Vreme - Selo u Srbiji (2): Sitan posed i odumiranje

VREME 1185, 19. septembar 2013. / VREME

Selo u Srbiji (2):
Sitan posed i odumiranje

Ni u jednoj oblasti nije tako izraženo da je Srbija u potencijalima među prvima u Evropi, a realno – među poslednjima

Na stihiju koja već dugo prazni sela, napušta i zapušta proizvodnju ukazivali su mnogi podaci, istraživanja, upozorenja stručnjaka, a pre svega ekonomski bilans. U prošlom broju "Vremena" u tekstu "Stvarnost gora od istraživanja", izneseni su neki od "ubojitih" podataka iz istraživanja o našem selu, koji se i dalje u nizu mogu nastaviti. Kada bi se išlo u još dublji pogled u život na selu, došlo bi se do stvarnosti u kojoj, na primer, 2000 naših sela nema poštu, 500 sela nema asfaltni put i vezu sa svetom, a u 400 sela nema prodavnice pa seljani moraju na put da bi kupili hranu. U 2760 sela nema vrtića, u 230 sela nema ni osnovne škole. U dve trećine sela ne postoji veterinarska ambulanta iako je u njima glavno zanimanje poljoprivreda, a samo u malom broju ruralnih naselja postoje biljne apoteke. U ovom istraživanju iz 2011, koje je uradio Branislav Gulan, saradnik Privredne komore Srbije, pored navedenih podataka jedan od zaključaka jeste i taj da je u selima Srbije nedostupna većina sadržaja za iole normalan život. Sve to, plus gotovo nikakve šanse za zaradu osim obrade zemlje (čast izuzecima, pojedinim srednje i veoma razvijenim selima), najčešći su razlozi zbog čega su proteklih decenija sela gotovo desetkovana.

S druge strane, potencijali Srbije su na zavidnom nivou. Reč je o 5.097.000 hektara poljoprivredne površine, od čega je 4.224.000 (0,47 hektara po stanovniku) obradive površine što je iznad standarda zemalja Evrope. Na primer, u Holandiji je to 0,06 hektara, u Nemačkoj 0,19, Mađarskoj 0,51, Italiji 0,20, Francuskoj 0,33 hektara. Može se govoriti i o tome koliko je u tim zemljama razvijena industrija i koliko sposobna da dotira poljoprivredu, ali opet, ni u jednoj oblasti nije tako izraženo da je Srbija u potencijalima među prvima u Evropi, a realno – među poslednjima.

STRUKA NA MARGINI: Stručnjaci agrara složni su u tome da je do takve situacije dovela dugotrajna pogrešna državna politika, još od vremena posle Drugog svetskog rata, kada je počelo nesrazmerno forsiranje industrijalizacije zemlje, pa sve do danas. Složni su i u tome da državna politika prema selu uglavnom ne poštuje i izbegava da čuje stručnu i nezavisnu misao. Zato se na skupu održanom ove godine pod nazivom "Perspektive razvoja sela u Srbiji", u organizaciji Odbora za selo SANU, pokušalo ukazati i na probleme i na rešenja agrarne politike, i uputiti ih državnim organima ne bi li se i drugi glas nekako čuo. "Odumiranje nekoliko stotina sela", poruka je sa tog skupa, "i pražnjenje strateški važnih prostora države Srbije, kao i strukturna i tehnička nepodobnost za modernu i tržišno održivu poljoprivredu malog zemljišnog poseda, sa mnogo sitnih parcela nepravilnog geometrijskog oblika, predstavljaju krupan razvojni problem Srbije koji se ne može ni ublažiti, a pogotovo izlečiti, uobičajenim palijativnim merama nekonzistentne agrarne politike koja se svake godine menja."

Osnovni problem za razvoj stručnjaci vide pre svega u usitnjenosti poljoprivrednih poseda i još sitnijim zemljišnim parcelama. Zato je primarni zadatak države, smatraju, da merama agrarne politike pomaže stvaranje krupnih poljoprivrednih gazdinstava, jer se najpre tako mogu ostvariti željeni dometi. To bi, kažu, mogla da bude i osnova celokupne državne politike.

Pored ukrupnjavanja poseda gde god je to moguće i pored tehničkog uređenja obradivog zemljišta, sa skupa u SANU poručuju da se u neophodne strukturne promene ubrajaju i uređenje vodotokova kako bi se sprečile poplave, izgradnja sistema za navodnjavanje kako bi se sprečile suše, ali i organizovanje poljoprivrednika u zadruge, poslovna udruženja, akcionarska društva... Pitanje zadruga izdvaja se kao jedno od najznačajnijih u unapređenju sela, pa se od države traži snažna materijalna podrška zadrugarstvu.

Činjenica je da u Srbiji zadrugarstvo, kao stari, najznačajniji oblik udruživanja i poslovnog organizovanja poljoprivrednika, praktično odumire. A značaj samoorganizovanja zemljoradnika i same zadružne vrednosti dokazane su širom sveta, i to ne samo kada je reč o poljoprivredi nego i "oko poljoprivrede", po pitanjima domaće radinosti, seoskog turizma... Prema procenama, od oko 1200 zemljoradničkih zadruga, koliko ih u Srbiji ima, godišnje se ugasi oko sto. U svetu, pak, ima oko 800 miliona zadrugara i više od 100 miliona zaposlenih preko zadruga. Jedno od objašnjenja zašto je ova delatnost kod nas u fazi nestajanja glasi da je proces tranzicije "zadrugarstvo proglasio za loš recidiv prošlog sistema, pa teži da ga ugasi". Zadruge se tako pretvaraju u preduzeća i privatizuju. Jedna od hitnih mera, smatraju stručnjaci, jeste donošenje zakona o zadrugama koji će na moderan način urediti tu oblast, premda se na taj potez države čeka duže od decenije.

