Intervju – Profesor Mojmir Mrak:
Radovi u toku

Kako članstvo u Evropskoj uniji sužava prostor za pravljenje gluposti. Kako Unija namerava da smanji duboki ekonomski jaz između zemalja članica. Kako se bije bitka protiv svetske krize i gde su u svemu tome zemlje kao što je Srbija

Svetskoj ekonomskoj krizi ne nazire se kraj. U Evropskoj uniji ne postoji suštinski dogovor ni o kakvoj se zapravo krizi radi, niti kojim bi joj se merama trebalo suprotstaviti. Primećuje se trend sve veće birokratizacije Unije, sve manje demokratske kontrole i težnja da se odluke donose u glavnim gradovima nacionalnih država, a ne u Briselu. Sa dnevnog reda se ne skida pitanje opstanka evrozone, sve dublji ekonomski jaz između zemalja članica Unije, dominantna uloga Nemačke. Ekonomski stručnjaci upozoravaju da trenutni procvat svetskih berzi stoji na nerealnim osnovama jeftinog novca. Ako je situacija unutar EU loša, na njenoj periferiji je još gora. O tome da ekonomski modeli od pre početka krize danas ne mogu da se primene na zemlje u tranziciji, da bi Srbija trebalo više da se oslanja na sopstvene resurse, a ne na domaću potrošnju finansiranu inostranom akumulacijom, koji su uzroci krize u Sloveniji, kakva je perspektiva Unije, za "Vreme" govori profesor Mojmir Mrak.

"VREME": Koji su uzroci finansijske krize u Sloveniji i kako se ona manifestuje?

MOJMIR MRAK: Glavni uzroci krize su unutrašnji, a oni delimično sežu u godine pre izbijanja globalne ekonomske krize, kada je Slovenija svoj brz privredni rast u velikoj meri bazirala na domaćoj potrošnji finansiranoj stranom akumulacijom u obliku bankarskih kredita. Potom su, nakon izbijanja krize, nosioci ekonomske politike mahom isuviše sporo reagovali. Produbljivanju krize doprinela je i politička nespremnost u zemlji za uvođenje nepopularnih, ali neophodnih mera ekonomske politike. To može da se ilustruje i činjenicom da su tokom 2011. godine praktično sve značajne strukturne reforme nakon što bi bile usvojene u parlamentu bile podvrgnute i referendumskom odlučivanju.

Kriza u Sloveniji se manifestuje kako u pogoršanim makroekonomskim indikatorima, kao što su dosta veliki pad privrednog rasta, visoki deficiti u javnim finansijama, te brzo rastući javni dug, tako i u sve težim uslovima života za sve veći deo slovenačkog stanovništva. Kriza je, naime, praćena značajnim povećanjem nezaposlenosti, a javnofinansijski problemi sve više ograničavaju i različite vrste socijalnih transfera na koje smo bili naviknuti.

Da li će Slovenija biti prinuđena da zatraži pomoć EU i stavi se pod protektorat trojke – MMF-a, Evropske centralne banke i Evropske komisije?

Iako se Slovenija nalazi u dosta dubokoj krizi, njene makroekonomske performanse su takve da se još uvek može izvući sama, to jest bez finansijske podrške iz inostranstva, a to znači i bez oštrog uslovljavanja ekonomske politike od strane međunarodnih institucija. Da navedem samo nekoliko činjenica koje govore u prilog takvoj proceni: Slovenija je zemlja koja ima suficit u tekućem računu platnog bilansa, pri čemu njen izvoz predstavlja gotovo polovinu bruto domaćeg proizvoda zemlje; javni dug Slovenije, iako se znatno povećao poslednjih godina, još uvek je daleko ispod proseka zemalja evrozone. Dakle, Slovenija ima realne ekonomske mogućnosti da sama prevaziđe probleme u koje je zapala.

Međutim, postoji jedan značajan preduslov: moraće da počne da se ponaša kao ozbiljna zemlja u kojoj političari, a tu mislim kako na one sa levog, tako i na one sa desnog krila političkog spektra, neće posmatrati državu kao plen za podelu, odnosno kao instrument za ostvarivanje svojih vlastitih parcijalnih ciljeva. Tvrdim da je ekonomska kriza u Sloveniji u značajnoj meri rezultat političkih podela u zemlji koje nismo uspeli da prevaziđemo tokom proteklih dekada, kao i problema povezanih sa pravnom sigurnošću odnosno sa neefikasnim funkcionisanjem pravnog sustava.

