Intervju – Rasim Ljajić:
Ko ne može preći cenzus, ne treba ni da sedi u Skupštini

Suština je da imate kvalitet u parlamentu i da imate stvarno reprezente političke volje građana, da ti ljudi stvarno nekoga predstavljaju. Ovako imate situaciju da su u parlamentu ljudi koji ne bi osvojili ni deset glasova, a sede u parlamentu zato što je neko lepio plakate, vozio predsednika stranke, pa mu vi vraćate uslugu koju vam je učinio...

Dugogodišnji ministar, onaj kojega su gurali u i na funkcije koje baš i nisu za "preporuku" za sadašnju i buduću vlast, Rasim Ljajić – čovjek koji je u nezahvalna vremena bio na čelu nacionalnog Savjeta za suradnju s Haškim tribunalom – ponovo govori o nečemu o čemu "naši" na vlasti teško progovaraju, o smanjenju broja poslanika u Skupštini Srbije, ali i o promjeni izbornog sistema.

"Dve su ključne novine u onom što mi predlažemo. Jedna je stepenasti izborni cenzus, dakle manji cenzus za samostalni nastup stranaka na izborima, a veći za koalicije. Mi predlažemo i drugačiji model raspodele mandata, jer ovaj model kojega sada imamo je najgori. Taj model podrazumeva da predložite listu i da prvi sa liste automatski idu u parlament, bez obzira kakve su rezultate u svojim izbornim jedinicama ostvarili. Mi predlažemo da u parlament uđu oni koji na izborima u svojim sredinama ostvare najbolje rezultate. Drugim rečima, ako stranka osvoji 20 mandata, to znači da sa liste od 250 u parlament odlazi onih 20 koji su najbolji rezultat postigli u svojim izbornim jedinicama, svojim gradovima, bez obzira na to na kojem su mestu na stranačkoj listi", kaže Rasim Ljajić.

"VREME": Što se događa u slučaju da, također po vašem prijedlogu, broj poslanika bude smanjen na 150, umjesto današnjih 250?

RASIM LJAJIĆ: To je već ustavna tematika. Mi predlažemo da se smanji broj poslanika. Ovoliki broj nije primeren ni demografskim, niti političkim, niti ekonomskim prilikama u zemlji. Naš je predlog da poslanika bude 150 i tu nije cilj samo financijska ušteda, da se razumemo, nije to čak ni glavni razlog, nego je reč o koncentraciji kvaliteta. Sada, kad stranka osvoji zavidan broj glasova, ona praktično nagrađuje i one koji su lepili plakate poslaničkim mestom. Sa manjim brojem poslanika i ovakvim načinom odabira sa kandidacione liste svaka od stranaka bi morala da vodi računa o kvalitetu i da zaista bira najbolje kandidate i to je glavni razlog ovakvog predloga. Osim toga, sadašnji model izbora kandidata je toliko nepravedan i toliko neracionalan da bukvalno destimulišuće deluje na svakog od tih 250 kandidata koji su na listi, jer onaj koji je na vrhu liste zna da će svakako proći i nema motive da učestvuje u kampanji. Onaj ko je u donjem delu, zna sigurno da ne prolazi i zašto bi on učestvovao u kampanji za nekog drugog! Ovako bi se razvila zdrava konkurencija unutar vlastite stranke. Postižete time na indirektan način i regionalnu zastupljenost, tu je zdrava konkurencija između gradova i mesta. Time predsednici partija ne odlučuju, odlučuju rezultati članova njihove stranke, to je približavanje većinskom modelu, uz zadržavanje proporcionalnog izbornog sistema, koji je po meni pravičniji, jer na autentičniji način izražava političko raspoloženje biračkog tela.

Konkretno, to izgleda –kako?

Evo, konkretno: nakon izbora, ako je stranka dobila 30 mandata, tih 30 mandata ne određuju se po ovom predlogu, ni na osnovu redosleda na listi kao što je sada, ni na osnovu volje predsednika stranke da izabere 30 kojih hoće sa liste, već na osnovu 30 najbolje ostvarenih rezultata. Zato smatramo da je ovaj model i pravičan i pravedan i podstiče, kao što sam rekao, i konkurenciju unutar same stranke. Suština je da imate kvalitet u parlamentu i da imate stvarno reprezente političke volje građane, da ti ljudi stvarno nekoga predstavljaju. Ovako imate situaciju da su u parlamentu ljudi koji ne bi osvojili ni deset glasova, a sede tu zato što je neko lepio plakate, vozio predsednika stranke, pa mu vi vraćate uslugu koju vam je učinio...

Reakcije su izazvali i vaši prijedlozi o povećanju cenzusa za koalicije. O čemu je točno riječ?

