoj mentalnoj mapi mogu da shvate da prostor može biti ograničen, posebno ne na kavez od 4 puta 4 metra. Već znate šta ja osećam u vezi s tim – nikoga ne treba zatvarati, ni životinje ni ljude, ni u zatvore ni u zoološki vrt. Osećanje koje možeš dobiti od zatvorenog čoveka ili životinje biće uvek negativno, jer im samim činom zatvaranja osporavaš pravo da postoje. Veoma volim životinje, jer volim sam život, ali ga volim tamo gde treba da bude – napolju, na slobodi, divalj.

Istina.

Pritom, ja nisam vegetarijanac, voleo bih da se to razume – imamo dve vrste zuba u glavi, jednu vrstu koja je tu da samelje zrno, i drugu koja je tu da seče meso – bilo bi neprirodno da to poričemo i pravimo se da nismo evoluirali jedući meso, pored ostalog.

Ali ako pogledate omot našeg novog albuma This is PIL, videćete bufala kako trči, i to je tačna predstava onoga što su Public Image Limited – divlja životinja koja trči. To je ono što bismo svi mi trebali da budemo.

Pozdrav svim divljim životinjama.

Hvala, i još jednom, svejedno – bio je to fantastičan dan u Beogradu i posle na Egzitu, još jednom ću misliti na tu toplu uspomenu. Obično nemamo priliku tako nešto da radimo pre koncerta, ali ta šetnja je bilo nezaboravna, sad ću pozvati Džonija Ramba da se ponovo ispričamo o toj avanturi! Hvala vašoj porodici.

Dragan Ambrozić