Da li projekat EU odoleva krizi u kojoj se našao?

Ja sam bio i ostao zagovornik EU i njenih osnovnih ideja. Ne treba zaboraviti da je projekat evropskih integracija započeo pre svega kao politički projekat čiji je osnovni cilj bio da spreči nove ratove do kojih je dva puta došlo u svega tridesetak godina prve polovine prošlog stoleća. Iako politički inspirisan, projekat evropskih integracija imao je i izričito dobra ekonomska opravdanja. On je započeo sa carinskom unijom kao dosta jednostavnim oblikom ekonomske integracije i kroz različite faze došao je do monetarne unije kao najkompleksnijeg oblika regionalnog udruživanja suverenih zemalja. Na tom putu bilo je mnogo odluka koje u čisto ekonomskom smislu nisu bile optimalne, ali uzeto u celini dosadašnji proces ekonomskih integracija u Evropi dosta je dobro odigrao ulogu održavanja kontinuiteta kao politički stabilne i ekonomski relativno uspešne karike sveta kao celine.

Iako u osnovi veoma podržavam projekat evropskih integracija, to nikako ne znači da nisam kritičan prema nekim od trendova do kojih dolazi u tom procesu. Jedan od njih je sve veća birokratizacija samoga procesa, odnosno sve veći manjak demokratskih kontrola. Drugi problematičan trend koji dobija na značaju tokom sadašnje krize jeste težnja da se sve više značajnih odluka donosi u glavnim gradovima najvećih zemalja EU, umesto u institucijama Unije. To nije dobro i ubuduće može u velikoj meri negativno uticati na sam koncept evropskih integracija.

Kakvu pouku Hrvatska, koja tek što je postala punopravna članica EU, i Srbija mogu da izvuku iz problema koji su snašli Sloveniju?

Sloveniji je članstvo u EU donelo mnogo pozitivnih stvari i sadašnju krizu nikako ne treba dovoditi u vezu s tim. Koristi nisu bile samo ekonomske nego i političke. S obzirom da su naše demokratije još uvek relativno mlade, članstvo u EU i drugim evropskim strukturama može pozitivno delovati na njihovu stabilnost. Godinu dana po ulasku Slovenije u EU rekao sam da ono sužava prostor političarima da prave gluposti. Ova izjava tada nekima nije bila baš po volji. Šta sam time mislio i pri čemu ostajem i danas? Po mom mišljenju, članstvo u EU stvara određeni okvir, koji političari moraju da uzimaju u obzir kada donose odluke koje bi trebalo da se sprovedu u sopstvenoj zemlji. Jer, sa članstvom u Uniji eventualne problematične odluke moraće neformalno ili čak formalno obrazlagati i svojim evropskim partnerima, a to ponekad nije baš prijatno.

U Srbiji gotovo da nema proizvodnje, javni sektor je glomazan... Kakav vi model predlažete da bi se zemlja izvukla iz krize?

Premalo poznajem aktuelnu ekonomsku i političku situaciju u Srbiji da bih se usudio da dajem brzoplete savete.

Činjenica jeste da model privrednog razvoja koji smo primenjivali u značajnom broju tranzicijskih zemalja, pogotovo u skoro svim zemljama jugoistočne Evrope, posle izbijanja ekonomske krize više nije realan. Taj model se zasnivao na domaćoj potrošnji finansiranoj dobrim delom inostranom akumulacijom. To drugim rečima znači da ćemo ubuduće razvoj morati u većoj meri bazirati na domaćim resursima, a što se strane akumulacije tiče, najrealniji oblik će biti različiti oblici direktnih stranih investicija. Sem toga, u svim našim zemljama moraćemo da ubrzamo strukturne reforme i time da uspostavimo uslove da naše ekonomije budu konkurentnije ne samo u Evropi nego i na svetskom tržištu. S obzirom da se Evropa u dogledno vreme neće vratiti nekim visokim stopama privrednog rasta, neophodno će biti da izvozna tržišta aktivnije tražimo u brzorastućim ekonomijama dojučerašnjeg trećeg sveta.

