Oplenac 2013:
Republikanska sahrana poslednjeg kralja

Karađorđevići, koji su prolazili kroz periode, glorifikovanja i progona, od 26. maja počivaju u miru na Oplencu u Crkvi Svetog Đorđa, u kraljevskoj kripti: zemni ostaci kralja Petra II Karađorđevića preneti su iz manastira Sveti Sava u Libervilu (Ilinois, SAD); njegove supruge kraljice Aleksandre, s groblja Tatoi kog Atine; njegove majke kraljice Marije, udovice kralja Aleksandra, s britanskog kraljevskog groblja u Frogmoru pored zamka Vindzor; a kraljevića Andreja, najmlađeg sina kralja Aleksandra I, iz Nove Gračanice, Iilionis, SAD... Epoha nije štedela Karađorđeviće, ali ni njihovi podanici nisu prošli bolje

Bio jednom jedan kralj, koji je imao tri nesrećna sina...

Viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj, Aleksandar I, (Cetinje, 1888 — Marselj, 1934), od 1914. vršio je dužnost princa regenta umesto bolesnog oca, kralja Petra I Oslobodioca. Godine 1922. je postao kralj i oženio se rumunskom princezom Marijom. Imali su tri sina: prestolonaslednika Petra i kraljeviće Tomislava i Andreja.

Godine 1934. kralja Aleksandra je u Marseju ubio makedonski terorista, pripadnik VMRO-a Vlado Černozemski (Veličko Dimitrov Kerin, iz Velingrada u Bugarskoj, s čehoslovačkim pasošem na ime Petar Keleman), koji je radio za račun hrvatskih ekstremista, uz mađarsku i italijansku podršku.

Prestolonaslednik Petar je u trenutku očeve smrti imao samo 11 godina, pa su mu dodeljena tri regenta namesnika: njegov stric, princ Pavle, Ivan Perović, ban Savske banovine, i Radenko Stanković, profesor medicine iz Beograda.

U vreme dok je Pavle bio namesnik, u predvečerje rata, nakon sporazuma Ribentrop Molotov, potpisan je Trojni pakt Jugoslavije sa silama Osovine, 25. marta 1941, na koji knez Pavle nije formalno stavio potpis, ali je kao regent u njegovoj pripremi svakako učestvovao uprkos svojoj probritanskoj orijentaciji. Demonstracijama 27. marta 1941. pakt je odbačen, regent je zbačen vojnim pučem i oteran u emigraciju.

Mladi kralj Petar u svojim memoarima piše o danima puča:

"Moje lično iskustvo u vreme prevrata počelo je u 6 sati ujutru 27. marta 1941. kada je Radenko, moj lični sluga, ušao u moju sobu, jako me protresao i probudio. Rekao mi je da me u gostinskoj sobi čeka upravnik, koji želi hitno da me vidi. Takođe mi je prošaputao na uvo da vodim računa šta radim i šta govorim, pošto su se, izgleda, vojska i vazduhoplovne snage u gradu pobunile protiv vlade.

Iako sam se obukao najbrže što sam mogao, general Kosić je nespokojno hodao unaokolo, mašući stalno rukom i, požurujući me, vikao: ‘Jeste li spremni? Požurite!’ Kad sam se obukao, krenuo sam za njim i još ošamućen, seo sam u otvoreni automobil, upitavši pospano: ‘Kuda idemo?’ Rekao mi je da ćemo se odvesti u štab garde gde me čeka garda, postrojena na paradnom poligonu. ‘Morate da odete i da se pokažete’, rekao je, ‘jer su to ljudi koji će vas braniti kad dođe vreme.’ Nema sumnje da ni jedinice garde, isto kao ni ja, nisu znale povod za ovu ranu jutarnju smotru.

Kad smo se vratili u dvor, uključio sam radio, na Radenkov predlog. Na svoje zaprepašćenje, čuo sam glas koji liči na moj, kako izdaje sledeći proglas:

‘Srbi, Hrvati, Slovenci,

U ovom trenutku, tako ozbiljnom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast...’

