Lisica i ždral Volite li Fransa? Hrišćanin se bar teši i hrabri znajući da Crkva neće propasti. Ali ima li utehe za rodoljuba?

piše: Ljubomir Živkov

Nikako da se izdignem iznad svojih predloga koji nisu nailazili na razumevanje društv. zajednice, a sada se tim perjem kite ptice milion puta podvrgavane mojoj kritici koja nije uvek bila baš ni drugarska

Diže se umerena doduše halabuka protiv službenog automobilizma, a ja ću kao praotac toga zovimo ga pokreta biti prenebregnut i zaboravljen! Nisam li naučno dokazao da je život bez službenih kola moguć i da je štaviše pesma? Moji zakasneli i naravno nezahvalni sledbenici bi da se obračunaju sa zloupotrebama u korišćenju služb. kola, a bolesna je sama ideja o autu i šoferu koje zajednica dodeljuje pojedincu zdravom kao konj i kadrom da kupi te da vozi svoj rođeni auto, motocikl, kombi i sl.

Jesam li predlagao da se nar. poslanik posle jednog mandata ima vratiti na svoj prethodni posao, ministar isto, predsednik Republike isto, predsednik opštine isto?! Dao sam tehn. rešenje da se u život sprovede načelo o smenjivosti onih koji vladaju i čiji bi se redovi obnavljali novim amaterima svesnim da će nakon četiri godine i oni biti svi do jednoga vraćeni u prethodni stadij svog dijalekt. razvoja! Da je kojim slučajem i čudom ispalo po mome, ne bismo imali čoveka koji je nakon dvadeset godina poslanikovanja uvrteo sebi u glavu da postane predsednik Republike!

Na pitanje zašto sam bolesno privržen republici iz glave mi izlete čitav esej, hm, da nisam ja ovo nesvesno prisvojio udarivši na autorska prava pokojnika tj. njeg. prav. naslednika?

Korupcija, nema sumnje, u republici izgleda veća no u monarhijama. To je posledica mnogobrojnosti i raznolikosti ljudi koji su došli na vlast. Ali ta korupcija bi manje padala u oči da se te tajne bolje čuvaju. Nečuvanje tajne i nedoslednost čine sve poduhvate demokratske republike nemogućim. Ali kako su poduhvati monarhije u najviše slučajeva upropastili narod, ne žalim mnogo što živim pod vladom nesposobnom za velike smerove. Ono što me naročito raduje to je da naša Republika iskreno želi da ne zarati u Evropi. Ona je rado vojnička, ali nije ni najmanje ratoborna.

Auto – ko ga ne zna skupo bi ga platio! Pa opet na koliko me je postupaka i misli to prevozno sredstvo podstaklo, mnogu rad. normu ispunio sam pišući o tome, iako sam i tu krajnje kao u mnogo čemu samouk

Kola su mi danas možda milioniti put zagrađena: na mestu gde smo Lj. i ja kažnjeni zbog protivzakonitog zaustavljanja (sedela je u kolima i čekala da siđem sa drugog sprata; policija se ćutke bila prikrala, stala 15 m iza nje, kad sam prišao otključanim kolima sa nakanom da ja vozim iskočili su iz služb. zasede: pet hiljada je kazna, ali zašto, evo osobe koja je maločas doterala auto, pomerila bi ga da je ikome zasmetao, ne, ne i ne, moram da platim kaznu, žaliću se ministru policije, znate li vi ko sam ja? ispalo je naravno po njihovom, iako sam pisao i ministru i osobi najvišoj po činu u Ljermontovljevoj, platio sam kaznu, ministar me je kak se veli iskulirao, a odgov. načelnica čije sam đeneralije prepustio zasluženom zaboravu poslala mi je pismo: njeni su potčinjeni, kaže, postupili ne treba lepše i pravilnije, biće pohvaljeni, odlikovani i unapređeni) sad je neko stao popreko i ja ako hoću da se isparkiram volj mi u kladionicu volj mi u obližnje kafiće, nije to ne znam kakav napor, ali nije ni da nije, stvorenja koja nestaju iza neprozirnih stakala kladionice i ova druga, vlasnici crnih stakla na džipovima i limuzinama, bude u meni strah – zar nije strah najvećma strah od nepoznatog? Primerci homo sapiensa koji su se vozdigli iznad rada, koji celu bogovetnu letnju obdanicu presede jedni u bašti, drugi u klimatizovanom neradničkom enterijeru, za mene su isto što za domoroce behu moreplovci kavkaske rase kad su prvi kročili na njino i dan-danas zabačeno ostrvlje. Nisu to bića koja bih da prekidam i izvlačim iz njihovog prirodnog staništa: izvinite, da nije neko od vas belim kajenom zagradio onu bordo kršinu?

Ima tu i pitanja koja su neću reći filozofska, ali nisu toliko baš ni trivijalna: da li ste violatora dužni potražiti čim primetite da ste zagrađeni, ili ga smete uznemiriti samo kad zaista već morate da isparkirate svog kakav je da je ljubimca?! Ja bih, da sam u kafiću, ili da sam pred screenom sportske igraone, ukorio toga pravednika koji goji prase uoči Božića: "Šta ste dosad čekali, stao sam tu pre dva sata, i sad kam mi je stigao suši (kad je Mančester poveo) – sad baš moram da ustajem zbog Vas!"

Drugo pitanje, koje zadire itekako u etiku: ako civil zahteva od sugrađanina da pomeri nepropisno ostavljeni auto, da li to treba čini samo kad je njegov lični interes tj. automobil u pitanju, ili treba da se bori i za prava drugih: "Izvinite, kelner mi kaže da je ovo vaš džip, biste li ga pomerili, ova lada ne može da izađe?" Čovek privede kraju telefonski razgovor, dokrajči kapućino, ustane nevoljko i pomeri džip gledajući upitno zašto ne ulazim u ladu: "Ovo nije moj auto", kažem – "ne znam kad će vlasnik doći, ali ovako ste mirni obojica! Samo ne možete ni tu ostati gde ste sad, sad ste zagradili dvoja kola, jedna imaju nalepnicu baby on board!"

Ne verujem baš da bi se to ne znam kako lepo završilo!