Lavinu svetske finansijske i ekonomske krize pokrenulo je pucanje prenaduvanog hipotekarnog balona. Sada neki finansijski eksperti upozoravaju da bi zbog jeftinog novca (kamate u SAD su gotovo nula, u evrozoni 0,5 odsto) moglo da dođe do nove krize, jer investitori i banke nisu taj novac preusmeravali u privredu, već su prevashodno kupovali državne obveznice i spekulisali na tržištu novca, pa su berze počele da cvetaju. Nemački "Privredni list" piše da investitori znaju da tako jeftin novac ne može da bude zdrav, ali se ponašaju kao ovisnici, koji ne mogu da odole iskušenju. Da li i vi vidite tu opasnost?

Jedna od pouka ekonomske istorije je da su se velike dužničke krize uvek rešavale na jedan od sledeća tri načina – inflacija, otpis duga i drastična devalvacija odnosno deprecijacija domaće valute – ili pak kombinacijom toga. Izuzetno agresivna monetarna politika koju danas sprovode centralne banke nekih razvijenih zemalja, kao što su SAD, Japan i Velika Britanija, svakako može u narednim godinama imati za posledicu povišene stope inflacije u svetu.

Sem toga, ova politika, koja ima za cilj jačanje privrednog rasta u tim zemljama, već ima i niz negativnih posledica. Na jednoj strani dolazi do povećanog priliva kapitala u brzorastuće ekonomije sveta, kao što su, na primer, Kina ili Brazil, koje se zbog toga susreću sa dilemom da ili ove ogromne prilive kapitala sterilizuju, što je skupo, ili pak da dozvole aprecijaciju svojih valuta, što će negativno uticati na izvoz, a time i na privredni rast. Druga posledica sve veće likvidnosti u svetu je da investitori u trci za prinosima postaju sve manje oprezni kada investiraju u obveznice zemalja i drugih grupa dužnika koje praktično do juče nisu imale pristupa međunarodnom finansijskom tržištu. U poslednjim mesecima je niz zemalja, među njima i nekoliko afričkih, izdalo na međunarodnom tržištu svoje dužničke hartije od vrednosti.

Vodi se velika diskusija da li je izlaz iz krize u striktnoj štednji kakvu Trojka nameće Grčkoj ili Španiji, ili, naprotiv, treba dodatno podstaknuti potrošnju. Šta vi mislite?

Moje je mišljenje da je ovo možda dilema za velike zemlje sa vlastitom valutom. Putem povećanja potrošnje defakto idu zemlje koje pomoću svojih centralnih banaka kreiraju dodatnu likvidnost, pri čemu se ona koristi za kupovinu državnih obveznica sa kojima države finansiraju privredni rast. Dakle, ova mogućnost je u praksi realna za zemlje gde centralna banka igra ulogu zajmodavaoca u krajnjoj nuždi.

Zemlje koje su u evropskoj monetarnoj uniji nemaju pojedinačno kontrolu nad ECB, što znači da njihova zajednička centralna banka ni izdaleka ne igra ulogu zajmodavaoca u krajnjoj nuždi, kao što je to slučaj sa centralnim bankama nacionalnih država. Dok se u slučaju zemlje koja ima vlastitu valutu dodatna potrošnja u kriznim situacijama može "stvoriti" štampanjem novca i inflacijskom podelom troškova po ekonomiji kao celini, u slučaju zemlje koja je u monetarnoj uniji ova alternativa jednostavno ne postoji. Ukoliko bi neka zemlja članica evrozone želela da primeni politiku povećanja potrošnje, ona bi veoma brzo došla do granice kako tu potrošnju da finansira. Ako finansiranje nije moguće, bilo na tržištu, bilo od strane centralne banke, onda nema druge nego prilagoditi potrošnju raspoloživim resursima.

Da li je ugrožena jedna od najbitnijih tekovina modernog kapitalizma, "socijalna" tržišna privreda?

Činjenica je da sadašnja kriza dovodi u pitanje neke od osnovnih postulata modernog kapitalizma, a u EU i do sada toliko opevan evropski model privrednog razvoja. Sve je jasnije da u stvari ne postoji jedan model evropskog privrednog razvoja, nego da u okviru Unije možemo govoriti barem o tri ili pak četiri modela: anglosaksonskom, skandinavskom, mediteranskom i centralnoevropskom. Razlike među njima je moguće identifikovati na različitim područjima, ja ovde pominjem samo jednu od njih, a to je uloga države u javnim finansijama zemlje.

