Rebeka Vest o Atentatu i početku Prvog svetskog rata:
Sarajevo, 1914.

Suđenje atentatorima je počelo dvanaestog oktobra. Tipično je za ludilo našeg modernog sveta da je Austrija deset nedelja pre toga objavila rat Srbiji zbog njene odgovornosti za atentat, mada su u to vreme trajala tek prva saslušanja koja bi sudiji omogućila da zaključi da li je takva odgovornost postojala ili ne

U ovoj celoj stvari samo je jedan čovek uradio ono što je i nameravao: Princip je verovao da on treba da ubije Franca Ferdinanda, i on ga je i ubio. Ali svako drugi je uradio ono što nije hteo. Mrtvi bračni par, sanjajući o imperiji od Baltika do Crnog mora, izgubio je i onu malu, primarnu moć disanja. Ako su generali oko njih verovali u pobedu i zakon mača, doživeli su takav poraz u kojem je stradala ne samo njihova vojska već i cela njihova nacija. Zaverenici su hteli da bace bombe, ali nisu uspeli. Iliću je po prirodi zavereničko opredeljenje bilo strano, ali vrednosti njegovog društva naterale su ga da postane zaverenik. A i samo to društvo bilo je izvan sebe od ugnjetavanja.

(...) Suđenje je počelo dvanaestog oktobra. Tipično je za ludilo našeg modernog sveta da je Austrija deset nedelja pre toga objavila rat Srbiji zbog njene odgovornosti za atentat, mada su u to vreme trajala tek prva saslušanja koja bi sudiji omogućila da zaključi da li je takva odgovornost postojala ili ne. Proces je bio dugo skrivan od javnosti. Samo je nekim jako zvaničnim nemačkim i austrijskim novinama bilo dozvoljeno da pošalju dopisnike. U toku jedne veoma inteligentne intervencije na suđenju, Čabrinović je govorio o tajnim zasedanjima suda, a kada ga je predsednik upitao na šta misli, odgovorio je da nijedan predstavnik opozicione štampe nije prisutan. Na to je predsednik rekao nešto što neverovatno liči na ono što već dugo slušamo od nacista: "Koješta! Je li po vašem mišljenju suđenje javno samo onda kada je dozvoljen pristup predstavnicima opozicije?" Naravno, u to vreme nije ni moglo biti engleskih ili francuskih dopisnika. A izgleda da nije bilo ni američkih novinara. Nije bilo nikog ko je govorio srpskohrvatski, pa su drugi novinari dobijali materijal od svojih nemačkih kolega. Tako je najdramatičniji događaj našeg vremena sakriven od nas u trenutku kada nas je najviše pogodio. Istina je tek postepeno i delimično otkrivena. Zvanični izveštaji koji su poslani u Beč jednostavno su nestali. Kopija je tek početkom dvadesetih godina pronađena u Sarajevu. Može se pročitati u francuskom prevodu. Sa nemačkom verzijom treba biti oprezan jer u njoj ima na primer obilje dodataka i perverzija smišljenih u cilju podupiranja Čabrinovićevih izmišljotina o masonima. Jedini opis ovih događaja na engleskom jeziku nalazi se u izuzetnom romanu g. Stivena Grehema pod naslovom Vidovdan.

Možda zbog toga po svetu kruže tolike mnoge lažne priče u pogledu zavere. Ljudi je zamišljaju mnogo stravičnijom nego što je u stvari bila. Često se kaže: "Pa Franc Ferdinand nije ni mogao da ostane živ kada je još sedam ljudi posle Principa čekalo da ga ubije." To su mislili i muslimani u Vijećnici, ali to nije tačno. Princip je bio poslednji među atentatorima, a ostali jednostavno nisu bili kadri za tako nešto. Isto tako se smatra da su zaverenici bili opasni i fanatični manijaci, ili bar neuravnoteženi. Ali njihovo ponašanje na sudu bilo je, u stvari, ne samo potpuno normalno, već čilo i ponosno, a njihova svedočenja i ono što su govorili otkrivaju koliko lične sposobnosti toliko i visok kulturni nivo. Čak i oni koji mrze nasilje i suženu svest moraju priznati da zapisi sa suđenja otkrivaju jedan svet koji nije neprivlačan.