Ostatak dana prošao je bez događaja. Jedinice su ostale tamo gde su i bile, okrenute jedna prema drugoj: svi su čekali da se vrati moj stric. U 7.10 voz je ušao u zemunsku stanicu (pošto nije bilo veze do Beograda) i moj stric je, u pratnji generala Simovića, otišao u Generalštab, gde je potpisao odluku o podnošenju ostavke na položaj namesnika. Rečeno mu je da je spreman specijalni voz koji će, te večeri, njega i njegovu porodicu prebaciti do Grčke. Onda su ga otpratili do Belog dvora, gde me je obavestio da je podneo ostavku i da, od tog trenutka, imam punu kraljevsku vlast i odgovornost..."

Mladi kralj Petar II proglašen je punoletnim. Sutradan po izvedenom puču, u Sabornoj crkvi u Beogradu položio je zakletvu pred patrijarhom srpskim Gavrilom Dožićem. Za ritual miropomazanja u manastiru Žiča nije više bilo vremena.

Knez Pavle je proteran u Grčku, a zatim u Kairo, pa u junu 1943. godine zajedno sa porodicom prebačen je u Južnu Afriku, a 1948. se seli u Ženevu. Njega su komunističke vlasti 1945. godine proglasile izdajnikom, a 28. novembra 2011. godine sudskom odlukom ta presuda je poništena i knez Pavle je rehabilitovan.

I mladoga kralja koji će sam sebe nazvati kraljem jedne nesreće će čekati progonstvo.

AVION: Evgenij Ženja Rupnik, vazduhoplovni oficir Jugoslovenske kraljevske vojske – je na nikšićkom aerodromu 14. aprila 1941. pomogao mladom kralju Petru II da se smesti u avion koji ga je odvezao u Grčku. Iza centralnog motora aviona postojao je jedan otvor, nalik kaseti u automobilu. U nju je stavio tri kraljeva koferčeta veličine nesesera i rekao mu: "Vaše veličanstvo, ovde će biti Vaš prtljag."

Avionom "savoja marketi – SM 79" major Sofilj i kapetan Ivo Domingo su prebacili kralja Petra II u Grčku. Sutradan, 15. aprila 1941, u četiri aviona "savoja marketi" u Grčku na aerodrom Paramitja odleteli su i članovi jugoslovenske vlade. Iz aviona su oficiri izvadili sve što je bilo suvišno, stavili daščani pod i klupe da bi ministri imali na čemu da sede. Ženja Rupnik pitao je jednog od organizatora puča đenerala Boru Mirkovića: "Gospodine đenerale, kada će vlada da se vrati?" On je odgovorio: "Dajem Vam časnu reč da će se vratiti." Na to mu je Rupnik navodno rekao: "Ali, ja nisam pitao da li će se vratiti, već kada." U zoru 16. aprila, sa nikšićkog aerodroma odleteli su đeneral Simović i drugi pučisti avionom civilne kompanije "Aeroput". U aprilskom ratu 6-19. aprila Jugoslovenska vojska je doživela slom, kralj Petar II i jugoslovenska vlada su se preko Atine, Jerusalima i Kaira u Londonu pridružili brojnim vladama u izgnanstvu pred nacističkom okupacijom Evrope.

Ženja Rupnik biće jedan od slovenačkih četnika i sam će posle rata emigrirati u Argentinu. On je sin Leona Lava Rupnika, generala Jugoslovenske kraljevske vojske, koji će kasnije postati "slovenački Milan Nedić", koga su komunističke vlasti streljale posle Drugog svetskog rata.

KRALJ BEZ ZEMLJE, KRALJICA BEZ MIRAZA: Ni kralj ni vlada u Londonu nisu našli odgovor u ratnom vihoru. Vlada u Londonu je podržavala Jugoslovensku vojsku u otadžbini, poznatu i kao Četnički pokret, na čelu sa svojim ministrom vojnim, đeneralom Dragoljubom (Dražom) Mihailovićem. Ta vojska je posle kratke zajedničke akcije ušla u krvavi sukob s revolucionarnim partizanskim pokretom (Narodnooslobodilački pokret), koji je vodio Josip Broz Tito, i izgubila ga, kao i podršku saveznika.

