Slavomir Mrožek 1930–2013.:
Majstor smeha, pesnik straha

Taj koji je umro petnaestog avgusta bio je veliki pisac, a velike pisce njihovo delo s lakoćom nadživljava

Kažu da je Orson Vels, tražeći lokaciju za snimanje filma po Kafkinom Procesu, odabrao zagrebački Gornji grad zato što je baš on bio najbliže onome što je tražio, a što mu je bilo dostupno: trebao mu je grad srednjoevropske atmosfere, ali istovremeno i onako socijalistički mračnjikav i zapušten i nekako birokratski (tj. kafkijanski) teskoban, a da istovremeno nije na onoj strani Gvozdene zavese, gde je Kafka tih ranih šezdesetih još bio zabranjeni, tj. prećutani autor. Dvadesetak godina kasnije, malo se šta bilo izmenilo u tom gradu gde je Orson ganjao Kafkine duhove, tako da je baš on bio pravo okruženje za inscenaciju Emigranata Slavomira Mrožeka, pisca koji je na neki neuhvatljiv ali i nepobitan način bio baš to: poljski Kafka sa iskustvom svetskih ratova i "realnog socijalizma". U mojim prvim, zagrebačkim Emigrantima igrali su Radoslav Milenković i Sreten Mokrović, klub je uvek bio prepun, a kako i ne bi: komad nam je govorio nešto o čemu su "naši" pisci uporno ćutali jer su, kao i mi ostali, odnekud voleli da veruju da smo mi već "iznad" toga. Jer, šta su Emigranti bili tada, u vreme Hladnog rata, a šta su danas? Gle, pa zapravo su isto, mada se u međuvremenu štošta promenilo; tako je to sa literaturom koja vredi, ona je made to last, tu uvek ima onaj fundament otporan na vreme. U zagušljivom suterenu zgrade u nekoj velikom zapadnom gradu, neurastenički intelektualac, politički emigrant željan "slobode" živi u nervoznom sustanarstvu s priprostim i nezgrapno, sitno koristoljubivim gastarbajterom, sa "zemljakom" s kojim osim porekla ne deli ništa. Ili možda ipak deli – izgubljenost bačenosti u "veliki" svet u kojem nikome nije potreban? Pri čemu i njegova naizgled neupitna intelektualna i moralna prednost nad gotovo nepismenim zemljakom s vremenom počinje opasno da se rastače... Emigranti su, dakle, jedna od najsnažnije rezonirajućih priča trajne teskobe one "druge Evrope" Česlava Miloša, a ta je teskoba jedna od osi dramskog, proznog i esejističkog dela nedavno preminulog Slavomira Mrožeka, pisca koji je i kod nas i kojekuda dugo bilo vrlo u modi, pa posle nije bio toliko u modi, ali kada se realno odmeri težina njegovog dela, teško da može biti sumnje: Mrožek spada u najelitnije društvo velike poljske literature XX veka, baš tamo gde su nesumnjivo Gombrovič, Miloš, Andžejevski, Šimborska, Herbert, možda Vitkaci, Herling-Gruđinjski...

Igran je Mrožek mnogo na našim scenama, od onih najvećih pa do amaterskih i prigodnih (neki su mu komadi vrlo zgodni za no budget igranje...), ali je samo pet njih – a napisao ih je preko trideset! – doživelo milost oknjiženja: Petar Vujičić preveo je i izabrao Drame (Nolit 1982), i tu su se našli: Policajci, Tango, Emigranti, Grbavac i Pešice. Jasno je da su prevođeni i drugi, ali to je ostalo rasuto po scenama, radiju, možda ponekom časopisu... Kako god, Policajci su komad koji je Mrožeka proslavio kod kuće i u svetu: priču o poslednjem političkom nezadovoljniku koji dobrovoljno "revidira" i tako cela zemlja (koja zemlja? Nema bližih vremensko-prostornih ili barem "ideoloških" odrednica, niti su potrebne) postaje jedna velika idila u kojoj su svi redom srećni, zadovoljni i prepuni lojalnosti i divljenja za Vlast, pa tako policajci moraju da kao provokatori izvikuju antirežimske parole ne bi li se neko upecao, jer u protivnom samo postojanje policije postaje besmisleno, u ono je vreme nužno čitana kao "politička alegorija" na aktuelne prilike (mada se pisac opirao tome), ali novo čitanje pokazuje da joj izmena okolnosti ništa ne oduzima na snazi, jer se bavi nečim dubljim i trajnijim od ovog ili onog "izma". Takođe i Tango, možda i najsloženiji od dostupnih nam Mrožekovih komada (taj vapije za novim postavljanjem ovde!), izvanredan scenski traktat o zamci permisivnosti i pobune: šta biva kada ukinemo sve tabue i tako obesmislimo pobunu? Tada je pobuna moguća samo kao ponovno uvođenje tabua! Osim što zapravo nije: pokazuje se da je povratak mitologizovanim "starim vrednostima" uvek opasna utopija... Grbavac, pak, dovodi svoje joneskovske protagoniste u jednu naizgled čehovljevsku (ladanjsku) situaciju, a zatim je razgrađuje tako da ogoli frivolnost njihovih odnosa, površnost Istina na kojima egzistiraju i olakost idiotskih predrasuda kojima se ponose. Pešice je, netipično za Mrožeka, precizno vremenski-prostorno smešten (Poljska u Drugom svetskom ratu), i možda nam tek čitanje piščeve autobiografije daje odgovor na ovaj uslovni "presedan" koji je rezultirao kratkim, ali nezaboravnim komadom...

