Nikada neću napisati roman. Ali, ako bih ga ipak napisala, sasvim sigurno znam kako bi počinjao.

Prva scena biće nešto što sam jednom davno videla na Beogradskoj autobuskoj stanici i ostala zadivljena. Tamo je uvek senka i polumrak i svi poružne kako zakorače unutra. Dve čistačice hodale su duž odlaznog perona. Između sebe nosile su veliku kantu sa smećem, baš kao kad dvoje nose tešku putnu torbu, pa jedan uhvati jednu ručku, a drugi drugu. Išle su tako, korakom ljudi koji tačno znaju gde su krenuli, ka najbližem kontejneru, pretpostavljam. Mlađa, sva sitna i graciozna, nosila je uzane farmerke i majicu, a na glavi crvenu Levi’s maramu ispod koje je provirivao konjski rep. Izgledala je kao neka dobro stilizovana domaćica iz reklame za novo sredstvo za čišćenje. Ionako krhka i nežna, činila se još nežnijom jer je na jednoj ruci, onoj kojom je nosila kantu, imala gumenu rukavicu. Da joj ne napravi žuljeve, ili da ne raskrvari neke koji su već tu. Možda se ne bi činila tako nežnom i slabašnom da druga, starija, nije bila sušta suprotnost: krupna i jaka, kao od brega odvaljena, sa ručnim zglobovima debljim od vrata svoje koleginice i sa onom kliše-frizurom kao kod žena koje nemaju ni vremena ni volje da brinu o sebi. Na sebi je imala plavi radnički mantil i glomazne drvene klompe i – naravno da joj nisu trebale rukavice. Išle su tako, cimajući onu kantu, i o nečemu razgovarale. Izgledale su mi kao Istočna i Zapadna Nemačka, kao dva različita arhetipa čistačice, ako takav arhetip u našoj svesti uopšte postoji. Dva suprotna koncepta, koja spaja samo taj minimum zajedničkog u vidu kante prepune đubreta, kakvu, od kad je sveta i veka, vuku svi umorni čistači, bez obzira na kom mestu na planeti i na kom stupnju tehnološkog razvoja i visine životnog standarda da žive.

A onda se najednom ta slika potpunog nesklada pretvorila u savršeni sklad ostavivši me zapanjenu da se i dan-danas pitam šta me je u tome tako dirnulo. Kao po dogovoru, kao da im je propisano koliko koraka moraju da naprave pre nego što se zaustave, moje čistačice su stale i spustile kantu. Jedna je nešto rekla, druga joj je odgovorila, a onda su se istovremeno zvonko nasmejale, udahnule i savršeno sinhronizovanim pokretima, bez dogovora, čak i ne pogledavši se, ponovo podigle kantu i nastavile dalje.

Ne znam šta je posle bilo, nisam sačekala da se vrate sa putešestvija do kontejnera, jer mi je stigao autobus. Ali znam da sam kasnije, tokom celog svog dvoipočasovnog putovanja, razmišljala kako su uspele to da izvedu: glatko i spontano, kao savršena plesna koreografija ili sinhrono plivanje. Čak, pomalo zastrašujuće, kao otvaranje Olimpijade u Pekingu. Sigurno je da nisu vežbale, ali ko zna koliko puta dnevno, svakog dana u nedelji, svake nedelje u mesecu, njih dve prelaze tih stotinak metara dolaznog perona glavne autobuske stanice. Da li su uopšte svesne da su u međuvremenu postale tako besprekorno sinhronizovane da celu stvar izvode bez reči i pogleda? Pomišljaju li, dok im puca kičma kad čiste đubre koje je neko drugi napravio, da imaju nešto o čemu gotovo svako na svetu mašta, o čemu možda i same maštaju, znaju li da imaju jedna drugu, da imaju nekoga sa kim dele teret i vuku ga zajedno, podjednako, uz dogovor i razumevanje bez ijedne reči?

Posle takve scene, može da se dogodi bilo šta. Zato će to biti početak mog romana, onog koji nikad neću početi. Ali, ako ga ipak počnem, možda ću ga i završiti. Ne zato što volim da završim započeto, jer baš i ne volim, nego zato što želim hepiend za moje čistačice.

Jovana Gligorijević