Moj muški život Pedant Uvek se setim tog vojnog lica u penziji iz Kranjčevićeve ulice: imao čovek VW bubu i prao ju je svake nedelje po ceo dan, uključujući i ribanje zavrtanja na točkovima četkicom za zube

piše: Miloš Vasić

Patološki pedant je nešto samo malo manje strašno od murdara.

Pedanterija je inače muška crta; jeste li čuli za pedantušu? Naravno da niste, jer se urednim ženama tepa da su čistunice i redušice. Muškarac može biti čist i uredan, u redu; može biti umereno pedantan, ajde dobro; ali može biti i patološki pedantan, što je već zabrinjavajuće.

Nije strašna pedanterija u muškaraca, čak ni patološka. Strašno je kad patološki pedant počne da dosađuje svojim bližnjima i da ih preobraća svojim primerom. Blaži oblik takvog ponašanja je kada ide okolo, dovodi stvari u red kakav misli da treba, ćuti – ali prekornim pogledom uteruje osećanje krivice drugima. To već nije u redu, jer je uterivanje osećanja krivice privilegija majki.

Teško je uspostaviti razliku između urednog, pedantnog i patološki pedantnog muškarca. Murdarima su oni svi isti, na primer. Ženama prve dve vrste odgovaraju, čak i kad su murdaruše; žene su, ponavljam, bića racionalna. Patološki pedant dobiće nogu čak i od čistunice-redušice, iz istog razloga. Naravno da ima poziva i zanimanja u kojima je izvestan nivo pedanterije neophodan: časovničari (dok nisu počeli samo da menjaju one blesave baterijice), precizni mehaničari (u stvari svi mehaničari); razni doktori, naročito zubari; ostalo medicinsko osoblje, mikrobiolozi i ostali koji paze da ne kontaminiraju materijal; kriminalisti itd. To ne znači nužno da su takvi i kod kuće.

Običan pedant vodiće računa najmanje o sledećem: da svaka stvar ima svoje mesto i da je na njemu; da su baterije u uređajima ispravne i da ima rezervnih; da su Zippo upaljači puni i da ima rezervnog benzina i kremenja; da česme ne cure, da ima rezervnih gumica i virbli; da je struja u redu i da ima rezervnih sijalica; da u autu ima svih tečnosti i da su gume napumpane; da ima sveća i šibica; da se celularni telefoni pune na vreme itd. Ako nestane struje, on se okrene i uzme baterijsku lampu koja stoji na svom mestu. Pedant će strpljivo stavljati i zavrtati poklopce na posude i flaše, jer žene instituciju poklopca ne poznaju (da, na tebe sam mislio!). Zatvaraće spretnim udarcem dupeta otvorene fioke po kući, sklanjaće kuhinjske krpe iz neposredne blizine plinskih plamenika (znaš ti dobro na koga mislim!), zatvaraće vodu na ventilu veš-mašine kad ne pere, proveravaće jesu li vrata zaključana. Pošto sam opisao sebe (moj drug Dejan A. jednom mi je tužno rekao: "Lako je tebi, ti si pedant"), da pređem na one još gore od mene.

Patološki pedant, stručnim jezikom "picajzla", radiće sve to, ali i još mnogo više. Uvek se setim tog vojnog lica u penziji iz Kranjčevićeve ulice: imao čovek VW bubu i prao ju je svake nedelje po ceo dan, uključujući i ribanje zavrtanja na točkovima četkicom za zube. Mi klinci sedeli bismo na ogradi i bez daha pratili šta čovek radi; nismo mu smetali nimalo. Teško toj vojsci kojoj je taj komandovao. Patološki pedant pazi da li je sve u kući pod pravim uglom; ide sa libelom i ravna slike; knjige – ako ih ima – slaže po veličini i boji (ako ih ne čita) ili po azbučnom redu (ako čita); običan pedant žrtvuje utisak urednosti i knjige slaže po tematici, ako mu trebaju. Briše sam prašinu svakoga dana (žena ga je ostavila jer je to od nje tražio, uz druge stvari), ispravlja rese na tepisima (običan pedant ih odreže, ionako su gnjavaža), drži nerazumno velike rezerve svega za ne daj bože, špajz mu je uzor urednosti. Ako je pritom – daleko bilo – još i esteta, njegovim mukama kraja nema: kako da spari nijanse boja papirnatih salveta sa zavesama i sa bojama nameštaja?

Zamislite scenu: smuvao patološki pedant ribu i doveo je na gajbu. Cura ispadne nadzvučna (supersonična) i za sobom do kreveta ostavi trag: tašna, mantil, bluza, suknja, cipele, čarape, gaće, sve po podu i – hop! A on mora mantil na vešalicu, pa u plakar; sako takođe, cipele na mesto papuča, pantalone preko naslona od stolice, košulju na vešalicu, a kravatu u vrata od plakara, čarapice i gaće već negde... Kladim se s vama u turu pića kod Dragančeta u Press caffeu da će sutra cura sebi reći: ovoga sam uradila tri puta – prvi, poslednji i nikad više.

E, sad: zanimljivo je da o pedantima postoji ogromna literatura, za razliku od murdara, kao što smo primetili. Počelo je od starog g. Frojda, pa su tako danas pedanti izašli na loš glas, uz neprijatne seksualne, čak prostačke aluzije: te "analni tip", te sumnjiv na razna krivična dela (gledate televiziju? Pedanti su popularni u raznim profajlerskim serijama). To je nepravda: to što je neko picajzla od pedanta ne znači i da je serijski ubica. Ali, tako je to u modernoj psihoanalizi.