Kinesko-srpska posla:
Kina radi Srbija se gradi

Pre dvanaest godina trgovinska razmena između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope (CIE) iznosila je svega 4,3 milijarde dolara, prošle godine dosegla je gotovo 53 milijarde, a do 2015. Peking planira obim razmene od 100 milijardi dolara. Žedno investicija po izbijanju svetske ekonomske krize istočnoevropsko tržište širom je otvorilo vrata kineskom kapitalu. Za "prijatelje iz Srbije" Kineze veže i nešto više od ekonomskih interesa – od sećanja na Titovu Jugoslaviju, preko NATO bombardovanja prilikom kojeg je pogođena kineska ambasada u Beogradu do nezaobilaznog Kosova. U tom duhu predsednik Srbije Tomislav Nikolić boraviće u Kini od 25. do 29. avgusta, na poziv kineskog kolege Sji Đinpinga

Početkom prošlog meseca (od 1. do 5. jula), u kineskom gradu Čongćingu, najbrže rastućem gradu na svetu, održan je prvi ekonomski forum posvećen saradnji NR Kine sa državama centralne i istočne Evrope. Tema je bila saradnja lokalnih samouprava Kine i šesnaest zemalja CIE (pored Srbije tu su bile i Slovenija, Mađarska, Slovačka, Češka, Letonija, Litvanija, Estonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Bugarska, Rumunija i Albanija). Lokalni lideri i privrednici iz ovih zemalja razgovarali su sa domaćinima o mogućnostima unapređenja privredne saradnje. Srbija je svoje mesto na forumu obezbedila kao jedna od šesnaest regionalno povezanih država, koje je pre godinu i po dana u Varšavi okupio tadašnji kineski premijer Ven Điabao sa željom da se kroz direktno i neposredno umrežavanje Kine sa zemljama CIE ostvari sinhronizovan i usmeren prodor kineskog kapitala na ovaj deo evropskog tržišta.

Peking je u Varšavi predstavio svoje strateške namere definisane kroz dvanaest ciljeva. Kineska vlada je septembra prošle godine osnovala i poseban Sekretarijat za saradnju Kine sa državama CIE. Za sekretara je izabran zamenik kineskog ministra spoljnih poslova Song Tao, čime je naglašeno da će ovaj sekretarijat raditi kao produžena ruka Ministarstva spoljnih poslova NR Kine. Sam Sekretarijat je zadužen za koordinaciju unutar kineskih institucija, ali i za saradnju kineskih državnih organa sa nadležnim institucijama država centralne i istočne Evrope. On je odgovoran za realizaciju dogovorenih projekata i za planiranje budućih aktivnosti između CIE zemalja i Kine, ne bi li se ta saradnja ubrzala zaobilaženjem često prespore i inertne birokratije sa obe strane.

ČETIRI, PEDESET, STO MILIJARDI: Naročito važno za funkcionisanje ovog sekretarijata jeste uspostavljanje posebne kreditne linije, odnosno "investicionog fonda za saradnju", kako je to definisao Ven Điabao, u vrednosti od deset milijardi dolara, iz kojeg bi do 2017 (fond je osnovan prošle godine) trebalo da se finansiraju važni infrastrukturni projekti u zemljama CIE, ali i projekti u oblasti visokih tehnologija, zelene ekonomije i dr. Koliki je potencijal te saradnje posmatrano u brojkama, vidi se najbolje po obimu privredne saradnje: 2001. godine trgovinska razmena između Kine i zemalja CIE iznosila je svega 4,3 milijarde dolara, dok se u 2012. popela na gotovo 53 milijarde dolara. To, međutim, i dalje ne zadovoljava kineske ambicije (reč je o obimu koji je ekvivalentan razmeni koju Kina ima, recimo, sa Italijom). Namera Sekretarijata u Pekingu je da saradnju sa zemljama CIE još više ubrza, učini je efikasnijom, sa ciljem da već 2015. obim razmene poraste za 100 odsto na oko 100 milijardi dolara. Posebno interesantna je stavka koja se odnosi na nameru Pekinga da stvori ekonomsko-tehnološke zone u svakoj zemlji (koje će predstavljati osnovu za saradnju i nakon isteka petogodišnjeg plana), a paralelno bi se organizovali kulturni forumi, razmena mladih lidera Kine i njihovih evropskih kolega. Kina je obećala 5000 stipendija za studente iz zemalja CIE.

Zainteresovanost Kine za čitav region CIE (koji broji oko 123 miliona stanovnika), a u okviru njega i za Srbiju, sa kineske strane se objašnjava postojanjem "tradicionalnog prijateljstva" Kine sa svakom od tih zemalja (izjava kineskog ambasadora u Beogradu), razvijenom bilateralnom saradnjom, ali i nepostojanjem "otvorenih pitanja" koja bi bila prepreka za razvoj budućih odnosa.

ISTORIJSKO PRIJATELJSTVO: Srbija nije slučajno izabrana za strateškog partnera još pre Varšavskog sastanka, jer za razliku od ostalih navedenih zemalja, "istorijsko prijateljstvo" Kinu pre vezuje za Srbiju koja je kao deo Titove Jugoslavije imala izuzetno dobre kontakte i veze sa Pekingom još od sedamdesetih godina prošlog veka, nego za zemlje bivšeg istočnog bloka sa kojima Kina nije imala razvijene odnose zbog poznatog sukoba sa SSSR. Odnosi između Srbije (tj. tada SRJ) i NR Kine dodatno su učvršćeni tokom devedesetih godina kada se SRJ predstavljala kao poslednja brana globalnoj američkoj hegemoniji, a to je u Pekingu naišlo na priznanje (kada je tokom NATO bombardovanja 1999. godine pogođena kineska ambasada u Beogradu, ideološka bliskost dodatno je učvršćena).