Znatno pre nego će se proslaviti na "daskama", Mrožek je počeo kao novinar u rodnom Krakovu, ne baš slavno, jer je po vlastitom priznanju pisao propagandističke socrealističke tekstove; njegovo "lečenje" od propagandnih budalaština nekako je bilo i lečenje od novinarstva, pa će se Mrožek etablirati kao pisac kratkih priča i "humoreski" (od koje se žanrovske odrednice s razlogom ježio!), koje će evoluirati u ne osobito obiman, ali prvorazredan opus, kod nas najiscrpnije dostupan kroz zbirku Proleće u Poljskoj, takođe u izboru i prevodu Petra Vujičića (Rad 1979). Zbirka se otvara i zatvara dužim pripovetkama U mlinu, u mlinu dobri gospodine i Moniza Klavje, a između njih je petnaestak sjajnih kraćih proza, većinom pravih dragulja "mrožekovštine"; završna je priča osobito važna kao moćan primer Mrožekovog (mal)tretmana zbunjenog "poljakčića" u susretu sa "velikim svetom" pred kojim groteskno teži da ne ispadne drugorazredan – i baš zato baš takav ispada... Kratke proze kao što su Iz mraka, Deca, Labudovi, Lav, Građaninov put ili Nada, kroz različite žanrovske registre mapiraju apsurd egzistencije – kako onaj opšti i svevažeći, tako i onaj kojem su izloženi ljudi u apsurdističkim i naglavačke porecima, o čemu je svaki Poljak po prirodi stvari znao mnogo, ali je samo jedan Poljak – Mrožek... Zato dan-danas u Poljskoj za neku nadrealnu (a ipak stvarnu) situaciju kažu: kao kod Mrožeka...

Dugo je, kako je sam rekao, Petar Vujičić tragao za izdavačem za Mala pisma, zbirku eseja, feljtona, podlistaka i sličnih non-fiction uradaka Mrožekovih (KOV, 1990), a pri novom se čitanju ova "neobavezna" kolekcija nameće ne samo kao uvek uzbudljivo i mestimično čak očaravajuće štivo, nego i kao sam sukus, pa čak i best of Mrožek: ovi tekstovi različite dužine, meandrirajući na sve moguće teme od najtrivijalnijih do visokoparnijih, a s naglaskom na svojevrsno autopoetičko (i po-etičko!) razmatranje tada već zrelog i "ostvarenog" pisca (većina je tekstova nastajala poznih sedamdesetih i osamdesetih) podjednako dobro danas funkcionišu i kao "uvod u Mrožeka" i kao furiozni apendiks, brevijar i praktikum prvorazredne esejistike, dodatna poslastica za ljubitelje, a najbolje zapravo kao dijagnoza duha vremena iz pera mudraca koji je upravo od takve uloge s razlogom bežao i podsmevao joj se...

I tu je negde bilo stalo interesovanje naših izdavača za Mrožeka, došli su valjda "pomodniji" pisci, šta li, a onda je 2002. pisac doživeo moždani udar, praćen afazijom, tj. ozbiljnim gubitkom sposobnosti govora, razumevanja, pisanja... U Zagrebu je objavljena, u prevodu Mladena Martića, Mrožekova autobiografija Baltazar (AGM 2008), nastala inače na podsticaj Mrožekove doktorke, tj. kao deo terapijskog procesa! Mrožek je – ukazavši se jednom u snu samome sebi pod novim imenom i identitetom, kao Baltazar – postepeno i mukotrpno rekonstruisao život onoga pisca koji je rođen 1930. i koji je napisao Emigrante i sve ostalo, a koji i jeste i nije onaj koji sada piše Baltazara... Kako god, izvanredno je ovo svedočenje piščevo pre svega o (malo)građanskoj i seljačkoj Poljskoj jednog vremena, o ratu, nasilju i mržnji, potom i o komunizmu i "inženjerstvu ljudskih duša" i o naporima jednog nadobudnog nadarenog mladića da se iz te kaljuge izvuče (tu me najviše podseća na mladog Tišmu)... A kad krene neki ozbiljniji "uspeh", pa bogme i međunarodna slava i život na Zapadu, tu kao da prestaje Baltazarov interes za Mrožeka, pa ostatak njegovog života tek smandrljava na nekoliko stranica, što je opet tako mrožekovski...

Bio Baltazar ili Slavomir, taj koji je umro 15. avgusta ove godine veliki je pisac, a velike pisce njihovo delo s lakoćom nadživljava – bez obzira na to ima li u našem svračijem zakutku dovoljno onih koji će se to udostojiti da primete, i da ga vrate što među korice knjiga, što na pozorišne scene. Mrožek je "poznavalac i pesnik straha", reći će Jan Blonjski, a strah, baš kao i samozadovoljna niskost i varvarstvo (takođe piščeve opsesije) su tu, sa nama, i tu će i ostati.

Teofil Pančić