Region i Evropska unija:
Udbini tajni ratovi

Ulazak Hrvatske u Evropsku uniju donekle je pokvaren kad je Angela Merkel otkazala dolazak na svečanu priredbu u nedelju na Trgu bana Jelačića. Hrvatska je, naime, na brzinu i na silu donela u Saboru zakon kojim se važenje evropskog naloga za hapšenje ne priznaje pre avgusta 2002. kada je uveden. Iza te naizgled banalne priče stoji, međutim, jedan dublji politički sukob unutar Hrvatske: nije tu reč o tome ko je 1983. ubio Stjepana Đurekovića u Minhenu, nego o tome može li se uspostaviti kriminalni kontinuitet između nekadašnjeg Saveza komunista Hrvatske i sadašnje Socijal demokratske partije, koja je na vlasti

Gospođa Angela Merkel u više je navrata pokušala da objasni da u Zagreb u nedelju ne može da dođe, jer da je prezauzeta; niko joj nije poverovao. Njeno je odsustvo objašnjeno kao demonstrativni protestni gest zbog toga što je hrvatski sabor odbio da primeni evropski nalog za hapšenje na krivična dela počinjena pre avgusta 2002, kada je nalog uveden u EU. Taj zakon odmah je u medijima nazvan Lex Perković, po bivšem funkcioneru hrvatske Udbe i kasnijem visokom funkcioneru Tuđmanovog režima. HDZ je demonstrativno napustio Sabor u petak, kada se o zakonu glasalo i sada vrišti na sav glas da je – eto – komunizam na delu, zločince skrivaju od pravde i već u tom pravcu. Na logično pitanje da zašto su Franjo Tuđman i Gojko Šušak držali tog istog Josipa Perkovića na najvišim mestima u tajnim službama i kako to da je njegov sin Saša Perković savetnik za bezbednost dva hrvatska predsednika (Mesića i Josipovića) – odgovora nema. Vladimir Šeks je, doduše, promrsio nešto na temu da su Tuđman i Šušak cenili profesionalce, uprkos njegovim, Šeksovim, rezervama.

KAKO POSTATI DISIDENT: Oko čega se plete ova nadasve zamršena i uveliko smrdljiva priča iz obaveštajno-emigrantsko-udbaško-kriminalnog polusveta? Oko iznenada podgrejanog slučaja ubistva Stjepana Đurekovića, 28. jula 1983. u Minhenu. Nemačko pravosuđe, naime, izdalo je poternicu i evropski nalog za hapšenje Josipa Perkovića još 2008, a zbog optužbe da je organizovao ubistvo Đurekovića.

Tu se sada treba vratiti u to doba, u vreme Hladnog rata i lekareovskih intriga i kombinacija na liniji tajne službe-emigracija-špijunaža. Nemačkim je službama svaki antikomunista bio dobar, mada je ekstremna emigracija znala da bude neugodna i kompromitantna, naročito hrvatska, koja se nije skanjerala oko terorističkih napada. Tu u igru ulazi Stjepan Đureković, ne baš verovatan kandidat za velikog političkog emigranta. Partizan, pouzdani kadar Saveza komunista Hrvatske, direktor marketinga INA, odjednom 1983. odlučuje da pobegne iz zemlje i priključi se neprijateljskoj emigraciji. Za samo nekoliko meseci proizveo je u Minhenu, gde se pridružio grupaciji oko braće Jelić (Ivana i Branka) i lista Hrvatska država, nekoliko plitkih i jevtinih pamfletića protiv Jugoslavije i Tita, očito pisanih na brzinu. Sva je prilika da je Đureković pokušao sebi na brzinu da sredi imidž hrvatskog nacionaliste i disidenta, posle duge i uspešne karijere u komunističkoj Jugoslaviji. Njegova je porodica kasnije tvrdila da je on te svoje sastave "pisao punih deset godina", ali to ne deluje uverljivo: kao prvo, on je bio čovek pismen i inteligentan, a ti njegovi pamfleti to nisu; kao drugo, teško da bi se, kao čovek pametan i upoznat sa mehanikom vlasti, usudio da takve spise čuva.