Jedan od spornih momenata te izbegličke vlade je kraljeva ženidba u ratu. Petar II piše: "Ručao sam 18. marta sa gospodinom Čerčilom, koji se u potpunosti slagao sa mojim planovima za venčanje. Nismo se, međutim, složili po političkim pitanjima koja su se neizbežno nametnula. Čerčil je izneo još ‘dokaza’ da je Mihailović izdajnik i vršio je na mene pritisak da ga se otarasim i da otpustim Purića... (Božidara, predsednika izbegličke vlade 1943–1944, prim. red.)

Na dan venčanja, Aleksandra i ja smo ručali svako u svom stanu u Kleridžizu, ja sa svoja dva brata, a Aleksandra sa majkom. Posle ručka Aleksandra je odjurila do jugoslovenske ambasade da se presvuče u odeću za venčanje, pošto smo želeli da izbegnemo svaki suvišni publicitet.

Naše venčanje je bilo veoma jednostavno. Obavljeno je u jugoslovenskoj ambasadi u Aper Grouvner stritu br. 41, što smo izabrali jer je teritorija ambasade smatrana jugoslovenskom teritorijom...

Primio sam gospodina Lukačevića, Mihailovićevog izaslanika, koji je trebalo da se uskoro vrati u Jugoslaviju, preko Kaira. Poverio sam mu svoje lično pismo za Mihailovića i zlatna dugmeta za manžetne, kao i revolver i automatsku pušku na kojima je bio ugraviran moj amblem.

Planovi za moje venčanje odvijali su se glatko. Ujak Berti (kralj Džordž VI, prim. red.) je ugovorio venčanje za 20. mart, dakle, samo osam dana od mog povratka iz Kaira. Aleksandra i ja smo se odvezli u Vindzor radi poslednjih dogovora sa ujakom Bertijem. Sećam se da sam kralju pokazao album fotografija koje mi je iz Jugoslavije doneo jedan od Mihailovićevih oficira. Fotografije su prikazivale Mihailovića u životu i u borbi.

Ujak Berti je očito bi zadivljen ovim što su fotografije otkrile..."

Slobodan Jovanović i Momčilo Ninčić smatrali su da narod nikad neće oprostiti Petru ženidbu usred rata. Kraljica Marija, ljuta, nije čak ni došla na svadbu, pod izgovorom da ima zubobolju. Crnjanski opisuje kako je Petar mnogo pio, stalno se cerekao i ništa nije razumeo.

Jugoslavija je grcala u krvi...

TITO – ŠUBAŠIĆ: Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) je na Trećem zasedanju u Jajcu 1943. između ostalog donelo odluku kojom se jugoslovenskoj izbegličkoj vladi zabranjuje povratak u zemlju i oduzimaju se sva prava zakonite vlade Jugoslavije, a takođe se zabranjuje i povratak u zemlju kralja Petra II Karađorđevića do završetka rata kada će narod odlučiti hoće li republiku ili monarhiju.

Zapadni saveznici su najpre podržavali Mihailovića, a onda su se preorijentisali na Tita i engleska vojna misija je poslata u Titov vrhovni štab. To nije automatski značilo i priznavanje legitimiteta nove države konstituisane na principima AVNOJ-a. Nijedna od tri velike savezničke sile, iako su priznale NOVJ kao savezničku armiju, nije htela da prizna odluke AVNOJ-a.

Saveznici su vršili pritisak na vođstvo NOP-a da stupi u kontakt sa kraljem i dogovori se oko stvaranja zajedničke vlade i državnog uređenja nakon završetka rata, a kralja i emigrantske krugove da se odreknu svojih dotadašnjih štićenika – Draže Mihailovića i četnika.