Dok je za skandinavski model karakteristično da učešće javnih finansija iznosi iznad 50 posto bruto domaćeg proizvoda, u anglosaksonskom modelu to je učešće ispod 40 posto, a mediteranski i centralnoevropski modli su negde između. Nema jasnog odgovora na pitanje koji je model bolji, jer to prosto zavisi od društvenog dogovora u svakoj zemlji. U skandinavskim zemljama stanovništvo je očito veoma zadovoljno što brojne delatnosti obezbeđuje država kao takva, dok se u anglosaksonskom modelu veći deo odgovornosti za neke delatnosti prepušta pojedincu. Ključno kod svega toga je procena stanovništva da li država obavlja svoj posao dobro i na kvalitetan način. Ako su usluge države lošeg kvaliteta ili skupe, ako u zemlji postoji značajan obim korupcije, onda je jasno da dolazi do sve većeg pritiska na smanjenje javnog sektora, odnosno usluga koje on pruža.

Da li će evrozona opstati u sadašnjem obliku? Šta je neophodno da se promeni?

Iako definitivan odgovor na ovo pitanje nije moguće dati, mišljenja sam da su mogućnosti za opstanak evrozone danas znatno veće nego što su bile negde na jesen 2011. godine kada se kriza počela prelivati iz perifernih zemalja u središnje zemlje evrozone, pre svega u Italiju. Ali to nikako ne znači da je kriza u evrozoni pri kraju. Trenutni status rešavanja krize mogli bismo označiti kao "radove u toku".

Činjenica je, naime, da je u protekle tri godine puno urađeno po pitanju sistemskog rešavanja evrozone. Tako je nekadašnji Pakt stabilnosti i rasta kao osnovni mehanizam za sprečavanje krize bitno dopunjen, kako suštinski tako i u smislu procesa odlučivanja. Kroz takozvani fiskalni pakt zemlje su se i obavezale na tešnju saradnju na fiskalnom području. Sem toga, uspostavljen je mehanizam za rešavanje kriza European Stabilty Mechanism, koji originalna institucionalna infrastruktura evrozone uopšte nije imala. Znači, puno je urađeno u protekle tri godine u sistemskom rešavanju evra, a značajnih zadaća ima i za ubuduće. Ključno za dugoročnu stabilizaciju evrozone je prihvaćanje činjenice da nema monetarne unije bez nekog oblika fiskalne integracije, bilo da se to realizuje u obliku budžeta evrozone, ili pak u obliku nekog kvazifiskalnog instrumenta. Kako stvari stoje sada, ide se tim drugim putem.

Odluka za formiranje bankarske unije, naime, nije ništa drugo nego posredan put ka fiskalnoj integraciji. Za sada je dogovoren samo prvi element buduće bankarske unije, koji govori o zajedničkom nadzoru bankarskog sistema u zemljama evrozone. A dogovaranje i prihvatanje druga dva neophodna elementa bankarske unije – reč je o zajedničkom mehanizmu za rešavanje problema banaka i o zajedničkoj shemi za garantiranje depozita – ostavljeno je za kasnije. To je razumljivo jer je reč o odlukama koje će implicitno, ako ne i eksplicitno, značiti uvođenje instrumenata prave fiskalne unije sa mogućnostima barem određenih transfera finansijskih sredstava od poreznih obveznika različitih zemalja članica evrozone.

Da li je u narednoj deceniji uopšte moguće da se prevaziđe ekonomski jaz između, na primer, Rumunije i Bugarske, i Nemačke ili skandinavskih zemalja?

U svakoj zemlji postoje značajne razlike u nivou razvijenosti pojedinih njihovih delova. U tom kontekstu je uobičajeno da države uvode mere ekonomske politike sa kojima nastoje da se ove razlike smanje, ili pak da se barem trend povećavanja tih razlika zaustavi.

U SFRJ je politika smanjivanja razlika u nivou razvijenosti bila definisana kroz instrumenat pod imenom fond za podršku razvoja manje razvijenih republika i autonomnih pokrajina, a u EU ova se politika sprovodi kroz tzv. politiku kohezije. U narednoj finansijskoj perspektivi EU koja obuhvata period 2014–2020, za finansiranje ciljeva kohezione politike, dakle za ubrzavanje privrednog razvoja manje razvijenih delova EU, biće izdvojeno više od jedne trećine svih budžetskih sredstava. Kohezija, dakle, postaje najznačajnija stavka budžeta EU, a ovo samo po sebi ukazuje na značaj koji se u EU pridaje tom problemu, odnosno problemu solidarnosti između zemalja članica.

