Inkluzija:
Dug put od teorije do prakse

Primeri iz škola ukazuju da je vršnjačka podrška od neprocenjive vrednosti za prihvatanje, uključenost i učenje svakog deteta, a posebno dece iz osetljivih grupa. Direktori škola i nastavnički kolektivi, posebno odeljenjske starešine, imaju presudni uticaj na razvijanje školske klime koja podržava inkluziju

Od zvaničnog uvođenja zakonskih rešenja o inkluzivnom obrazovanju u školama u Srbiji prošlo je tri godine. Period nije dug, ali je dovoljan da se preispitaju do sada postignuti rezultati, kao i nedostaci, bilo u zakonskim merama, bilo u njihovom sprovođenju.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, propisima usvojenim 2009. godine, definisalo je inkluzivno obrazovanje kao dostupno, kvalitetno i pravedno obrazovanje za svako dete. Sa početkom realizacije projekta „Pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou- DILS " 2009. godine, uloženi su značajni finansijski i ljudski resursi i razvijeni novi za ostvarivanje prvih koraka na dugom putu uspostavljanja inkluzivnog obrazovanja. „Ne prilagođava se dete školi, već obrnuto, škola i društvo se prilagođavaju potrebama deteta i pomažu mu da što bolje funkcioniše. Posebna pažnja je usmerena na decu i porodice iz osetljivih i marginalizovanih grupa kojima je potrebna dodatna podrška", kaže Borislava Maksimović, koordinatorka za inkluzivno obrazovanje u okviru DILS projekta. Prema njenim rečima, zakonskim rešenjima je predviđena bezuslovna i inkluzivna upisna politika, kojom je ukinuta dugogodišnja praksa ispitivanja gotovosti deteta za polazak u školu, koja je bila prisutna u Srbiji i zemljama u regionu: „Time su započele promene u životima mnoge dece, jer je već nakon donošenja takvog zakonskog rešenja, bez dodatnih ulaganja, broj dece iz siromašnih romskih porodica i dece sa smetnjama u razvoju upisanih u prvi razred povećan za oko 8,5 odsto."

Ispitivanje mogućnosti deteta pred polazak u školu danas služi kao osnova za pripremu nastavnika i škole za što primereniji pristup i rad sa detetom u skladu sa njegovim individualnim mogućnostima, olakšavanje procesa učenja i uključivanja svakog deteta u školsku zajednicu.

Inkluzivni pristup je zahtevao promene u pedagoškoj praksi, novu organizaciju rada i upravljanja razredom, kao i ojačane kompetencije nastavnika.U školama su uspostvanjeni stručni timovi za inkluzivno obrazovanje koji vode politiku škole u pružanju podrške učenicima, pre svega razvijanjem posebnih programa primerenih detetovom načinu učenja, socijalnim veštinama, stepenu samostalnosti, navikama, drugim podrškama koje dobija. Tako se u skoro svakoj školi može naći učenik koji radi po tzv. individualnom obrazovnom planu (IOP-u) koji sadrži kratkoročne ciljeve i aktivnosti, kao i očekivane rezultate za konkretnog učenika. Ponekad, za decu kojima je potrebna značajnija podrška, snižavaju se standardi postignuća i u skladu s tim vrši ocenjivanje. Završni ispit je prilagođen prethodnom obrazovanju deteta i usklađen sa njegovim čulnim i psihofizičkim mogućnostima.

U cilju osnaživanja škola za unapređivanje inkluzivne obrazovne prakse, razvijen je i realizovan program podrške malim školskim projektima. Grantovi u iznosu od oko 4000 evra, finansirani iz zajma Svetske banke, projekta DILS, a realizovani su u više od 30 odsto škola iz 96 odsto opština u Srbiji. Iako različite po obimu i fokusu, školske inicijative su uglavnom bile usmerene na jačanje kapaciteta zaposlenih, uklanjanje fizičkih i komunikacijskih barijera, promovisanje saradnje sa roditeljima, podizanje svesti lokalnih zajednica o značaju inkluzivnog obrazovanja i slično. „Reakcije iz škola koje su dobile grantove, bile su pozitivne, posebno zbog mogućnosti da u skladu sa sopstvenim potrebama planiraju aktivnosti", kaže Borislava Maksimović: „Obrazovni sistem kontinuirano i intenzivno radi na uključivanju romske dece i to daje sigurnost da će podaci iz godine u godinu biti sve bolji."