Nakon Teheranske konferencije Vinston Čerčil je pokušavao da organizuje susret maršala Tita i kralja Petra II. Tito je izbegao susret sa kraljem, ali je Čerčilu poručivao da bi sa kraljem moglo doći do saradnje ako saveznici priznaju Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) kao jedinu jugoslavensku vladu i ako se kralj potčini odlukama AVNOJ-a, s tim da pitanje monarhije u Jugoslaviji reši sam narod posle oslobođenja zemlje – na šta engleska vlada nije pristala.

Nakon što je postalo jasno da saveznici ne žure sa priznavanjem NKOJ-a, došlo je do kompromisa i do susreta maršala Tita i dr Ivana Šubašića, kao predstavnika kraljevske jugoslavenske vlade i na Visu je potpisan "Sporazum Tito–Šubašić", koji je objavljen 16. juna 1944.

Vlada dr Šubašića je po tom sporazumu priznala NKOJ i Narodnooslobodilačku vojsku pod komandom maršala Tita i uputila poziv da se sve borbene snage ujedine u jedinstveni front pod Titovom komandom.

Sa svoje strane, pak, maršal Tito je obećao da NKOJ za vreme trajanja rata neće pokretati pitanje konačnog državnog uređenja, niti zaoštravati pitanje monarhije.

Kralj Petar II je 29. avgusta 1944. smenio đenerala Mihailovića sa mesta načelnika štaba JVuO i 12. septembra 1944. u govoru preko Radio Londona pozvao četnike da se stave pod direktnu Titovu komandu.

Kasnije se pokolebao i uprkos britanskom pritisku početkom 1945. deklaracijom preko Radio Londona odbacio sporazum, a uputio je pismo Titu tražeći sastanak s njim. Takvim stavom ozlojedio je i one koji su ga podržavali, prvenstveno Čerčila. Pod pritiskom britanske i sovjetske vlade Petar II je ubrzo potom prihvatio sporazum i 2. marta 1945. imenovao kraljevske namesnike: dr Srđana Budisavljevića, dr Antu Mandića i ing. Dušana Serneca.

Na predlog Predsedništva AVNOJ-a kraljevi namesnici su 7. marta 1945. imenovali novu vladu, a mandat predsednika Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije poverili Josipu Brozu. Odluka (Pov. br. 54) kojom je Petar II svoju (Ustavom Kraljevine Jugoslavije zagarantovanu) kraljevsku vlast, do odluke Ustavotvorne skupštine, preneo na kraljevsko namesništvo objavljena je u "Službenom listu DFJ", 9. marta 1945.

Tito je odmah odlikovao sva tri namesnika ordenom zasluga za narod prvog reda ("za savesno i požrtvovano vršenje svoje dužnosti u korist naroda Jugoslavije").

U tu privremenu vladu su, kao predstavnici emigrantskih krugova, ušli Ivan Šubašić, Milan Grol i Juraj Šutej. Odmah zatim savezničke sile priznale su Privremenu vladu, a ubrzo su to učinile i ostale savezničke i neutralne države.

U jednom izveštaju o stanju u Jugoslaviji, dokumentu kraljevskog Namesništva od 9. juna 1945. poslatom Njegovom veličanstvu kralju Petru II, i stoji pečat Kancelarije Namesništva – sa petokrakom. Dr Vladimir Ribar je 27. aprila 1945. adresirao na kralja Petra II pismo u kome se ističe da se Namesništvo u Beogradu interesuje za skori porođaj kraljice Aleksandre i saopštava da će poslati komisiju koja će sačiniti protokol o rođenju prestolonaslednika Aleksandra II. To je spoljnopolitički motivisana kurtoazija. Na terenu tempo diktiraju pobednici, razbijanje opozicionih partija, satanizovanje reakcije, ograničavanje slobode štampe, revolucionarna agitacija.

