Rok muzika u Vojvodini:
Duh urbanih ravničara

Većina vojvođanskih rok autora nekako je izmicala unapred određenim (žanrovskim, industrijskim ili kakvim god) definicijama, tako da se refren iz pesme Obojenog programa – "Svaka definicija gubitak je slobode" – čini kao podtekst čitavog fenomena

Priča o rok muzici na tlu Vojvodine svakako je jedno od zanimljivijih poglavlja u istoriji ovdašnje popularne kulture. Iako su vojvođanski gradovi bili dom čitavom nizu zanimljivih autorskih ličnosti i muzičara koji su ostavili traga daleko van granice svoje lokalne sredine, čini se da je njihova šira afirmacija uvek išla nekako usporeno, čvornovato, nešto je zapinjalo. Jedan od razloga za to je svakako bilo što, za razliku od ostalih centara bivše Jugoslavije, u vojvođanskoj sredini nije bilo diskografske industrije. Drugi, ne manje bitan razlog jeste što se tamošnji muzičari nisu uklapali u estradne klišee. U tome je, razume se, i glavna draž – kao da je većina vojvođanskih autora nekako izmicala unapred određenim (žanrovskim, industrijskim ili kakvim god) definicijama, tako da se refren iz pesme Obojenog programa – "Svaka definicija gubitak je slobode" – čini kao podtekst čitavog fenomena.

ŠEZDESETE: Već prva rokenrol ploča na tlu Vojvodine (prema nekima i prva u Srbiji, a među prvima u Jugoslaviji), koju je snimio pančevački muzičar Saša Popaz, bila je primer te pomerenosti. Naime, Popaz je dolazio iz muzičke porodice (njegov otac je svirao u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca), i bio je jedan od nekolicine izvođača podstaknute novim vetrovima na sceni popularne muzike u svetu. Godine 1962, u izdanju zagrebačkog Jugotona, pojavio se njegov drugi singl, koji je sadržavao obradu Litl Ričardovog hita Lucille (Lučija), kao i Lutanje po kiši, prepev Del Šenonove pesme Runnaway, sve u stilu tvista, muzičkog pravca koji je tada dosegao planetarnu popularnost. Pa ipak, Saša Popaz je u dobroj meri bio samo začetnik nečega što je nastavilo da se razvija bez njegovog prisustva, ali i razlog je što je nakon uspešnih turneja po jugoslovenskim gradovima, već 1964. dobio poziv da nastupa po istočnoevropskim zemljama, gde je uspevao da tokom niza godina okupi ogromnu publiku izvodeći rokenrol i pop hitove, sarađujući i utičući na izvođače iz Poljske, Bugarske, Češke i drugih zemalja, i istovremeno bivajući nekako zaboravljen u sredini iz koje je potekao.