Dana 28. jula 1983. Stjepan Đureković krenuo je autom da se sretne s jednom prijateljicom radi izleta van Minhena. Usput je svratio do male štamparije u garaži Krunoslava Pratesa, hrvatskog emigranta koji je radio sa Jelićima, da tamo, po dogovoru, ostavi neki svoj tekst za hrvatsku državu. Imao je ključ od garaže; brava je bila nedavno promenjena. Ušao je, ostavio tekst na mašini za fotokopiranje ne paleći svetlo i krenuo ka vratima. Onda su dva napadača pripucala s leđa: iz dva pištolja (Beretta i ČZ) ispaljeno je pet metaka, od kojih bi poslednji i bio smrtonosan, ali ljudi su bili temeljiti i rascopali su mu glavu sekirom – za svaki slučaj.

Uzgred, za njegove planove znalo je malo ljudi: četiri dana pred ubistvo, Đureković se u nekoj minhenskoj kafani dogovarao sa Pratesom i izvesnim Petrom K. (svedok optužbe) o svom kretanju kritičnog dana. Nemačka policija je, naravno, imala svoje rezerve prema Pratesu, uprkos njegovom emigrantskom pedigreu. Obrađivali su ga izdaleka i diskretno, nudeći mu preko posrednika "izdavača" da napiše memoare, ali on nije nasedao.

U Jugoslaviji su na to ubistvo uglavnom slegli ramenima: Udba ubija emigrante – pa šta? Pojavila se tada jedna – za to vreme dosta uverljiva – teorija: INA je, naime, tada prodavala rusku naftu kao jugoslovensku na roterdamskom spot marketu, jer je SSSR bio pod sankcijama zbog rata u Avganistanu; Đureković je to radio, kažu, ugrađujući se pomalo, pa bi možda trebalo to pogledati i sa te strane. Zanimljivo je da se sada u Hrvatskoj iznose slične teorije, ali razrađene u određenom pravcu: da je s naftom muljao Vanja Špiljak, sin Mike Špiljka; da je Đureković to znao i mogao da propeva, pa da je zato ubijen – da ne priča. Po Beogradu su se razni gangsteri na vezi sa Državnom bezbednošću maltene hvalisali da su baš oni ubili Đurekovića, njih desetak najmanje. Arkan je ćutao: ni da ni ne, ni crno ni belo i tajanstveno se smeškao.

STARA I NOVA UDBA: Tu je sad nužna jedna digresija. Da je Udba ubijala emigrante po svetu – jeste, po "drugoj liniji rada", JNE (jugoslovenska neprijateljska emigracija). U početku su to radili provereni kadrovi iznutra, kasnije takođe proverene saradničke veze. Kažu da je dolaskom Staneta Dolanca na praktično drugo mesto u hijerarhiji vlasti, još za živoga Tita, počelo angažovanje običnih kriminalaca za te poslove. Prvo kao obaveštajna i logistička podrška, kasnije i kao izvršioci. To bi bile samo taktika i tehnika; strategija je tu zanimljivija. Ubijati svoje političke neprijatelje u inostranstvu nije mnogo pametno; naprotiv, niko to ne voli, pogotovo ne velike sile. "To je, veličanstvo", što bi rekao Žozef Fuše Napoleonu posle jedne takve avanture – "gore od zločina, to je greška!" Pitanje glasi: kada su i zašto kriterijumi poremećeni do te mere da je ubijanje čak i beznačajnih emigranata postalo normalno za Udbu i nomenklaturu vlasti? Molim: jedan od glavnih artista u ovom sadašnjem cirkusu oko Perkovića, Vinko Sindičić, uhapšen je u Engleskoj 1978. pošto je pucao (i nije ga ubio) na Nikolu Štedula, marginalnu ličnost hrvatske emigracije u Glazgovu. Pritom je počinio neoprostivu zanatsku grešku: pokušao je da iz Velike Britanije izađe sa istim pasošem s kojim je u Glazgovu iznajmio auto; auto je viđen i zapamćen. To bi u vreme stare Udbe bilo nezamislivo. Nešto kasnije, drugi artista iz ovog cirkusa, Bože Vukušić, uhapšen je i osuđen na doživotnu robiju u Nemačkoj, zbog organizovanja ubistva nekog Jusufa Tatara, za koga je tvrdio da je saradnik Udbe. Iz nekog razloga Nemci ga 1991. proteruju u Hrvatsku, gde odmah postaje funkcioner SZUP (njihove Udbe) i radi razne gadosti. Nisu to jedini skandali: nije jasno zašto bi neko ubijao Štedula ili Brunu Bušića u Parizu, kad su oni bili relativno bezopasni likovi, aktivni pre svega na propagandnom planu. Slično je i sa nekim albanskim emigrantima sa Kosova. Posebno je tragikomičan slučaj tog nekog Zenelaja u Frankfurtu kome su konzul i vicekonzul SFRJ 1984. podmetnuli švalerku, neku Zoricu, sa pištoljem i nalogom da ga u krevetu ubije. Zorica je pucala, ali je Zenelaj ostao živ i paralizovan, a nju su uhvatili na aerodromu, kada je krenula u Beograd. Sve je ispričala; čak i to da je honorar bio 2000 maraka. Konzuli su, naravno, proterani odmah.

