Moj muški život Penzioner Penzioner je predmet bezdušne diskriminacije i tu mu ni Krkobabića dinastija neće pomoći, kao ni politička korektnost

piše: Miloš Vasić

Penzioner kao zanimanje? Nema šanse. Zanimanje je nešto od čega čovek živi. Nekada se od penzije moglo živeti, a neki i te kako mogu i danas, ali ih je jako malo. Biće ih još više, ali ne nas, običnih radnih ljudi i građana, već onih iz političke klase koji nam krv piju preko stranaka i Skupštine.

Zašto pišem o muškarcu penzioneru? Zato što je on pojava mnogo tužnija od žene penzionerke. Žene su – kao što znamo – racionalnije i prilagodljivije u svemu. Penzionerke žive upadljivo duže od penzionera. Muški penzioner, pogotovo u zanimanjima kojima ne može da se bavi izvan radnog mesta, nađe se odjednom u bezvazdušnom i bestežinskom prostoru: ne zna šta bi od sebe, dosadan je sebi i bližnjima, pa ga onda hvataju razne ideje. Glasa za Slobu i Šešelja; plaća račune u strahu božjem; breca se na omladinu i kuka na propast morala i sveta; dosađuje kolegama u parku ili na klupi ispred solitera koju su tamo izneli iz nostalgije za starim krajem. Posle se čude kad ih klinci zajebavaju, ne ustupaju mesto u tramvaju uz pitanje: "A za koga si glasao, ćale?" Teško vreme za matore, prijatelju moj...

Penzioner je, naravno, predmet bezdušne diskriminacije i tu mu ni Krkobabića dinastija neće pomoći, kao ni politička korektnost. Pošteno je radio, u većini slučajeva do punog staža i godina života i – šta sad? Je li jadni penzić kriv što je privreda otišla u kurac krasni, što je natalitet sve manji, što je nezaposlenost sve veća? On je, jadan, rintao pošteno svojih 40 godina, napunio 65, i? Posle ispadne da firma nije uplaćivala doprinose i da za to niko nije kriv, a jeste. Sve i da uhvate krivca, može li on da nadoknadi te propuštene doprinose PIO fondu? Teško. To što bi krivac možda zaglavio robiju ne olakšava ništa.

Država se tu oseća pomalo neprijatno: pre par godina dva ministra za već tu društvenu skrb, međugeneracijsku solidarnost i socijalno staranje – hrvatski i srbijanski – skoro istovremeno izvoleli su izjaviti da je osnovni problem u tome što penzioneri, brate, sve duže žive. Fakat duže žive. Iz tog problema ima dva izlaza: eutanazija ili produženje radnog staža. Eutanazija (srpski: lapot) izašla je iz mode; produženje radnog staža (eufemizam za eutanaziju) već se razmatra najozbiljnije: na 67 godina u Evropi, a ni mi nećemo kasniti; znamo mi nas...

U stara vremena, dok su još bili važni, konji su bolje prolazili od penzionera: isluženo kljuse ne bi išlo konjskom kasapinu, nego je ostavljano na livadi da pase s mirom i da drema u štali do prirodne smrti. Seljaci i kočijaši bili su ljudi duševni i zahvalni – za razliku od naših političkih klasa. Ovi naši sade kontejnere za đubre u zemlju samo zato, uveren sam, da ubrzaju istrebljenje te dve diskriminisane manjine: penzionera i braće Roma. U Zagrebu, na primer, gledam kako penzići marljivo skupljaju plastične flaše i pivske konzerve iz kontejnera i prodaju ih za pola kune (oko 7,6 dinara) komad u reciklažu. Svu tu ambalažu pažljivo odlažem pored kontejnera i u Zagrebu i u Beogradu; uskoro ću u penziju i ja. Sada Hrvatska razmatra ukidanje naknade za reciklažu, što znači da je eutanazija na delu.

Ima i srećnih penzionera, mada sve manje. Ne mislim na "nacionalne", skupštinske i političke, nego na poštene. Eto, naš prijatelj čiko Ante (89 godina), udovac, zdrav kao dren, visok, mršav, prav kao strela, Dalmatinac, ima i produženu vozačku dozvolu, u penziji je od svoje 45. godine i zadovoljan je, naravno. Sve je bilo po zakonu. Dobro, ali: treba biti zdrav Dalmatinac od dobrog materijala. Znam još neke koji su otišli u penziju iz policije ("po potrebi Službe" i diskrecionom pravu sekretara SUP-a) sa četrdesetak i manje godina života i ne žale se. Godinica po godinica, rastu koeficijenti, a startna pozicija bila je dobra.

Ima li tu sad neke pravde? Nema, jer pravde nema i inače. Eto, ljudi celog života izdvajali za stambene fondove pa ne dobiju stan i – šta sad? Uostalom, ko je penzosima kriv što tako dugo žive? "Nema gore bruke od starosti", kažu Crnogorci. Deca ih zaborave, rintajući tamo negde u belom svetu; umru sami, pa ih nađu po mirisu; sve i kad su koliko-toliko zdravi, marginalizovani su; o zdravstvu i da ne govorimo.

Nekada je starost bila poštovana zbog prenošenja mudrosti i životnog iskustva na mlađe: uz’o deda svog unuka, met’o ga na krilo... Znate već. A i taj lapot je bio krajnja, životom iznuđena, mera, ruku na srce. Penzioner koji je imao sreće da sebi nađe da radi nešto korisno dobro je prošao. Nije bio na teretu ni sebi ni drugima, duže je živeo. Danguba, međutim, odnosi penzionere kao čuma decu, a na tome se radi.