Nuspojave Zaječarski sindrom Demokratska stranka kopni, a s njom kopni i jedna snagom i utemeljenošću važna alternativa

piše: Teofil Pančić

Ovo je sada ipak već pomalo neprijatno. Mislim, kad bismo se zezali: zapravo je bilo neprijatno još onomad, u Kovinu. Ovo je sada, dakle, već prilično blamantno. Osim što nije, jer je blamantno bilo ono nedavno u Zemunu, kad je Demokratska stranka otišla u depresivnu zonu jednocifrenosti, ne dobacivši ni do devet odsto izašlih na vanredne lokalne izbore. Dakle, ovo sada, ovo u Zajecaru, to već odavno nije ni neprijatno ni blamantno – ovo je već toliko strašno da počinje da biva neodoljivo smešno. Tih nekih tri odsto, koji promil manje ili više, koliko je do juče „stožerna" politička stranka u zemlji napabirčila u rodnom gradu donedavnog predsednika vlade, gotovo da su neka vrsta sprdnje. Naročito u kombinaciji s činjenicom da je LDP osvojio skoro duplo više i prebacio cenzus, što je po sebi takođe bizarno kao razlog za ponos. Ili možda i nije? Jer Liberalno demokratska partija naprosto nije ni formatirana kao velika mejnstrim stranka, ona koja ili vodi vladu ili vodi opoziciju dišući vlasti za vratom, dočim je Demokratska stranka baš tako bila fundirana: inicijalno još za Mićunovićevog vakta, u praksi za Đinđićevog i Živkovićevog, a Boris Krivac Svima I Za Sve Tadić je taj proces dovršio i usavršio – mada po nemalu cenu preteranih (neretko za gledanje mučnih) kompromisa i svakovrsnog eklekticizma.

Nije ovih dana lako Draganu Đilasu, udaraju ga sa svih strana razni mitrovići i mitrovići uveoci i ko sve ne, radi mu se o gradonačelničkoj glavi, razvlače ga tabloidi na one nemile načine na koje već ovdašnje kanibalske tiskotine razvlače ljudsko meso, i poslednje što želim jeste da se pridružim tom čoporu. Ali ova priča starija je od svega toga, i iz nekog je sasvim drugog žanra. Đilas Dragan je i predsednik Demokratske stranke, a na to mesto je došao tako što se veoma upinjao da na njega dođe, takoreći oteravši svog prethodnika zarad „izbornog poraza" ili tako već nečega. Izbornog čega? Postoji li uopšte čovek u ovoj zemlji, a da se ne zove Borko Stefanović, Aleksandar Šapić ili tako već neki Balša Božović, koji će moći da vas gleda u lice dok vam govori kako Demokratska stranka baš sjajno napreduje otkad se u njoj igra po inženjersko-menadžerskim pravilima Đilasa Dragana? Postoji li iko ko se ne bi oberučke i obenoške trčeći vratio u vreme „neuspeha" Borisa Tadića?

Znam dobro da će, najkasnije na ovom mestu, razni dežurni smarači i smatrači reći „evo ga, opet nariče za Borisom Tadićem". Neka ih. Neko ko piše mora uvek unapred da računa i na banalnost tumačenja. Ali, šta mene uopšte briga za B. T. kao takvog? Nije mi on baš ništa. Baš kao ni Đilas, uostalom. Ali ovoliko vređanje inteligencije građana i birača, bili oni ikada ili pak ne bili članovi Demokratske stranke, e, to već dosta teško podnosim!

Razume se da lokalne sredine imaju svoje specifičnosti i da ovaj Zaječar nikako ne znači da DS ni na državnom nivou ne bi prebacio cenzus ili da bi toj donjoj granici parlamentarnosti bio preterano blizu, ALI – kome je to uistinu uteha?! Osim, ponavljam, onih kojima je posao ili partijska dužnost da posle svakog i sve većeg ugruvavanja, kaobajagi ležerno otresaju prašinu sa sebe i hipnotizerskim glasom govore „nije nam ništa, časna reč". I tako će kanda nastaviti da govore dok i, šta znam, jogi le tači ili psihodelični karavlasi ne počinu da ih prestizavaju na biralištima.

Demokratska stranka kopni, a sa njom kopni i jedna snagom i utemeljenošću u biračkom telu respektabilna alternativa. Ono što je najturobnije u tome jeste reklo bi se vrlo čvrsta odluka Đilasa i ekipe da demonstrativno izignorišu stvarnost verujući da se radi samo o nekakvom ružnom snu iz kojeg će se probuditi, s olakšanjem shvatajući da su u mekoj i toploj postelji. Ili, ako hoćete, da se radi samo o jednoj lošoj inerciji, koja će se uskoro spektakularno preokrenuti – najkasnije onda kada „svi shvate" da je aktuelna vlast nesposobna, pa će potražiti lek na starom, dobrom mestu. Da – osim što neće. Ne zato što to o vlasti „napredne" Srbije ne bi bilo istina, jer ništa nije istinitije od toga da ovakav skup raspojasanih štetočina, zgubidana i zamlata nije vladao Srbijom ni za Miloševićevog vakta, i da to neće moći zauvek da bude pokrivano famoznim Briselskim sporazumom i ritualnim hapšenjem ovog ili onog Zlog Bogatuna. Nego zato što iz dana u dan rapidno opada broj onih koji će, u ovim okolnostima, bilo kakvu alternativu tome videti u Demokratskoj stranci. Pa dobro, što se mene tiče, baš me briga i za to ako će to „strateško" mesto alternative zauzeti Čeda, Živković ili bilo ko treći ili deseti ko s iole razloga polaže nekakva simbolička prava na takvo mesto na političkoj sceni, ali to je em jako malo verovatno, em će jako dugo da traje.

Pa dobro, Pančiću, ako već umeš da kritikuješ, umeš li ti i da ponudiš neko rešenje? Nijesam plaćen za to, ali ipak, evo vam mali savet: pošaljite preambicioznog inženjera da se duže odmori, i vratite Demokratsku stranku građanskoj Srbiji, elementarnim vrednostima na kojima je osnovana i – artikulisanoj i verodostojnoj politici, koje ne može biti bez vodećih ljudi koji imaju istinskog političkog šlifa i znanja. Dobro, dobro, nisam naivan, znam da vi to nećete učiniti (ili bar ne još!) nego ćete nastaviti da tonete sa svojim kapetanom lađe, makar i iz straha da javno priznate da ste ispali glupi u društvu. Pa važi, može i tako, ali u tom slučaju se spremite na to da vam i Zaječar jednom u bliskoj budućnosti bude lepa, nostalgična uspomena na dane slave.