Tu, očito, nešto nije bilo u redu.

"PRAVA TAJNA SLUŽBA": Nego, vratimo se Đurekoviću. Vredni Bože Vukušić, dobivši uvid u sva dosijea bivše Službe državne sigurnosti RSUP SR Hrvatske, podiže 2004. krivičnu prijavu u Bavarskoj protiv Krunoslava Pratesa, a zbog ubistva Đurekovića i podupire je dokumentima iz arhiva hrvatske Udbe. On tada tereti za to ubistvo saveznu Udbu i Staneta Dolanca, ali i Perkovića – jer da je Perković ključ od garaže dobio od Pratesa i predao ga ubicama. Proces Pratesu počeo je marta 2006, ali je prekinut u maju iste godine praktičnim odbacivanjem optužnice. Prates je pušten, vraćen mu je pasoš i puna sloboda kretanja.

Tako ostaje do početka 2008, kada na scenu stupa novi artist: Vinko Sindičić. On je sudu postao dostupan posredstvom Saveznog ureda za zaštitu ustava BfV (Bundesamt fuer Vervassungschutz), čija je – ispostavilo se onda – Sindičić saradnička veza bio već godinama...

Sindičić je tada složio, uz sasluživanje Bože Vukušića i Vice Vukojevića, priču koja je ovde od značaja. Kaže da je početkom šezdesetih postao pripadnik onoga što zove "prava tajna služba" u Hrvatskoj: dakle ne RSUP i Udba, nego supertajna služba Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske. Kad preskočimo blesava i neuverljiva hvalisanja čoveka koji je stalno muku mučio sa lokalnim policijama u Hrvatskoj, pa ga je Perković spasavao kao svoju saradničku vezu, ispada da je odluku o ubistvu Đurekovića (i ne samo njega) donela ta "prava tajna služba" u kojoj da je Sindičić bio "analitičar". Tvrdi i da je on "saslušavao" Perkovića po ubistvu u Minhenu, da vidi je li operativna bezbednost ostala netaknuta.

Poznati zagrebački advokat Toni Nobilo, koji zastupa Perkovića i za Pratesa traži reviziju postupka u Bavarskoj, objavio je jednu dugu i pravnički veoma solidnu analizu slučaja pre neki dan. Pre svega, on ukazuje na nelogičnosti, hronološke i kriminalističke, u Sindičićevom i Vukušićevom iskazu. Po nalazu nemačkih stručnih veštaka, nema nigde ni indicije, a kamoli dokaza, da je "prava tajna služba" ikad postojala; pa tako Sindičić nije ni mogao da "saslušava" Perkovića i tako dalje. Advokat Nobilo kaže za "Vreme" da je Perković posle ubistva Đurekovića poslao protestno pismo saveznoj Udbi u Beograd, jer da mu rade iza leđa i bez konsultacija. On očekuje da će se to pismo naći – uz malo dobre volje – u Beogradu. Tada je Perković bio ne baš tako važan funkcioner kao što se sada prikazuje: tek načelnik Drugog odjela SDS RSUP Hrvatske (za neprijateljsku emigraciju); čak i sa te pozicije teško da bi rizikovao put u inostranstvo samo zato da bi neki ključ predao od jednog do drugog čoveka. Ima tu čitav niz zamornih i neukusnih podataka o moralnim likovima umešanih artista, ali preko toga ćemo preći. U svakom slučaju, nemački je sud poverovao i Prates je 2008. dobio doživotni zatvor.