PISMO TRUMANU: Petar II u Memoarima: "U maju sam napisao pismo predsedniku Trumanu, nadajući se njegovoj pomoći i podršci. Objasnio sam mu unutrašnje teškoće u Jugoslaviji, čiji je rezultat bio Sporazum Tito–Šubašić:

‘Maršal Tito, kao predsednik vlade, u svom proglasu od 9. marta 1945. godine ne pominje postojanje Namesništva, niti uopšte ima nagoveštaja oblika vlade koji će prevladati u Jugoslaviji do stvaranja ustavotvorne skupštine. Dva puta u ovom proglasu obećava da će privremena vlada biti uskoro stvorena u skladu sa odlukama sa Jalte. Pa, ipak, do sada nema znakova da je išta u tom pravcu urađeno. Obećanja o slobodi govora, štampe itd. i okupljanja, toliko svečano objavljenog u Sporazumu Tito–Šubašić, jedva da se pominju u proglasu vlade od 9. marta 1945. godine i to: koliko god je to moguće u sadašnjim prilikama.

Jasno je, da je zabranom mog povratka u Jugoslaviju pre izbora ustavotvorne skupštine, sadržajem Sporazuma Tito–Šubašić i određivanjem Namesništva nameravano da se olakša porobljavanje naroda tako da se diktatorstvo jedne antidemokratske partije nasilno uvede, a da se narodu oduzmu nezavisnost i sloboda.

Iskreno Vaš,

Petar II R.’"

Treće zasedanje AVNOJ-a, održano od 7. do 10. avgusta 1945. u Beogradu, konstituisano je kao Privremena narodna skupština (u koju su ušli i neki poslanici izabrani pre rata) sa zadatkom da pripremi Ustavotvornu skupštinu. Namesništvo je za 11. novembar 1945. raspisalo izbore za Ustavotvornu skupštinu, koji su održani novembra 1945.

Od 8.383.455 glasača na izbore je izašlo 7.432.469 (88,66 odsto) birača. Lista Narodnog fronta Jugoslavije dobila je 6.725.047 (90,48 odsto), a kutija bez liste ("ćorava kutija") 707.422 (9,52 odsto) glasova. Izbori su označili ukidanje partijskog pluralizma koji neće biti obnovljen do 1990-ih.

Tako izabrana monistička (Čavoški – Koštunica: "Monizam i partijski pluralizam") Narodna skupština je 29. novembra 1945. proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju (FNRJ). Članom 1. Ustava FNRJ proglašena je savezna narodna država republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda, koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj državi.

Monarhija se u Ustavu Republike ne pominje. Ukinuta je.

Tito je u leto 1945. kralju Petru II ukinuo apanažu.

UKAZ IZ 1947: Petar II je jedno vreme putovao s jugoslovenskim pasošem, o čemu su jugoslovenske diplomate depešama izveštavale Beograd, uz opasku da takvo obaveštenje dobijaju kada protestuju zbog omogućavanja njegove "podrivačke delatnosti".

Predsedništvo Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ 8. marta 1947. donosi Ukaz broj 392 kojim se oduzima državljanstvo FNRJ i konfiskuje celokupna imovina:

Petru Aleksandra Karađorđevića, Aleksandru Petra Karađorđevića, Tomislavu Aleksandra Karađorđevića, Andreju Aleksandra Karađorđevića, Mariji Aleksandra Karađorđevića, Pavlu Arsena Karađorđevića, Olgi Pavla Karađorđevića, Aleksandru Pavla Karađorđevića, Nikoli Pavla Karađorđevića i Jelisaveti Pavla Karađorđevića...

U vreme kada mu je ovim aktima i potpisima oduzeto državljanstvo prestolonaslednik Aleksandar nije imao ni pune dve godine, budući da je rođen 1945.

Kralj Petar je iz Engleske prešao u SAD sredinom šezdesetih. Imao je navodno jednu firmu u Americi, koja je propala, pa je živeo od nasleđa kraljice majke Marije. U vreme dok je živeo u Londonu njegov sin prestolonaslednik Aleksandar je bio menadžer osiguravajućeg društva i živeo u skromnom stanu sa suprugom Aleksandrom i trojicom sinova. Princ Tomislav se u Engleskoj bavio uzgajanjem jabuka, a princ Andrej u Palm Springsu trgovinom osiguranjima.