Naravno, to nije jedinstven svet. S jedne strane imate srednjoškolca koga pozivaju u ograđeni prostor za optužene, i u skladu sa sudskom formom pitaju da li je bio ranije osuđivan. Da, bio je osuđen na četrnaest dana zatvora zato što je udario učitelja u razredu kada su bile neke političke demonstracije. Jedan seljak, optužen zbog toga što je zaverenicima pomogao da unište bombe, neprestano je plakao. On je doživeo sudbinu običnog i poštenog čoveka koji je bio uhvaćen između dva mlinska kamena, ugnjetačke vlade i revolucionarnih udruženja koja su se iz očaja usuđivala da budu gotovo jednako represivna. Kada su ga upitali zašto ih nije prijavio policiji kada je video bombe, on je rekao: "Ali kod nas niko ne sme tako nešto da uradi bez dozvole glave porodice." Bio je osuđen na smrt vešanjem, kazna je kasnije smanjena na dvadeset godina zatvora i seljak je umro u zatvoru. Drugi zatvorenici su dokazali bitna zajednička obeležja Slavena tako što su govorili poput likova iz Dostojevskog, tako što su narušavali stroga vremenska ograničenja i počinjali da govore o duhovnim stvarima kao da pred sobom imaju celu večnost. Predsednik suda je rekao jednom od srednjoškolaca: "Ali vi kažete da ste religiozni... da pripadate pravoslavnoj crkvi. Zar ne shvatate da vaša religija zabranjuje ubistvo? Da li vi istinski verujete ili je vaša vera tek formalna?" Na to se dečak zamislio i odgovorio: "Da, mislim da je tek formalna." Drugi je opet raspredao o misticizmu panslavenstva, tvrdeći da je njegov nacionalizam deo njegove religije, a njegova religija deo njegovog nacionalizma. Koliko je Austrija bila nekvalifikovana da unese neki red u živote ovih darovitih ljudi – a ako to nije mogla nije bilo razloga za njeno prisustvo – vidi se već iz zapanjujuće zbrke u sudskoj proceduri. Datumi se tu gotovo i ne pominju, a pojedine teme se razmatraju onako kako su pravnicima padale na pamet više nego po nekom logičnom redosledu.

(...) Ovaj događaj, ovaj sarajevski attentat, sa svim svojim nedoslednostima, predstavlja jedan adekvatan simbol života: onog što je u njemu nepovezano i besmisleno, onog što je gusto isprepleteno i tvrdoglavo ide ka jednom cilju, onog što je nepredvidljivo i nelogično, onog što ide pravom linijom od uzroka do posledice, onog što je rđavo i onog što je dobro. Taj simbol pokazuje da čovek može svašta da uradi, a slučaj može sve. On pokazuje i da se čovek odriče svog mira kada sujetno insistira na sticanju saznanja, jer što više saznajemo o atentatu utoliko nam postaje više neshvatljiv. On isto tako pokazuje da moralni sud sebi postavlja nemoguć zadatak. Duša se uvek opredeljuje za život. Ali kada su Bosanci izabrali život, i ubili Franca Ferdinanda, oni su izabrali smrt za Francuze, Nemce i Engleze. A da su Francuzi, Nemci i Englezi mogli da izaberu život, izabrali bi smrt za Bosance. Sabirci se ne daju sabrati. I svako dalje mozganje oko te sume predstavlja svojevrsno ludilo. A ipak, ljudski je jedino pokušati da se dođe do te sume. Mi smo jedino aritmetičke funkcije koje postoje radi te svrhe...

(Odlomak iz knjige Crno jagnje, sivi soko, Mono & Manana, prevod: Ana Selić)

Rebeka Vest