Dve su moguće varijante stepenastog izbornog cenzusa. Izvorno, mislimo da bi trebalo tražiti cenzus od pet odsto za samostalni nastup, sedam odsto za dvočlane koalicije i devet odsto za tri i više članova. Drugo, već smo dobili neke predloge da bi sve to trebalo računati sa tri odsto za samostalni nastup, pa da se – zavisno o broju stranaka koje su u koaliciji – diže na pet, sedam i devet odsto za koalicije koje imaju četiri stranke i više od toga. Što je argument za ovu drugu varijantu: tri procenta je raspektabilna brojka, treba izaći u susret regionalnim strankama kojima bi odgovarao manji cenzus, a to bi podstaklo i samostalni izlazak stranaka na izbore i samim time doprinelo i raščišćavanju političke scene. I najvažnije, oni koji bi ušli u parlament bili bi autentični predstavnici građana. Mi smo otvoreni za razgovore o svakoj od tih varijanti, ne polažemo pravo ni na autorstvo... Gledali smo kakvi su modeli izbornih zakona u Evropi i nastojali da ih prilagodimo našim prilikama. Mislim da je ovakvo stanje u Srbiji zapravo generator nestabilnog političkog života i uzrok krizu mnogim vladama koje su bile posle 2000. godine. Vi danas u Evropi nećete naći nijedan parlament sa ovolikim brojem stranaka, niti ćete naći vladu sa toliko članica vladajuće koalicije i to svakako usporava i proces donošenja odluka i vrlo često koči reforme. Mene su nakon ovog predloga odmah napale stranke koje imaju po jednog poslanika; ja nisam ovo prilagođavao svojoj stranci, jer da jesam, ne bih ovo ni predložio, ali mi moramo da ozdravimo politički život u kojem neki ljudi bukvalno od svojih stranaka prave mala preduzeća, od kojih vrlo lagodno i udobno žive. Jer, osim poslaničke plate, tu su i sredstva iz budžeta i više zarađujete nego da imate neku porodičnu firmu.

Već su stigle kritike vašeg prijedloga, kao i primjedbe da možda i vaša stranka ne bi ušla, po tim novim pravilima, u parlament.

Ako svoju stranku ne uvedem u parlament, znači da ne moramo da postojimo. Mislim da smo mi respektabilna stranka, još nismo na pet odsto, ali smo blizu, i mislim da sa nekom strankom u koaliciji možemo da pređemo cenzus. Ako ga ne pređemo, znači da ne treba da postojimo: što je Kant rekao, sve što je propalo, znači da je trebalo da propadne.

Kakve su reakcije vladajuće koalicije na vaš prijedlog?

SNS načelno podržava predlog, kažu da je zanimljiv i nemaju ništa protiv, čak su spremni da ga podrže. Ranije je i DS bio na tom stanovištu. Mi smo i sada i zvanično uputili predlog svim parlamentarnim strankama i videćemo kakve su reakcije.

Mislite li da ima vremena, do idućih izbora, da se usvoje izmjene izbornih zakona?

Ako ove godine ne bude izbora, ima vremena da se razgovara i da se usvoji novi model izbornog zakona, podržaćemo svako rešenje koje vodi ozdravljenju i okrupnjavanju naše političke scene.

Kolika je vjerojatnost za izbore ove godine, po vašoj procjeni?

Meni se čini da se stvara predizborna atmosfera iako mi nismo ni na jednom sastanku koalicije ili vlade o tome razgovarali. Moj lični utisak je da rastu šanse da izbora bude do kraja godine. To me uopšte ne bi iznenadilo. Sa datumom ili bez datuma za početak pregovora sa Evropskom unijom! Zapravo, najveća prepreka za izbore je implementacija Briselskog sporazuma, jer teško je istovremeno implementirati jedan ovakav sporazum, i voditi izbornu kampanju.

Kako gledate na argument da bi eventualni izvanredni parlamentarni izbori u Srbiji značili samo još jedno trošenje naših (poreskih obveznika) para za stranačke potrebe, dok smo s druge strane u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji?

Objektivno, uvek se postavlja pitanje što je manja šteta. Ako nemamo izbora, onda moramo da sprovedemo zaista radikalne reforme koje po prirodi stvari ne mogu biti prijatne, bar na kratak rok, jer tim reformama je uvek neko pogođen – neko više, neko manje. Ali na duži rok su lekovite za celo društvo i svakog pojedinačno. Zapravo, ovde je vreme ključni resurs, a mi ga trošimo budzašto, a to je najskuplje. Trinaest godina pričamo o reformama koje nikako da završimo i to zapravo košta zemlju stostruko više od jednog izbornog ciklusa.

Tatjana Tagirov