S druge strane, zemlje bivšeg istočnog bloka bile su tokom devedesetih godina opijene svojim antikomunizmom koji je sve do ulaska u EU (2004. i 2007) značajno određivao njihovu politiku prema Kini. Ta se situacija promenila u potpunosti u poslednjih nekoliko godina, a posebno od početka globalne ekonomske krize.

Važno je imati u vidu da je proteklih decenija i godina došlo i do značajne promene u kineskom pristupu stranim tržištima, pa su sadašnji predstavnici NR Kine za nijansu pragmatičniji od svojih prethodnika i danas u saradnji sa drugim državama gledaju pre svega ekonomski (što ne isključuje i politički) interes. Zbog toga i strateško opredeljenje Kine za saradnju sa zemljama CIE treba posmatrati u kontekstu promena koje se dešavaju u zapadnoj Evropi (uzrokovanih svetskom ekonomskom krizom), čime je na neki način centralna i istočna Evropa, povlačenjem ili uskraćivanjem zapadnih investicija, ostavljena "nebranjena" pred kineskom navalom, omogućavajući svežem kineskom kapitalu brz i nesmetan proboj kroz "meki trbuh" Evrope. Sve se to poklopilo i sa težnjom ka restrukturiranju kineske privrede koja se sa dominantnog izvoza jeftinih proizvoda preorijentisala i na izvoz kapitala i ulaganje u velike infrastrukturne poslove, čime se obezbeđuje "život" akumuliranom kapitalu, ali i posao kineskoj radnoj snazi (s obzirom na to da Kinezi uglavnom dovode svoje radnike). O iskustvu koje na taj način stiču kineske firme koje postaju sve konkurentnije na svetskom tržištu, izlišno je govoriti.

STRATEŠKO PARTNERSTVO: Srbija je u ovakvoj podeli karata uspela da pronađe svoje mesto. Manje svojim zaslugama, a više zahvaljujući kineskim interesima i planovima u vreme vlade premijera Mirka Cvetkovića (krajem 2009) Srbija je postala strateški partner NR Kine, čiji su neposredan rezultat infrastrukturni projekti kao što su most Borča–Zemun ili remont Termoelektrane "Kostolac". Da Srbiju vide kao ozbiljnog partnera i u budućnosti potvrđuje i kineska želja da se na godišnjem nivou održava sastanak Mešovitog ekonomskog i trgovinskog komiteta dve zemlje, kao stalni mehanizam za bilateralnu privredno-trgovinsku saradnju, a pri kineskoj ambasadi u Beogradu, oformljeno je posebno ekonomsko-trgovinsko odeljenje koje na sajtu ažurno (doduše samo na kineskom) generiše sve značajne privredne informacije za buduće ulagače.

Pored već pomenutog mosta u Borči i Termoelektrane "Kostolac" (gde je za sada završen remont bloka "B2", dok se završetak remonta bloka "B1" očekuje sledeće godine), Srbija pregovara i o izgradnji novog postrojenja u Kostolcu, čija bi vrednost bila oko 700 miliona dolara. Kina pokazuje želju da ulaže i u druge delove energetskog sektora Srbije, pa je tako krajem 2011. potpisan sporazum sa kineskim konzorcijumom o izgradnji bloka 3 Termoelektrane "Nikola Tesla" u Obrenovcu, čija bi vrednost premašila dve milijarde dolara (ova investicija je još na ledu s obzirom da je Vlada Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem krajem prošle godine potpisala isti memorandum ovog puta sa nemačkom kompanijom RWE).

Kineska strana zainteresovana je i za ulaganje u putnu infrastrukturu Srbije, što vidimo preko uključivanja kineske kompanija Shandong hi-speed group u izgradnju Koridora 11. Posle posete Kini ministra građevinarstva i urbanizma Velimira Ilića u junu ove godine (koju je Ilić iskoristio i da obiđe najveći most na svetu Jiaozhou Bay Bridge, koji je izgradila upravo Shandong hi-speed group), Srbiji je odobren i kredit za izgradnju deonica od Obrenovca do Uba i od Lajkovca do Ljiga, čime je Srbija postala prva zemlja koja je iskoristila pogodnosti Varšavskog sastanka i tako dobila sredstva iz fonda namenjenog centralnoj i istočnoj Evropi. Ovde bi trebalo spomenuti i u srpskoj javnosti na nož dočekani kinesko-srpski predlog o izgradnji kanala Solun–Dunav, o čijoj finansijsko-tehničkoj održivosti se još polemiše. Kineska strana veruje da bi izgradnja jednog ovakvog kanala značajno skratila put kineske prekookeanske robe, koja se sada iz lučkih gradova transportuje železnicom širom Evrope. Vodeni put, direktno povezan sa Dunavom, ne samo što bi bio znatno kraći, već bi bio i jeftiniji, s obzirom da je rečni transport i dalje konkurentniji od železničkog.

Opredeljivanju Kine da Srbiju uzme za strateškog partnera u regionu, pored istorijskih i ekonomskih, svakako su kumovali i čisto politički razlozi, ali i bliske veze između spoljne politike dve zemlje, pre svega kada je u pitanju Kosovo. S obzirom na to da ova politika može da trpi izvesne izmene, bar sa srpske strane, postaje očito da će upravo ekonomska saradnja predstavljati čvrst osnov budućeg razvoja bilateralnih i političkih odnosa dve zemlje.

Sanja Radović