Godina 1962. je i vreme pojave prvih električarskih sastava u Novom Sadu, uglavnom po uzoru na Šedouse, kao što su Detlići, koji su uspešno nastupali sve do sredine šezdesetih, i čak uspeli da snime nekoliko numera u studiju Radio Novog Sada, što je bilo prilična retkost kada su domaći sastavi tog prvog naleta rok muzike u pitanju. U Novom Sadu je u to vreme dvaput mesečno izlazio i prvi domaći list koji se bavio isključivo popularnom muzikom – "Ritam" (1962– 1965), pod uredničkom palicom pesnika Miroslava Antića. "Ritam" je značajno afirmisao mnoge lokalne izvođače i VIS-ove (vokalno instrumentalne sastave), organizujući čak i koncerte. Izbor za najbolji VIS u Jugoslaviji, nazvan "Vatromet Ritma", održan 1964. u Hali sportova Sajmišta u Novom Sadu, bio je neka vrsta probe za kasnije gitarijade koje su se zbivale u Beogradu i širom zemlje. Novosadsko dešavanje je naišlo na odličan odziv publike, za koju se tvrdilo da je na ivici histerije. Na stranicama "Ritma" pisalo je da su posetioci "cepali kišobrane, pucali iz revolvera u tavanicu, lupali u poklopce" i slično. Jasno naklonjena lokalnim izvođačima, revija "Ritam" je, istovremeno, objavljivala i vrlo negativno intonirane članke o svetskim zvezdama koje su tada bile u usponu, kao što su Bitlsi i Rolingstonsi, čak i uprkos činjenici da su ovdašnji sastavi tada uglavnom samo interpretirali pesme britanskih i američkih grupa. To je samo jedan od paradoksa koji je odražavao dvostrukost načina na koji je nova muzika prodirala u Jugoslaviju. Naime, to je u isto vreme bila muzika koju su mladi ljudi prigrlili sa ogromnim entuzijazmom, uživajući u tome što po prvi put dele nekakav zanos pa možda čak i histeriju sa svojim vršnjacima sa Zapada, bez ozbiljnijih zabrana, a ponekad i uz blagoslov establišmenta. S druge strane – postavljalo se pitanje da li to narušava poredak stvari, i socijalistički moral uopšte? Dugokosi mladići su bili izvor podsmeha na ulici, a sve do pred sam kraj šezdesetih nije bilo neobično da Narodna milicija uzme stvar u svoje ruke, tj. da vrši prisilno podšišivanje. To je ponekad poprimalo anegdotski karakter – evo par beležaka iz vojvođanske sredine, iz 1967. godine. U samom centru Kikinde, ispred Vojvođanske banke, milicija je, usred dana, izvršila ceremonijalno javno podstriživanje Stevana Vojvodića Stiva i Branka Miloševa, gitariste i pevača grupe Svađalice. Na drugom, južnom kraju Banata, spasavajući se pred milicajcima opremljenim frizerskom aparaturom, Mile Kings (iz pančevačke grupe Kings) je uspeo da utekne spektakularnim iskakanjem kroz prozor pančevačkog SUP-a.

Uprkos svemu tome, svaki vojvođanski gradić je imao svoje sastave, kao i prostore u kojima su se dešavale svirke pred brojnom publikom, tako da je bilo skoro nemoguće stati na put "invaziji čupavaca". Već u prvom, kratkom dokumentarnom filmu Želimira Žilnika Žurnal o mladima na selu zimi, na seoskoj zabavi, pravo niotkuda, pojavljuje se rok bend koji svira pesmu Oj, Jelo Jelena, a zatim i kolo, sve u električarskoj verziji, hipnotičko-monotonoj. To se dešava pred zainteresovanim seoskim đilkošima, koji su malo pre toga prikazani kako uživaju u klasičnim seoskim terevenkama, sa pevaljkama i alkoholom. Dakle, promene su bile u toku. Ovaj film je upečatljivo svedočanstvo o nestajućem svetu vojvođanskog sela i prateće kulture, i nadolazećoj artificijelnosti koja će nastupiti zajedno sa novim generacijama.

LABORATORIJA ZVUKA: Nova popularna muzika nije više bila samo zabava, to je bio stav prema svetu koji vas okružuje. Muzički stvaraoci novog kova se nisu zadovoljavali time da budu samo muzičari. Upravo u Novom Sadu se desio zanimljiv spoj popularne muzike i umetničkog eksperimenta – tome su doprineli ljudi kao Slobodan Tišma, danas poznat pre svega po svom književnom radu. On je započeo svoje traganje baveći se rok muzikom, 1964. godine, u grupi Tile i četiri bogalja. Peđa Vranešević, koji je tokom studiranja u Beogradu svirao u bendu The Best Nothing, istovremeno se bavio vizuelnim umetnostima. Obojica će se na samom kraju šezdesetih pridružiti sceni novosadske konceptualne umetnosti, gde će se sresti sa drugim kreativcima, koji će u različitim periodima takođe dodirnuti svet rok muzike, bilo kao stvaraoci ili teoretičari.