Inkluzija Roma

U okviru DILS/REF komponenti „Obrazovna inkluzija Roma" 55 nedovoljno razvijenih i siromašnih opština sa najvećim brojem romske populacije dobile su grant iz sredstava zajma Svetske banke, a podršku ovoj komponenti je pružio i Romski obrazovni fond iz Budimpešte (REF). Pored lokalnih samuprava, u romsku obrazovnu inkluziju uključeno je 140 škola, 55 predškolskih ustanova i 55 romskih nevladinih organizacija. Sredstva granta su namenjena stvaranju održivih mehanizama za redovnost upisa i uspostvljanje kontinuiteta za kvalitetno obrazovanja romske dece. Cilj je i bolji kvalitet, veća dostupnost, efikasnost i ujednačenost u pružanju usluga na lokalnom nivou, zatim ukidanje diskriminacije i segregacije i ostvarivanje kvalitetnog obrazovanja za sve. Posebna pažnja je posvećena stvaranju lokalnih akcionih planova za obrazovanje romske dece čime treba da se obezbedi kontinuitet i održivost. Oslanjajući se na najbolje primere projektne aktivnosti su orijentisane na decentralizovan i intersektorski pristup i u suštini predstavljaju implementaciju novog zakona o obrazovanju koji je usvojen u septembru 2009. godine. Korist za decu i njihove roditelje je višestruka, ali i za društvo u celini. Deca i mladi se pomeraju sa margina društva, smanjuju se socijalne razlike i unapređuje kvalitet života.

Nastavnici i snalaženje

Obuke nastavnika, priručnici i vodiči, uputstva, razmena primera dobre prakse, samo su deo podrške koja se pruža nastavnicima kako bi njihov kvalitet rada sa svakim detetom bio što bolji. Današnja praksa pokazuje da je nastavnicima i školama i dalje neophodna stalna podrška u inkluzivnoj praksi, dalje učenje i razvijanje kompetencija. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je uspostavilo tzv. Mrežu podrške inkluzivnom obrazovanju. Članovi Mreže su obrazovno-vaspitne ustanove koje godinama uspešno razvijaju, podržavaju i promovišu inkluzivno obrazovanje („škole dobre prakse"), kao i pojedinci – stručnjaci različitih profila i praktičari iz predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, školskih uprava MPNTR i organizacija civilnog društva koji se posvećeno i predano angažuju u oblasti inkluzivnog obrazovanja.

Bez obzira na sve što je do sada urađeno, školski pedagog Branko Vučenić smatra da smo tek u začecima inkluzivnog obrazovanja: „Malo se razbijjaju predrasude, ali ima dosta problema. Nemamo još uvek dobru saradnju sa interresornim komisijama, na nivou opština koje bi trebalo da daju mišljenje tj. saglasnost da se sa određenom decom radi po individualnom operativnom planu." Vučenić kaže da je većina prosvetnih radnika pohađala seminare, pogotovo učiteljice: „Međutim, to je nedovoljno i očekivali smo veću pomoć defektologa iz specijalnih škola. Trenutno nemamo ni logopeda. Sve je nekako grubo uređeno. Neka deca su „prebačena" u redovne škole, a defektolozi su ostali u specijalnim školama."

Aleksa Rajković, nastavnik muzičkog u OŠ „Vuk Karadžić" i u Specijalnoj školi za decu ometenu u razvoju „Novi Beograd" kaže da postouje slučajevi kada je deci sa smetnjama u razvoju potrebno posvetiti mnogo pažnje: „U našem sistemu je jedan učitelj ili nastavnik osuđen da to radi sam. U svetu se sa takvom decom bavi barem četri ili pet stručnih lica. To su defektolozi, psihomotrorni edukatori, logopedi, pedagozi, psiholozi, a ovde jedan prosvetni radnik mora jednom detetu da posveti pažnju, a to je nemoguće sprovesti u odeljenju koje ima na primer 25 učenika."

Rajković kaže da je teško postići da se dovoljno pažnje posveti deci sa smetnjama u razvoju i ostaloj deci u odeljenju. Nekad je nemoguće za 45 minuta savladati redovan program nastave, a kamoli kada jedan čovek mora da se prilagodi da izvede oba programa: „Kada sam počeo da radim, morao sam prema uredbi iz Ministarstva da pohađam Defektološki fakultet radi „ostručavanja". To je podrazumevalo polaganje još devet ispita." Ipak, on naglašava da deca koja imaju određene probleme u razvoju ne bi trebalo da se izdvajaju: „Oni su sastavni deo ovog društva. Ali bi trebalo pažljivo odrediti koji način školovanja njima najviše odgovara. Sposobnosti određene dece jednostavno zahtevaju veću posvećenost. Nekada se u specijalnim školama postižu veći uspesi u odnosu na redovnu školu gde se dešva da deca ostanu u zapećku jer mogu da naiđu na još veće probleme od okoline."

Mreža podrške

Sa druge strane, Borislava Maksimović ističe da je Mreža podrške inkluzivnom obrazovanju prepoznata kao snaga u razvoju inkluzivne obrazovne politike i prakse. „Mreža ima kontinuiranu, efikasnu i kvalitetnu saradnju sa projektom DILS Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Zaštitnikom građana, Pokrajinskim ombudsmanom, zavodima, NVO. Kancelarija UNICEF-a u Srbiji je prepoznala značaj Mreže i trenutno podržava povećanje vidljivosti delovanja, obezbeđivanje mehanizama podrške aktivnostima, jačanje kapaciteta članova i unapređivanje razmene informacija. KulturKontakt organizacija iz Austrije podržava rad Mreže kroz organizovanje radnih sastanaka koordinacionog tela Mreže, kao i nacionalnih i regionalnih sastanaka Mreže."

