Prvo sam bila zaljubljena u Popaja. Pisak njegove lule činio je da momentalno prekidam topljenje flomastera u kadi, uspavljivanje mede, maculjanje maminim karminom i ostale radnje od životnog mi značaja. Drugim rečima, zbog njega sam bila spremna da zapostavim karijeru male hemičarke, samohrane majke plišanog sina jedinca i zavodnice u pokušaju. Gajila sam otvorene antipatije prema onoj njegovoj štrkljastoj demode devojci, koja nikako da se odluči između njega i onog Debelog, prezirala Morsku vešticu (i Debelog) i verovala da će se jednoga dana opametiti i prestati da pozajmljuje pare Peri Žderi, jer taj utorak za vraćanje duga nikada neće doći. Iskreno, više sam ga volela dok je forsirao crnu mornarsku košulju sa crvenom kragnom i plave pantalone, nego kada je prešao u "belu fazu". Pre belog odela bio mi je nekako više "mačo", ali ostala sam lojalna. Spanać sam zdušno jela jednom nedeljno, a ta navika mi je ostala i danas. Hvala, dragi!

Tih godina i ja sam, naravno, kao navijena pevušila hit grupe Magazin. Nije mi baš bilo jasno šta mame tu imaju protiv, ali sam i tada dobro razumela onaj deo gde on "ljubi opasno". Poslednja strofa je zahtevala nekako svečani mir pri slušanju (i izvođenju), jer on, jadnik, "tamo nema nema nikog svog". Stvar je poprimila ozbiljnije razmere kada su nas roditelji prilikom jednog letovanja odveli u splitsku luku da vidimo mornare. Šetali su rivom, onako u grupi, preplanulih lica, beli kao galebovi i svi su bili lepi. Glasno su se smejali, zadirkivali devojke, ali nijedan nije pušio lulu kao moj Popaj.

Posle tog letovanja i ja sam dobila uniformu (u kojoj sam, uzgred, izgledala bolje od Ester Vilijams u filmu Skirts Ahoy). Plisirana bela suknjica, košulja sa plavim vezom oko rukava i kragne sa plavom trakicom i, naravno, kapa, ručno šiveni po meri u jednoj šnajderskoj radnji u Balkanskoj. Tad sam prvi put došla u Beograd i pojela Mek u tek otvorenom restoranu na Terazijama. Danas ne jedem tamo.

Popaja je sa trona svrgnuo Robinson Kruso. Znam, on baš i nije mornar, ali je jedini preživeli član posade i to mi je bilo dovoljno. Sama pomisao da na letnjem raspustu treba da pročitam ko cigla debelu knjigu bez i jedne jedine slike izazivala je blagu jezu, ali kad sam jednog jutra prelomila i otvorila korice, vreme je stalo. Otkazala sam i bazen i lastiš i krađu kukuruza na deset dana i uživala sa svojim novim herojem na pustom ostrvu. Sve čemu me je naučio nastojala sam da primenim u praksi, pa sam to leto maltretirala drugare da sagradimo kućicu na poljančetu i gajimo papričice u saksiji (za hranu bismo imali kukuruz, jer sam se u međuvremenu vratila "na teren"). Primili su se, al’ do prve kiše. Ja sam u znak protesta razapela šator usred sobe i tu kampovala do septembra.

Majka me od Robinsona rastavila predstavivši mi Kapetana Nema, njenu veliku ljubav iz detinjstva. Skeptična, kao i svaka mlada kojoj majka bira mladoženju, otisnula sam se sa nametnutim mi izabranikom 20.000 milja ispod mora i poželela da tamo ostanem zauvek. Doduše, Nemo je imao i nezgodne strane ličnosti zbog kojih bih mu u realnom životu bez razmišljanja dala nogu. Njegova tajanstvenost, mržnja prema svetu, otuđenost i želja za osvetom mi baš nisu imponovali, ali zato njegov genijalan duh, požrtvovanost, kako je patio za izgubljenim članovima posade, potpuno su me razoružali. Osim toga, bio je princ, a to nije mala stvar.

Svoju pretvrtljivu prirodu kada je o ljubavi prema mornarima reč dokazala sam već sledeće godine kada sam upoznala poručnika Kristijana Flečera. Da, Kapetana Nema svrgao je Marlon Brando. Buntovnik s razlogom je za tili čas osvojio Baunti, ali i moje srce. Mislim da mu nikada neću oprostiti što je imao tako čvrst karakter i što je, zarad uverenja, skončao onako kako jeste.

Ne ponosim se time, ali brzo sam ga ožalila. Utehu sam, zahvaljujući "Zabavniku", pronašla u "mornaru bez broda". On je sve ono što nijedna majka ne bi poželela svom ženskom detetu – skitnica, avanturista, sklon bizarnom društvu, neodoljiv ženama kojima ni sam ne ume da odoli, sa problematičnim pedigreom (otac, takođe, mornar i majka veštica, pa još ciganska), a i mnogo je stariji. Ipak, Korto Malteze je do danas ostao najsjajniji dragulj u mojoj od ljubavi prema mornarima izlivenoj kruni. Zbog njega bih pila kafu sa Raspućinom, nosila bob frizuru, upisala časove baleta, naučila se mađijama i otišla na kraj sveta.

Ja kad volim – volim.

Jasmina Lazić