Grupe Med, a zatim i Laboratorija zvuka, bile su projekti u kojima je Peđa Vranešević (zajedno sa bratom Mladenom – Batom) tokom sedamdesetih, a zatim i osamdesetih, sarađivao sa velikim brojem muzičara, ali i slikovitim ličnostima raznih fela, od Vilmoša Kauboja do Petra Čelika. Na ivici vodvilja, i sa konceptualnim albumima, Laboratorija zvuka braće Vranešević će ipak dosegnuti široku popularnost, i uplivati u vode jugoslovenske estrade, gde su do tada dominirali "zabavljači". Naročito je važan njihov rad na muzici za film, televiziju i pozorište – u našoj, priznajmo, ipak maloj sredini to je govorilo da rok muzika poseduje više potencijala nego što se pretpostavlja.

PEKINŠKA PATKA: Sa pojavom panka i novog talasa, 1978. je u Novom Sadu nastao i pionirski pank bend Pekinška patka, koji je predvodio Nebojša Čonkić, tada profesor elektrotehnike u srednjoj školi. Grupa je bila prava senzacija – ko je mogao da očekuje da će tu pobunjeničku muziku da izvodi jedan prosvetni radnik! Profesor Čonta je široko mahao stalkom za mikrofon i gnevno skakao na sceni, muzika je razume se bila trešteće minimalistička, i sve je to bilo krajnje iritirajuće za prvu generaciju rok mastodonata, muzičara i kritičara koji su već postali dovoljno etablirani da bi se pretvorili u neku vrstu rok-konzervativaca. Uprkos skandalizovanim reakcijama u izvesnim medijima, Pekinška patka je ipak izvršila svoju misiju, ulivajući jednu potpuno novu energiju na domaću scenu. Manje je poznato da su oni – dugo godina nakon raspada – postali nešto kao kult bend u izvesnim krugovima u inostranstvu, kod publike koja ne razume jezik na kojem su te pesme pevane. Možda je razlog u nostalgiji koja postoji za nepatvorenošću ranih pank ostvarenja, ali je to svakako jedan od retkih bendova sa ovih prostora čiji su snimci završili na piratskim izdanjima, objavljenim za (doduše "podzemnu") distribuciju na Zapadu.

SLOBODAN TIŠMA: Sa otvaranjem prostora za novotalasne bendove, nastala su i dva projekta koje je pokrenuo već spomenuti Slobodan Tišma – grupe Luna i La Strada. Različite reinkarnacije grupe La Strada, kao i Luna, sa vremenskom distancom samo su dobijale na značaju. I to uprkos prilično nesrećnim okolnostima, među koje spada i činjenica da je Luna svoje najbolje snimke zabeležila ne na zvaničnim izdanjima, već na radijskim snimcima, koje je početkom osamdesetih moglo da čuje tek ograničeno slušateljstvo, dokle se rasprostiru talasi Radio Novog Sada. Grupa se raspala tokom snimanja svog prvog albuma, tako da u vreme kada je mala izdavačka kuća Helidon krenula da svojim skromnim mogućnostima distribuira album, sve je već bilo gotovo. Ipak, taj sklop okolnosti je možda rasplamsavao maštu fanatičnih obožavalaca, od kojih su neki prepričavanja o Luninim koncertima uzdigli na nivo legende. Za razliku od mnogih drugih, izvikanih bendova bivše Jugoslavije, bendova koji su s vremenom i uhlebljenjem nekako gubili svoj prvobitni žar i ubedljivost, Luna je nestala pre nego što su mnogi stigli uopšte da registruju njihovo prisustvo, a zatim su postali predmet čežnje! Tišmini tekstovi koji poseduju dubinu i iskrenost, njegov glas koji vibrira prigušenom emocijom i sanjive melodije bili su karakteristike i benda La Strada, koji je ostao aktivan sve do pred kraj osamdesetih, takođe objavivši svega jedan album, slabije distribuiran čak i od onog Helidonovog, ali koji je (baš poput Luninog izdanja) kasnije dosegao astronomske cene među diskofilima.

