Lični stav:
Zakon je dobar, praksa škripi

Najjednostavnijim jezikom rečeno, zakon se krši, a posledice za one koji ga ne sprovode ne postoje. Još uvek u praksi nailazimo na situacije da zaposleni u školama ili u opštinama javno iznose da su oni "protiv inkluzije" i da zbog toga neće da rade ono što je zakonom predviđeno. To mora da se promeni

Da bi uopšte došli do pitanja sprovođenja inkluzivnog obrazovanja bili su potrebni određeni preduslovi, tj. uspostavljanje zakonskog okvira koji bi to omogućio.

Od 2009. godine, taj okvir postoji i doneo je nekoliko veoma važnih stvari: Zakon eksplicitno potvrđuje Ustavom zagarantovano pravo na obrazovanje, a za decu sa smetnjama u razvoju i/ili sa invaliditetom, kao i za druge grupe dece iz osetljivih grupa omogućava uključivanje u redovan sistem obrazovanja; ukinute su tzv. komisije za kategorizaciju na osnovu čijih rešenja su neka deca bila usmeravana u specijalno obrazovanje, ili u potpunosti isključivana iz obrazovanja; roditeljima je omogućeno da biraju školu u koju će upisati svoje dete, kao i da učestvuju u donošenju svih važnih odluka o njegovom školovanju; donošenjem tzv. Pravilnika o IOP-u, nastavnici su dobili neophodan instrument za planiranje i prilagođavanje nastavnog procesa; Pravilnik o dotatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku omogućava da škola, dete i porodica dobiju potrebnu podršku za kvalitetno uključivanje deteta u obrazovnu ustanovu i kvalitetno obrazovanje.

Ovakav zakonski okvir je veoma dobar, ali iz sopstvenog iskustva, kao i iskustva roditelja koji se obraćaju organizaciji u kojoj radim vidimo da u njegovom sprovođenju ima dosta problema.

Pozitivno je što u praksi nailazimo na sve manje teškoća kada je u pitanju sam upis u školu. Škole u velikoj meri poštuju zakonske propise u ovom smislu, a ako do problema i dođe, on se relativno lako rešava.

Ali, to je samo prvi, svakako nedovoljan korak – slika je veoma šarenolika od grada do grada, od škole do škole, pa čak i unutar jedne škole. Primera dobre prakse ima ali su nedovoljno vidljivi, a primeri loše prakse se u osnovi svode na nepoštovanje zakonskih propisa. Glavni izgovor su nedovoljna finansijska sredstva, ali prikupljanje podataka o detetu iz različitih izvora, izrada pedagoškog profila, plan podrške, izrada individualnog obrazovnog plana, informisanje roditelja ne zahtevaju novac već timski rad, saradnju, planiranje i praćenje efekata pružene podrške u redovno radno vreme.

Najjednostavnijim jezikom rečeno, zakon se krši, a posledice za one koji ga ne sprovode ne postoje. Još uvek u praksi nailazimo na situacije da zaposleni u školama ili u opštinama javno iznose da su oni "protiv inkluzije" i da zbog toga neće da rade ono što je zakonom predviđeno. To mora da se promeni.

Funkcionisanje interresornih komisija pokazalo se kao slaba karika u reformi obrazovnog sistema - dobra ideja da se planiranje podrške za dete "spusti" na lokalni nivo, odnosno da lokalna zajednica najbolje može da prati potrebe i da planira podršku za svoje članove pretvorila se u svoju suprotnost. Razlozi su brojni, od samog sastava komisija (u novi sistem ušlo se sa starim ljudima), njihove nedovoljne obučenosti i nerazumevanja koncepta pa do otpora kod donosilaca odluka koji, pod plaštom izgovora o nedostatku sredstava zapravo usporavaju čitav proces.

* Autorka je saradnica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S i majka mladića sa autizmom uključenog u redovno obrazovanje

snežana lazarević*