Drugi instrumenat koji EU ima za ostvarivanje kohezijskih ciljeva su krediti EIB kojima finansira pre svega projekte u oblasti infrastrukture.

Španija i Italija su u dubokoj krizi, a priključuje se ubrzano i Francuska. Kako evrozona može da opstane ako je od četiri najveće nacionalne ekonomije u ovom trenutku samo Nemačka produktivna?

Jedan od ključnih problema zbog kojih rešavanje krize evrozone ide dosta sporo i zbog kojeg će cena njenog rešavanja biti znatno viša, proizlazi iz činjenice da još uvek nema saglasnosti o kakvoj se krizi uopšte radi.

Trenutno još rešavamo krizu kao da je ona u prvome redu prouzrokovana fiskalnim slabostima u južnim članicama Unije. Dok je to svakako bio osnov problema u Grčkoj, a u manjoj meri i u Portugalu, Španija i Irska pre krize nisu imale ama baš nikakvih fiskalnih problema. Naprotiv, njihove javne finansije bile su stabilne, a u fiskalne probleme obe su zemlje ušle u kontekstu rešavanja svojih bankarskih sistema.

Dakle, pristup ka rešavanju krize koji se sada upotrebljava i koji je pod jakim nemačkim uticajem jeste da je krizu u svim zemljama koje su u problemima potrebno rešavati konsolidacijom javnih finansija i to pre svega kroz smanjivanje javnih izdataka. Dosadašnja iskustva sve jasnije ukazuju da je ovaj pristup ako ne baš pogrešan, onda bar nepotpun.

Pogrešan je, odnosno nepotpun zbog toga što je kriza evrozone u znatnoj meri platnobilansna kriza, a takav tip krize moguće je efikasno rešavati samo prilagođavanjem kako zemalja sa platnobilansnim deficitom, dakle zemalja na periferiji, tako i zemalja sa platnobilansnim suficitom, a među njima pre svega Nemačke. U poslednje vreme ima određenih nagoveštaja kako bi u nemačkoj ekonomskoj politici moglo doći do određenih pomaka koji bi kroz veću potrošnju otvorili prostora za brži privredni rast i smanjenje nezaposlenosti u perifernom delu evrozone, ali radikalnije promene u toj oblasti je nerealno očekivati pre jesenjih parlamentarnih izbora u Nemačkoj.

Da li države kao što su Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija ili Crna Gora, pa i Hrvatska, uopšte mogu da se nadaju privrednom rastu dok se ne suzbije kriza u evrozoni i zemljama EU?

Zemlje u našoj regiji dosta su vezane za EU, praktično svim ekonomskim kanalima. EU je glavno tržište za izvoz naših roba i usluga, veći deo bankarskih sistema zemalja u regiji je u vlasništvu banaka iz zapadne Evrope, odakle dolazi znatan deo stranih turista, a u zemljama EU radi i relativno veliki broj građana poreklom iz ovog regiona koji redovno šalju deo svojih zarada u matične zemlje. Svi ovi kanali povezivanja jasno ukazuju da je privredni rast zemalja u regiji dosta zavisan od toga šta će se događati u zemljama EU.

Poslednje projekcije međunarodnih finansijskih institucija ipak ukazuju da bi privredni rast EU u 2014. godini trebalo da se oporavi, a to je svakako dobra vest i za zemlje naše regije. Ali, kao što je već rečeno, u narednim godinama nije realno očekivati da se regija vratila na stope privrednog rasta koje je imala u periodu pre krize. Stope rasta će biti manje, jer će privredni rast zemalja regije morati u većoj meri da se oslanja na vlastite izvore. To jasno ukazuje na značaj svih onih mera ekonomske politike koje će učiniti zemlje konkurentnijim i time atraktivnijim za strane investitore. Proces evropskih integracije zemalja potrebno je iskoristiti kao instrument za ostvarivanje tih ciljeva. Korisne će biti i sve one mere ekonomske politike kojima bi zemlje mogle povećati svoju privrednu saradnju sa brzorastućim ekonomijama u svetu, čime bi se bar malo smanjila velika zavisnost od EU tržišta.

Andrej Ivanji