OBOJENI PROGRAM: Novotalasna gibanja osamdesetih su iznela na površinu i grupe kao Boye, koje su znatno prevazišle granice Novog Sada, ali i bendove kao Grad, koji su dosledno gradili svoj mikrosvet, ne žureći za nekom širom afirmacijom, ili Imperium of Jazz (projekat neponovljivog, prerano preminulog Branka Andrića – Andrlea), koji su kategorija za sebe, zato što je bilo nemoguće uklopiti ih u žanrovsko ili neko drugo određenje, čak i po kriterijumima i inače neuhvatljive novosadske scene. Najzad, tu je i Obojeni program, predvođen Branetom Babićem – Kebrom, koji je uporno istrajavao svoju poetiku, živeći ono o čemu je pevao, tokom sada već više od trideset godina. Obojeni program je, čak i pre serije albuma, koji su krenuli da se pojavljuju 1990. godine, bio zapažena grupa, koja je redovno koncertirala širom Jugoslavije. "Osamdesetih je ponekad bilo dovoljno da imaš demo snimke da se bend pročuje, čak i da dopreš do organizatora koncerata", izjavio je Kebra jednom prilikom. Danas Obojeni program odražava duh urbanog ravničara, njihove pesme odslikavaju senzibilitet sveg onog sveta koji se ne miri sa vojvođanskim (čitaj: lokalističkim) stereotipima, već se oseća udobno u jednom mnogo širem "majndfrejmu".

FESTIVALI: Možda zato ne treba da čudi što se upravo u Novom Sadu ustoličio festival kao što je EXIT, okupljalište ljubitelja savremene muzike sa raznih strana sveta, koji svakako ima svoju emancipatorsku ulogu. Nije teško pretpostaviti i da je (lokalni i internacionalni) uspeh ove manifestacije bio jedan od faktora koji su doprineli pokretanju čitavog niza lokalnih festivala, sa dužom ili kraćom tradicijom, kao što su Trenchtown festival na Paliću (koji osim muzičkog ima i bogat kulturni program), Reggae Serbia u Pančevu, Soundlovers – festival elektronske muzike u Zrenjaninu, To Be Punk festival u Novom Sadu, Rock Village festival u Banatskom Sokolcu (gde je podignut i spomenik Bobu Marliju) i drugi.

SAVREMENA SCENA: Iako je Novi Sad nastavio da proizvodi imena u rasponu od Love Huntersa i Atheist Rapa do Piknika, rasprostranjenost scene čak i na male sredine jedno je od nasleđa još iz vremena novog talasa, kada su bendovi nicali posvuda, i sarađivali sa istomišljenicima iz ponekad udaljenih područja. Dobar primer je grupa Autopsia, iza koje stoji muzičar, umetnik i kreator fanzina iz Rume, Rade Milinković. Autopsia je bila jedan od pionira elektro-indastrijal-nojz muzike u našoj sredini i šire, iz vremena krajem sedamdesetih. Nakon brojnih nezavisnih izdanja u različitim formatima i medijima, Autopsia od 1990. godine funkcioniše u Pragu, objavljujući za brojne diskografske kuće iz cele Evrope, kreirajući, između ostalog, i saundtrek za film Pitera Grinaveja The Pillow Book, 1996. godine. Takođe je zanimljiv primer grupe Napred u prošlost, iz Banatskog Novog Sela kraj Pančeva, koji su u periodu od 1985. do 1998. kreirali čitav jedan kružok, objavljujući čak osam muzičkih izdanja, kao i knjige, fanzine, stripove itd. Takođe, lokalna scena je otvorila put brojnim izvođačima koji su tokom poslednjih par decenija (neko manje, neko više) dospeli na nacionalnu scenu – Džukele, Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks, Pionir 10, Wooden Ambulance (Subotica), Veliki Prezir (Vrbas), Tetka Ana, Instant karma, Oružjem protivu otmičara (Zrenjanin), Eva Braun (Bečej), Kontrabanda, Klopka za pionira, Iskaz i svedoci, By-Pass (Pančevo)... Teško je reći kako će se scena razvijati u budućnosti, ali vredelo bi dobro oslušnuti kada se sledeći put zateknete u nekom od gradića Panonske nizije...

Saša Rakezić