Prema njenim rečima, primeri iz škola ukazuju da je vršnjačka podrška od neprocenjive vrednosti za prihvatanje, uključenost i učenje svakog deteta, a posebno dece iz osetljivih grupa. Direktori škola i nastavnički kolektivi, posebno odeljenjske starešine, imaju presudni uticaj na razvijanje školske klime koja podržava inkluziju.

Roditelji su ključni partneri u inkluzivnom obrazovanju, kako roditelji dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, roditelji dece iz siromašnih, pre svega, romskih porodica, tako i roditelji sve druge dece. Ima mnoštvo primera dobre prakse škola koje su organizovale sistematski prihvat u odeljenje i podršku učeniku ili učenicima iz romskih porodica ili dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Nažalost, još uvek u nekim školama ima i javno izraženih otpora roditelja .

Teškoće

Od samog početka implementacije inkluzivnog obrazovanja akcenat je bio na praćenju inkluzivnog obrazovanja kako bi se obezbedio uvid u napredak, teškoće i ograničenja u sprovođenju inkluzivnih odredbi Zakona i vršile potrebne promene. U decembru 2010. godine, četiri meseca nakon stupanja na snagu Zakona, UNICEF je sproveo nezavisnu, brzu procenu, koja je pružila značajne uvide u funkcionalnost, odnosno nefunkcionalnost pojedinih rešenja, kao i osnovu za plan unapređivanja, koji je nakon toga i sproveden. Centar za interaktivnu pedagogiju je uradio monitoring rada interresornih komisija, što je poslužilo kao pouzdan izvor za pripremu izmena pravilnika u ovoj oblasti. „Školske uprave Ministarstva prosvete pažljivo rade na pripremi škola i predškolskih ustanova za upis i obrazovno vaspitni rad sa decom sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Posebna briga stručnjaka zaposlenih u školskim upravama je usmerena na podršku deci pri prelasku sa jednog na drugi nivo obrazovanja, saradnju između različitih nivoa obrazovnog sistema i uključivanje svih koji mogu da budu od pomoći", kaže Borislava Maksimović.

Govoreći o teškoćama, direktor OŠ „Vuk Karadžić", Zlatko Grušanović, kaže da postoje seminari koje pohađaju nastavnici, ali „sve su to samo saveti, potreban je sistem da kada jedan učenik proba da se uključi u razred ima sve neophodne olakšice za to". Grušanović kaže da se u Srbiji stuacija razlikuje od škole do škole, pa neko uspe bolje, neko lošije: „Bitno je da, pre samog zakona ideja zaživi, da ne bi nastavnici bili u panici kada im se u odeljenju nađe takvo dete."

Grušanović, koji je još 2005, pre uređenja zakonskog okvira za inkluzivno obrazovanje, vodio dramsku sekciju koja je uključivala decu sa teškoćama u razvoju kaže da je već tada bilo jasno koliko mogu da se pomere granice u radu sa ovom decom: „Naša škola je dobila lepe ocene kada je u pitanju sprovođenje programa inkluzije, ali ima mnogo problema. Specijalnih škola je sve manje. Imamo problema poput nedostatka ličnih asistenata, pa ako nema ko drugi, roditelji moraju da provode ceo dan kraj dece."

„Monitoring inkluzivnog obrazovanja je veoma kompleksan, posebno kada se ima u vidu merenje efikasnosti individualne podrške i akumuliranih obrazovnih ishoda dece kojoj je potrebna dodatna obrazovna podrška", kaže Borislava Maksimović: „U međuvremenu je razvijen okvir za monitoring inkluzivnog obrazovanja kojim se definišu jasni i merljivi ciljevi i indikatori koji će omogućiti stabilan i kontinuirani proces praćenja. Pilotiranje okvira će biti završeno do kraja ove godine."

Ona ističe da se obrazovni sistem, roditelji, deca, zaposleni, lokalne samouprave, dakle, svi koji su uključeni u inkluzivno obrazovanje i dalje suočavaju sa različitim izazovima: „Oni se kreću od činjenice da obrazovanje budućih nastavnika još uvek nije usklađeno sa zahtevima koje postavlja praksa inkluzivnog obrazovanja, do generalno slabog informacionog sistema. Jedan broj škola, direktora i zaposlenih u obrazovno-vaspitnim ustanovama i dalje pokazuje prikriveni otpor uključivanju dece u redovan sistem obrazovanja. Složen izazov je i finansiranje obrazovanja, koje zahteva veoma pažljiv i pravedan pristup kako bi se obezbedila sistemska podrška deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. I što je od suštinske važnosti, i dalje se nedovoljno uspešno suočavamo sa zadatkom unapređivanja međusektorske saradnje, kako bi se deci sa smetnjama u razvoju obezbedila jedinstvena mreža podrške."