GDE SMO PRISPELI: Što se neposrednih počinilaca tiče, oni nikada nisu identifikovani, najmanje dvojica njih. Po medijima, hrvatskim i drugima, pominje se nekoliko imena, ali svi su pokojni: te Arkan, te Joksa, te Ranko Rubežić, te Giška Božović, pa ti dokazuj, tim pre što nemačke službe i sudovi nemaju ni najmanju indiciju. Uzgred, Giška je glavni kandidat, jer su hrvatski mediji, željni senzacija, lakomisleno i brzopleto poverovali nekom intervjuu Bože Spasića iz 2005. Ne jede se sve što leti...

Tokom tog suđenja iz 2008. pojavio se neosporeni podatak da je Stjepan Đureković godinama bio agent nemačke spoljne obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtungsdienst), što u velikoj meri komplikuje taj krivični predmet...

Anto Nobilo, dakle, ima ozbiljnu nameru da u Bavarskoj ishodi reviziju suđenja Pratesu. Pritom se oslanja na pismo Vinka Sindičića Saveznom tužilaštvu SR Nemačke od 13. aprila 2012, u kojem se ovaj odriče svih iskaza koje je dao u procesu Pratesu: kako policiji tako i tužilaštvima i sudu u Minhenu. On te iskaze u overenoj izjavi "u potpunosti i iskreno opoziva, tj. povlači kao da ih nikada nije ni dao".

I šta sad i gde smo prispeli? Da li je, pita se Toni Nobilo, Đureković prebegao u Nemačku u strahu od hapšenja po obaveštajnoj liniji; ili zbog para; ili zbog hrvatskog nacionalizma? Ova treća mogućnost javlja se kao najmanje verovatna. Da li se država Nemačka toliko uskopistila da se dokopa Perkovića zato što je dao ubiti njihovog agenta ili iz principa? Da li je Merkelici toliko stalo iz istih razloga, pa je uskratila svoje ukazanje u Zagrebu u nedelju uveče? Ili tu ima još nešto?

Toni Nobilo u razgovoru za "Vreme" navodi jednu svoju političku teoriju o tome: ukratko, HDZ i ekstremna desnica guranjem ove priče žele da uspostave liniju izravnog zločinačkog kontinuiteta između bivšeg Saveza komunista i sadašnje Socijaldemokratske partije. Oni HDZ optužuju za korupciju i kriminal; e, pa mi ćemo njih za komunističke zločine. Zato, kaže HDZ, oni neće da izruče Perkovića Nemačkoj: ko zna šta taj tamo o njima može da ispriča. Može i o Tuđmanu i o HDZ, uzgred. Da bi advokat Nobilo mogao biti u pravu svedoči i intervju Vladimira Šeksa u nedeljnom "Večernjem listu". Nervozno i pakosno Šeks optužuje Nobila da je komunjara, jugonostalgičar i da njega, Šeksa, patološki mrzi. Uostalom, dodaje: on, Šeks, da je bio protiv angažmana Perkovića 1991, ali ga Tuđman i Šušak nisu slušali. Sa svoje strane, vladajuća koalicija odlučno odbija svaki kompromis oko "Lex Perković"; Vesna Pusić pretila je u utorak padom koalicije ako popusti.

A ravnatelj policije Vlado Domanić u utorak je izjavio da je za 24 sata, od ulaska Hrvatske u Uniju, nahvatao već 23 lica po evropskim nalozima za hapšenje, od osamdesetak. Ali nije Perkovića, jer poštuje zakon nazvan po njemu. Tako je Josip Perković po treći put ušao u istoriju.

Miloš Vasić