REANIMACIJA SELA: Šta učiniti da se zaustavi dosadašnje istiskivanje mladih ljudi iz sela i poljoprivrede, zapravo je pitanje opstanka sela. Pored osnovnih egzistencijalnih rešenja, na makroplanu sve upućuje na decentralizaciju urbanog razvoja, pa se tako svakome ko ponešto zna o selu na Zapadu nameću i neki tamošnji modeli. Na primer, da se umesto u gradovima, u selima izgrade pojedini "firmirani" tržni centri ili hipermarketi, u koje bi dolazilo i okolno stanovništvo iz regiona, ili da se izgrade dobro opremljeni, veliki domovi za stara lica, ili nešto slično tome. Međutim, ono što kod nas predstavlja nužni preduslov takvog razvoja sela jeste investiranje u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu, pre svega.

Da mladi ljudi ne bi napuštali sela, potrebna je, smatraju naučnici, kako bolja socijalna zaštita poljoprivrednika tako i neophodna reforma obrazovanja. U osnovnom obrazovanju ta reforma bi morala da obezbedi poseban i privilegovan status seoskih škola. Umesto procesa ukidanja seoskih škola sa malim brojem đaka, kakav je slučaj danas, prosveta bi morala da poradi na tome da prilagodi nastavne programe te da se u njima nađu sadržaji koji se više tiču sela kao zdrave životne sredine i poljoprivrede kao zanimanja. Dalje, ako je za razvoj sela presudno stručno obrazovanje poljoprivrednika, predlog je, treba formirati mreže savetodavnih centara koji bi pomagali praktičnim stručnim znanjima o modernoj poljoprivredi.

Da bi se selo i demografski i socijalno održalo, ako se ide po već korišćenim i provereno dobrim mehanizmima, onda je potrebno oživeti njegovu lokalnu samoupravu. U tom smislu, potrebne su zakonske inicijative za jačanje seoskih mesnih zajednica, koje bi proširile njihove nadležnosti, kao i inicijative za stvaranje malih seoskih opština naročito u brdsko-planinskim i pograničnim krajevima. Kulturna politika sela je posebno pitanje. Sve ono što se nekome u sadašnjem trenutku može učiniti anahronim pa i sasvim napuštenim, treba iznova podržati i osavremeniti: od domova kulture, preko nekih tradicionalnih skupova, sportskih klubova do raznih seoskih manifestacija.

O finansijskim mogućnostima države da selo svim ovim merama oživi i zadrži mlade nije potrebno vagati, to su ipak kalkulacije neke druge i mnogo složenije analize. U svakom slučaju, bez pomoći države, sudbina sela biće za svagda zacrtana filmski: da selo polako nestaje, dok mladi po svaku cenu, čak i po cenu prodaje grobova, žude za gradskim životom. Rečju, kao u filmu "Odumiranje".

Ivana Milanović Hrašovec

Stanje i mere

Prosečna godišnja vrednost proizvodnje u povrtarstvu u Srbiji iznosi oko milijardu i 188 miliona evra, ali na selu godišnje ostaje čist prihod oko 330 miliona evra. Proizvodnja hrane kod nas, ocena je naučnog skupa u SANU, prepuštena je nemilosrdnom tržištu, a direktna davanja, subvencije, mnogo su manje nego što je to slučaj u zemljama EU, pa i u regionu. Stručnjaci agrara, između ostalog, savetuju da bi povećanje proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru bilo od višestruke koristi. S jedne strane, ta proizvodnja upošljava mnogo više ljudi, a s druge promenila bi se i struktura izvoza. Naime, Srbija izvozi povrće u vrednosti od svega 96,3 miliona dolara, a najviše je reč o konzervisanom i smrznutom prerađenom povrću, dok se manje izvozi sveže. Deficit ranog i srednjeg povrća u Srbiji je stara boljka koja traje duže od dva veka, pa bi se povećanjem proizvodnje u zaštićenom prostoru kao i podizanjem skladišta za čuvanje svežeg povrća, smatraju stručnjaci, gubici i konačno sveli na razumnu meru.

U voćarskoj proizvodnji Srbije, međutim, u poslednjih nekoliko godina, dešavaju se velike promene. Uvode se nove sorte i klonovi starih sorti, tehnologija proizvodnje se menja ka intenzivnijim zasadima sa velikim brojem biljaka i visokim prinosima po jedinici površine. Zajedno s voćarstvom, koje bi moglo da preduzme još niz mera za svoje unapređenje, razvijaju se ubrzano vinogradarstvo i vinarstvo. Očekuje se da će se trend porasta izvoza vina nastaviti zbog mogućnosti bescarinskog izvoza na tržište Ruske Federacije i EU.

Učešće poljoprivrede Srbije u ukupnom društvenom proizvodu kreće se između 12 i 13 odsto, a učešće stočarstva u ukupnom agraru iznosi samo 30 odsto, dok je u svetu između 60 i 70 odsto. S obzirom na izuzetne prirodne pogodnosti, a u vreme kada su migracije sa sela bile znatno manje, osnovna delatnost domaćinstava na selu bila je proizvodnja mleka i mesa. U to vreme juneće i jagnjeće meso bilo je izvoženo na poznata svetska tržišta u vrednosti preko 100 miliona dolara, dok je u poslednjoj deceniji stočarstvo toliko smanjeno da je praktično nestalo. Jedna od poruka naučnog skupa upućena državi glasi da je formiranje dugoročne strategije za razvoj sela i poljoprivrede neodložno. Na selu danas živi skoro polovina stanovnika Srbije, što je više nego dovoljan razlog za to.