Što zbog sudbe, što zbog UDBE, što zbog rasprava o krivici za katastrofu, jugoslovenska emigracija na zapadu je u tim godinama prolazila kroz sukobe i raskole koji su zahvatili i Srpsku pravoslavnu crkvu. Emigranti su se gložili sumnjičili i selili od jedne zavađene crkvene opštine do druge, od zvanične SPC (federalci), preko raskolničke američke do Ruske pravoslavne crkve nezavisne od Moskve pa i do Ruske crkve koju kontroliše Moskva. Tim raskolom bili su obuhvaćeni i Karađorđevići u izbeglištvu: princ Tomislav je navodno bio federalac, kralj Petar II je bio čas uz federalce, čas uz raskolnike, princ Andrej je bio više uz raskolnike...

Podela u Srpskoj pravoslavnoj crkvi van Jugoslavije postojala je od 1963. kada je jedan zagranični deo crkve ostao u jurisdikciji Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, odnosno Patrijaršije u Beogradu, a drugi deo je organizovao Slobodnu srpsku pravoslavnu crkvu, sa sedištem u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice Nova Gračanica, Ilinois, SAD. Raskol je prevaziđen 23. i 24. aprila 1991. kada je Slobodna srpska pravoslavna crkva primila jurisdikciju Srpske pravoslavne patrijaršije i pristala da promeni svoje ime u Srpska pravoslavna mitropolija Novogračanička.

Kralj Petar II je sahranjen u Crkvi Svetog Save u Libertvilu u Ilinoisu. Tamo su inače kraljevski ambasador Konstantin Fotić, član jugoslovenske vlade u Londonu, ambasador u SSSR Milan Gavrilović (1882–1976), organizator puča 27. marta Živan Knežević (1906–1984)...

Iz manastira Sveti Sava u Libertvilu, SAD, 1991. preneti su posmrtni ostaci vladike Nikolaja Velimirovića (koji je umro 27. marta 1956), i sahranjeni u manastiru Lelić i pesnika Jovana Dučića, koji je sahranjen u Trebinju 2000.

Sahrani Petra II u Libertvilu nisu prisustvovali ni njegov sin prestolonaslednik Aleksandar, ni njegova supruga Aleksandra, ni brat Tomislav, koji su sedam dana kasnije u Londonu održali pomen. Jedini Karađorđević koji je prisustvovao kraljevoj sahrani bio je njegov mlađi brat Andrej.

Tokom proleća 1970. godine, kralj Petar II bez dovoljno finansijskih sredstava seljakao se iz bolnice u bolnicu. O bolesnom kralju starali su se, u početku, lekar Uroš Seferović, koji je bio i potpredsednik Srpskog nacionalnog odbora, i Frenk Lo, čija je supruga Mici Lo, stekla njegovo poverenje. Obrazovan je i poseban Odbor za staranje o lečenju kralja Petra II, na čijem je čelu bio Petar Salata, biznismen iz Los Anđelesa, inače predsednik tamošnje crkveno-školske opštine. Kažu da je on platio kraljevu sahranu.

Za vreme boravka u Los Anđelesu prinčevi Tomislav i Aleksandar izbegavali su svaki kontakt sa ljudima iz kraljevog okruženja, smatrajući ih "raskolnicima". Prinuđeni su, ipak, bili da se sastanu sa Petrom Salatom i sa Mici Lo, Milicom Anđelković rodom iz Vrnjačke Banje. Raspravljali o mučnoj temi, gde sahraniti kralja, u slučaju njegove smrti.

Kralj Petar II je preminuo u progonstvu, u 47. godini života, u 9 časova i 50 minuta pre podne, 3. novembra 1970. godine, u Opštoj bolnici u Denveru, nakon transplantacije jetre.

Oko njegovog kovčega su se otimale dve srpske crkve u Americi, razne emigrantske frakcije i kraljica Aleksandra. Neki čak kažu da je telo dve nedelje držano na ledu dok se ne reši gde će biti sahranjen i da je jedna grupa emigranata s pištoljima čuvala kralja na posmrtnom odru da ga tzv. federalci ne ukradu, i ne odnesu u London i tamo sahrane pored majke kraljice Marije.

