Nuspojave Gde je taj kondukter? Slaba vajda od Vebera ako svaka politički konfliktna situacija izvodi na videlo stil onog "starog" Vučića, inspirisan puvakanjem suburbanih siledžija

piše: Teofil Pančić

- Ma ko bre sirotinja?! Ja?! Daj pet karata!

- Koliko?!

- Pet! Da vidimo ko je sirotinja!

- Dosta ti je jedna.

- Ili pet ili ništa!

(Kovačević-Šijan: Ko to tamo peva, 1980)

Prvi potpredsednik Vlade Srbije (stvarno, a ko li je onda "drugi potpredsednik"?!) nije čovek koji se zadovoljava malim. To nije po sebi ništa sporno, sve dok postoji iole prihvatljiva i korektna definicija "malog", onakva kakva ne vređa elementarno osećanje dobrog ukusa i javnog izražavanja primerenog visokim javnim službenicima. Nevolja je, avaj, u tome što, kako vreme prolazi, tako iz retorike Vučić Aleksandra sve više nestaju sve one ornamentalne stvarčice za-opseniti-prostotu, a kojima ga je neko negde bio naučio, znate ono: molitven položaj ruku, tiho i smerno glagoljanje kao da mu beba spava u naručju, hladna pristojnost Čoveka Iznad Situacije koji se žrtvuje za sve nas mada mi to objektivno i nismo baš zaslužili, ali šta da radi kad je tako duševan i voli nas iracionalno, ovakve nikakve... Umesto svega toga, na nas sve češće zazjava onaj Vučić A. kakvog znamo iz slavnog vremena u kojem je bio u savršenoj harmoniji sa samim sobom: arogantni praznoslov koji zapravo sve vreme viče na sagovornika, čak i kada gotovo šapuće. Najpribližniji "žanrovski" opis tog stila bilo bi šepurenje, i to u onom značenju u kojem je to uobičajeno među uličarskim polusvetom, nadasve među semikriminalnim kvartovskim ološem i pripadnicima tzv. navijačkih grupa. Znate već ono: jel znaš ti ko sam ja? Ima li gde većeg baje od mene? Evo, navalite trojica na mene, i još vam dajem fore koliko vam treba! Š’a, jedan na jedan? Ne može bre, to je malo! Kako zašto? Pa jel znaš ti ko sam ja...

Ovih je dana Dragan Đilas pozvao Vučića na TV duel (zašto Vučića a ne premijera, to pitajte Đilasa, Šapića i ostale DS-lumene), što nije ništa neobično za čoveka koji je predsednik najveće opozicione stranke. Vučić je taj poziv mogao da prihvati ili da odbije pod nekim zgodno zvučećim izgovorom, ali jok: on ga je "prihvatio", ali uz uslov da se Đilasu u studiju pridruže i Koštunica i Čedomir Jovanović, ne bi li tako sva "velika" parlamentarna opozicija bila na okupu, a onda će Uča Vuča tim napornim deranima lepo da objasni o čemu se radi i koliko nemaju pojma. Neće čovek da se troši na tu boraniju jednog po jednog, nego bi da ih oposli i obradi sve đuturativno, pa da se vrati važnijem poslu, državničkom bezbeli. Nije to Vučić, jakako, rekao baš tim rečima, ali baš to znači i baš tako zvuči njegov manevar u prevodu na srpski.

U proteklih je nekoliko nedelja Vučić imao niz manje-više sličnih Nastupa, od tipično uličarsko-izazivačkog ironisanja da se naprednjaci evo baš "tresu od straha" zbog najave demokrata da će organizovati ulične proteste glede beogradske smene Đilasa (bajdvej, ta je najava bez sumnje jalova i abortirana, ali to mogu ja da kažem, a ne potpredsednik vlade i predsednik najveće stranke, pogotovo ne na taj način), preko posramljujuće plitko sarkastičnog prekonosiranja skeptičnoj javnosti kako se evo "izvinjava" što će famozni Stros-Kan tri meseca "volontirati" za Vladu Srbije etc.

Šta nam sve ovo govori? Najpre to da je Vučić možda i promenio "veru", ali ne i bilo šta od onoga u sebi što ga je onomad negde prirodno odvelo baš toj i takvoj staroj "veri", nasilnoj, ekstremističkoj, destruktivnoj, beskrupuloznoj i besprizornoj. Ta, nije Vučić onomad slučajno zalutao među radikale: jeste da je bio mlad (kao da toliki drugi nisu bili!), ali je bio i obrazovan, pismen, čovek iz velegradske (najmanje) srednje klase, neko ko je mogao znati i za mnogo bolje od toga, samo da je hteo. Ako tada nije čitao Vebera nego Šešelja, to je bila njegova svesna odluka, njemu nije mogla prostota da posluži kao kakav-takav izgovor, kao što je mogla ogromnoj većini njegovih sapartijaca, počevši od onog veselnika kojeg danas viđamo na Andrićevom vencu, u nekom bizarnom svojstvu. To što je u međuvremenu – ali tek nakon što je do kraja izučestvovao u svakoj bruci i nevolji ove zemlje – Šešelja ipak zamenio Maksom Veberom svakako je za pohvalu, ali ta "veberovština" ostaje uprazno i isprazno da visi kao trivijalna đinđuva bez pravog značenja i značaja sve dok svaka politički konfliktna situacija – a šta je uopšte politika nego niz konfliktnih situacija, jer uvek imate posla em sa različitim gledištima em sa raznolikim interesima! – na videlo izmamljuje onog "starog" Vučića, čoveka koji kao da će doživotno biti dubinski, neotklonjivo impregniran verbalnim stilom trivijalnih suburbanih baraba, onih koje su u vreme njegovog odrastanja, tamo poznih osamdesetih, sa ganjanja hipika i pankera prešle na ganjanje "ustaša" i "balija". Hajde de, razumljivo je (recimo) da to nadrifrajerisanje sa elementima simboličkog i delatnog siledžijstva i teatralnog puvakanja fascinira blokovske klince, ali ne posle otprilike 17. rođendana. Ko ostane na tom nivou taj nikada uistinu ne odraste, i tu je i sto maksova veberova posve nemoćno.

Inače, u onom Šijanovom filmu nadrndani čiča je na kraju morao da plati kartu, i to jednu – ne pet. Kondukter Paja Vujisić nije neko s kim se možete zajebavati kako vam padne na pamet. Ponekad mi se čini da ovoj zemlji, kao što joj je tokom ratova falio šumar, sada fali jedan dobar kondukter. Umesto toga, nudi nam se nadobudni kondukatore, što nije isto, nikako.