Lisica i ždral Pismo o namerama Nije li nekoć bilo bolje biti čovekom nego danas?

piše: Ljubomir Živkov

Uzmimo samo pešački prelaz: zar nije bilo jednostavnije kad su pešaci smerno čekali da prođe i poslednje motorno vozilo? Sporiji si, ranjiviji, jeste ti nacrtana zebra, ali nije ti to nikakva kućica u dečijoj igri, to je varljiva staza kojom hodiš samo onda kad ne ometaš nijednog vozača i kad ne usporavaš nijedno motorno vozilo! Jeste zebra bila deo kolovoza posvećen pešacima, ali nije shvatana kao nešto eksteritorijalno, nisi na nju gledao kao na zgradu ambasade gde ti tvoja rođena država ne može ništa ako si utrčao radi traženja azila, ne, obeleženi pešački prelaz podsećao te je tek da možeš biti kažnjen ako prelaziš ulicu igde van njega, ali niukoliko nije govorio: hodaj po meni ako hoćeš napred-nazad, svi vozači ima da te čekaju!

On se samo zvao pešački prelaz, bivajući istovremeno i automobilskim i autobuskim i tramvajskim prelazom, pa zato i nije od pune bele farbe ni danas, nego je napravljena šara koja i simbolično predstavlja nevoljnu podelu teritorije: jeste zakon i ranije nalagao vozačima da uoči prelaza uspore kako bi se mogli bezbedno zaustaviti ako naiđe ma i jedan prolaznik, ali je život, po prirodi politički nekorektan, dokazao da pravo jačega itekako važi u javnom prometu: onako kako se danas seljanka u velegradu pet puta osvrće i levo i desno, triput mereći mrski kolovoz pre nego što će na njega kročiti gumenim opankom, tako su nekad na rubu trotoara i rođeni Beograđani prikupljali hrabrost da preplivaju iole prometnu ulicu: tek kad si siguran da te i najudaljeniji auto ne može stići ni ako doda gas – tek tada se upuštaš u pustolovinu.

Ravnodušni prema zebri vozači vodijahu računa samo o sebi ravnima i jačima od sebe, izbegavahu da se nađu na putu tramvaju koji je sa svoje strane beše zvonio češće nego danas, beštesputa, idebabaljuta, danas je svaki pešački prelaz na kome nema semafora ili saobraćajca poprište sukoba starog i novog, sukoba u kojem savremeni, klasno osvešćeni pešak stavlja na kocku ceo svoj skelet: ako ste radi preći preko ulice Maršala Tolbuhina, a dolazite iz Koče Kapetana, ka vama sa vaše leve strane juri kolona vozila radosna što je prošla semafor kod Katanićeve, oči i srca vozača već su na semaforu u Ivana Milutinovića, i niko nije rad da na sredokraći usporava samo zato što je tu nacrtana zebra.

Trotoar se mic po mic puni pretendentima na prelazak, ali je pešacima potreban vođa, odvažni pojedinac koji će nadirućoj koloni objaviti da kvorum postoji te da će uskoro neki vozač morati da uspori.

Ovde se već mogu uočiti (ali i na prelazima ne toliko prometnim) dve klase i pešaka i vozača.

1. Pešacima ide na dušu što često drežde na trotoaru gotovo krijuć svoju časnu i zakonitu nakanu da pređu na drugu stranu ulice: mnoga gospa stoji kao da čeka neku drugu sa kojom će docnije ruku pod ruku ili nastaviti trotoarom ili će moždamožda poželeti da se okoristi zebrom. 2. Vozači se vladaju kao feudalci koji su odjedared izgubili vekovnu privilegiju: zaista, zar više nije u redu da projure pored kmetova načičkanih na trotoaru, da ih pri tom još išljiskaju mutljagom iz bare?! Ne, više to nije ni zakonito ni lepo, mora se pešaku dati prednost, barem na toj obeleženoj pukotini svekolike vozačke nadmoći! Ali dve trećine vozača se onda zaleće, i tek kad im pešak uputi svoj bilo razočarani, bilo besni, bilo uplašeni pogled (u zavisnosti od toga je li već zakoračio na zebru), tek tada obesni feudalac zategne dizgine, prikaže svoj ABS i ukopa se tik ispred zebre: evo ti, marvo, došlo je tvojih petnaest minuta slave, neću da te gazim, neće udariti Srbin na Srbina! Ne bi li bilo bolje da pripadnici obeju saobraćajnih klasa (ne može marksizam bez tog koncepta, pa to ti je) obelodane blagovremeno svak svoju nameru: pešak da je rad preći ulicu (stoji na ivici trotoara i ako je potrebno rukom daje znak približavajućem se vozilu da brate uspori i blagovremeno ukoči), a vozač koji je rad propustiti pešake zar ne bi trebalo da uspori petnaest metara pre zebre, umesto što uživa da mu se konj nateran u galop propinje pred ubogom i u sebe ionako nesigurnom pešadijom?

Sklon sam, što odrasliji čitaoci uveliko znaju, da smišljam pravne akte, nadao sam se da će me iz Ministarstva saobraćaja zamoliti da napišem vodič kroz zebru, gde bih detaljno propisao (a Skupština bi uz neki možda amandman zakon usvojila) kako se ko ima ponašati na prelazu: od ovde pomenute obznane namera do ponašanja samog pešačkog življa koji nije nikakva cvećka: koliko je puta dobrohotni vozač osetio gorčinu što mu na njegov plemeniti gest druga strana uzvraća upravo bezobrazno sporim hodom? Hrišćanska i građanska želja da se iziđe u susret slabijem istopi se ne jednom pred pešačkom bahatošću (potonja je istinabog češća na semaforima: kad vozač na svoje zeleno hoće da skrene, ali to mu je dopušteno tek kad ispred njega mine i poslednji peshehod), vozač čeka, a osoba iz protivničkog tabora vuče se preko prelaza kao preko dedovine koju mu je vratila nova vlast i čita ili štaviše kucka SMS poruku! U sled. br. biće proučeni vozači koji turiraju svoje cenj. motore i primoravaju netom propušteno pešaštvo da požuri, kao da je i ono povezano sa njihovom svemoćnom pedalom.