Neki od emigranata su tvrdili da su dok je Petrovo telo iz Kalifornije prebačeno u Čikago pokradene njegove stvari, knjige, pasoš ordenje i kraljevska lenta.

Milica, Mici Lo je izjavljivala da je ona izvršilac Petrovog testamenta, kojim on svom sinu Aleksandru ostavlja 5000 dolara, a svojoj supruzi Aleksandri dve trećine svog imetka, a trećinu Crkvi Svetog Save u Libertvilu, u kojoj želi da bude sahranjen.

Na Petrovoj sahrani Mici Lo je upoznala Petrovog mlađeg brata princa Andreja, koji se njom nešto kasnije i oženio, mada se tome protivio njegov stariji brat Tomislav.

Udajom za princa Andreja Milica, Mici, promenila je ime u Eva Marija Karađorđević. Priče da je dinastija ne priznaje ne poklapaju se s činjenicom da se njeno ime pominje u nabrajanju članova kraljevske porodice.

Kažu da je Tomislav jednom rekao kako bi Oplenac mogao da postane mesto pomirenja Srba u Americi... Dva groba na osam kilometara udaljenosti su godinama bila predmet sporenja. Kralj Petar u porti manastira Srpske pravoslavne crkve, u Libertvilu, brat Andrej u Slobodnoj, raskolničkoj crkvi...

REHABILITACIJA: Povratak Karađorđevića u zemlju razvlačio se čitavu deceniju.

Pred izbore 1990. u DS-u je bilo predloga da se Tomislav predloži za predsednika Srbije, kao što su Bugari uradili sa svojim Simenom. Aleksandar je dolazio u Beograd i 1991. i 1995. kao "relikvija bez suštinskog značaja" (BBC), a državljanstvo mu je vraćeno tek na početku sledeće decenije.

Kad je 1991. godine u pratnji svoje supruge princeze Katarine i sinova Petra, Filipa i Aleksandra prvi put doputovao u Beograd, okružen haotičnom neposrednošću onih koji su ga dočekali, plačući je ljubio busen trave iz Topole, donesen za tu priliku na Aerodrom Beograd (Šešelj se posle s tim drsko sprdao). Uplakan je ulazio u malu Karađorđevu crkvu u Topoli. Kako smo pisali u "Vremenu" broj 51 od 14. oktobra 1991, u toj maloj seoskoj crkvi, ne toliko u mauzoleju na Oplencu, ta izgnanička porodica izgledala je dirljivo dok su se njih četvoro, sa Jelisavetom u svetloplavoj kratkoj haljini, krstili uz zaupokojnu molitvu...

Jelisaveta je tu dolazila ranije, 1981, ili 1982, kada je njen tadašnji suprug peruanski premijer Manuel Uljoljo bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji. Poželela je da poseti Oplenac i grobove svojih predaka na Oplencu. Tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Sergej Krajger to je dozvolio... Neko iz zadužbine se posle prisećao da je dolazila jedna gospođa i da je bila veoma tužna...

Tokom 1991. i 1992. godine pokrenuto je više inicijativa i predloga da se poništi Ukaz iz 1947. i članovima dinastije Karađorđević vrate državljanstvo i imovina.

Jedna inicijativa bila je upućena Ustavnom sudu SFRJ, ali se ovaj sud proglasio nenadležnim, uz objašnjenje da je reč o pojedinačnom, a ne o opštem pravnom aktu.

Zakon o ukidanju Ukaza o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karađorđević od 1. avgusta 1947. Savezna skupština je donela na sednici Veća republika 26. februara i Veća građana 27. februara 2001.

Uredbom Vlade SRJ je dvorski kompleks na Dedinju (koji ima status kulturnog dobra u državnom vlasništvu) dat je na upotrebu prestolonasledniku Aleksandru kao starešini doma Karađorđevića i on je sa suprugom Katarinom i sinovima Petrom, Filipom i Aleksandrom 17. jula 2001. ušao u kraljevski dvor u Beogradu, kao "korisnik", kako glasi službeni izraz.

U aktu kojim mu je vraćeno državljanstvo stoji da će povraćaj imovine biti predmet posebnog zakona, ali priroda tog zakona nije precizirana: da li je reč o zakonu o restituciji, koji bi opšte gledano regulisao povraćaj imovine oduzete posle komunističke revolucije, ili o "leks specijalisu", koji bi tretirao samo imovinu kraljevske porodice. Protiv usvajanja zakona o vraćanju imovine Karađorđevićima tada su bili jedino radikali...

Kancelarija NJKV prestolonaslednika Aleksandra je u julu 2003. godine i u maju 2008. upućivala Predlog zakona o dvorskom kompleksu, a i u 2012. je u javnosti bilo rasprava o tom zakonu, ali nije usvojen.

Pravo na grob Karađorđevićima je vraćano pojedinačno i postepeno.

Neki od Karađorđevih potomaka su sahranjivani u kripti na Oplencu posle 1945: Princ Đorđe (1887–1972), koji je pre rata bio interniran u psihijatrijskoj ustanovi u Toponici kod Niša, a posle rata živeo u Beogradu; njegova supruga Radmila (devojačko Radović, 1907–1993); sin kralja Aleksandra I, Tomislav (1928–2000) i Persida Nikolajević (rođena 1860), peto dete po redu kneza Aleksandra, koja je okupaciju 1941–1944. provela u Topoli, umrla je 30. juna 1945. i sahranjena u kripti na Oplencu 2. jula 1945.

Posmrtni ostaci kneza Pavla, njegove supruge kneginje Olge i njihovog sina kneževića Nikole Karađorđevića ekshumirani su 28. septembra 2012. sa groblja "Boa de Vo" u Lozani i u nedelju 6. oktobra 2012. sahranjeni su u kripti na Oplencu.

Odluku o formiranju organizacionog odbora za ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka sedmoro članova porodice Karađorđević u Mauzolej Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, Vlada Srbije donela je u četvrtak 22. marta 2012. Proces je trajao dugo. ("Kraljevska grobnica – Druga sahrana kralja jedne nesreće", "Vreme" broj 1108, 29. mart 2012.)

Sada se ta knjiga polako zatvara. Saga o Karađorđevićima dramatično priča ne o jednom već o dva veka preloma, ratova i revolucija. Karađorđevići su prolazili kroz periode glorifikovanja i progona. Revolucionarni obračun s njima 1945. je bio drastičan, ali to nije prvo iskušenje njihove loze. U izbeglištvu su bili i Karađorđe i njegovi sinovi Aleksa i Aleksandar, i Petar I je bio u izgnanstvu pre stupanja na presto.

Dinastički obračuni obrenovićevaca i karađođevićevaca su bili veoma drastični:

Član 10. Ustava za knjažestvo Srbiju iz 1869, poznatog kao Namesnički ili Trojički ustav koji je donela naprednjačka Ustavotvorna skupština u Kragujevcu na Duhove 1869, godinu dana nakon ubistva kneza Mihaila, 1868. godine, čak sadrži izraz prokletstvo, što je možda ustavni rariritet: "Izabrani za Knjaza potomak Knjaza Miloša prima vladu pod imenom Obrenovića. A ako ne bi bilo muških potomaka od kćeri Knjaza Miloša, onda narod srbski bira sebi za naslednog Knjaza onog Srbina, u kome ima najviše poverenja. No nikad ne može biti izabran za Knjaza srbskog niko od familije i potomstva Karađorđevićeva, na koje je bačeno prokletstvo narodno."

Epoha nije štedela Karađorđeviće, ali ni njihovi podanici nisu prošli bolje. Na Oplencu će se 26. maja nad njihovim odrima po drugi put reći: "Počivajte u miru!"

Pitanje je samo da li će i omraze iz tog doba jednog dana usahnuti i preći u predanje.

Milan Milošević i Dokumentacioni centar "Vremena"