Sonja Biserko: Kako sam i zašto pristala da svedočim

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko u intervjuu nedeljniku Vreme govori o pozivu da se kao svedok Hrvatske pojavi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu u tužbi te države protiv Srbije za genocid; o načinima na koji je ta informacija dospela u medije; o pretnjama i zastrašivanjima kojima je zbog toga izložena.

Vreme: Kako je, dakle, uopšte došlo do toga da vam Hrvatska ponudi status svjedoka u ovom procesu?

Biserko: Tako nešto sigurno nisam sama tražila... Znate, svaka od strana u procesu pokušava da pronađe svedoke; tako su došli do mene. Verovatno znaju da se Helsinški odbor bavio Hrvatskom; kod nas su dolazile brojne srpske izbeglice iz Hrvatske kojima smo tih godina pomagali; na osnovu njihovih iskaza, dobijenih dokumenata, praćenje suđenja u Hagu, čitanja i, najvažnije, razumevanja Jugoslavije, Helsinski odbor je pravio svoje izveštaje.

Šta znači – razumijevanje Jugoslavije?

Helsinski odbor i ja se razbijanjem Jugoslavije ne bavimo od juče; to je tema koja nas veoma interesuje, koju pažljivo pratimo. Uostalom, pre početka ovog rata sam radila u jugoslovenskom Sekretarijatu za inostrane poslove i, prirodom posla, imala određene informacije i podatke šta se zbiva u Jugoslaviji. U tom smislu, podsećam vas da je na Haškoj konferenciji 1991, Jugoslavija dobila poslednju priliku da sačuva državni okvir. Znajući da je za svoju stranu već pridobila JNA i da je definisala vlastite ciljeve, Srbija je to odbila. Glavni razlog odbacivanja predloga je bilo to što „Srbi nisu manjina". Iako su sve manjine, uključujući i albansku, već bile dobile specijalni status. Hoću da kažem da je procena srpskog državnog vrha očito bila da može da dobije sve što je zamislila. Naravno, ta procena je bila pogrešna i danas vidimo koliko je koštala. Pogotovu Srbe u Hrvatskoj koji su bili taoci politike Beograda. I, kada već govorim o problemu SFRJ kao složene zajednice, o ratu, o počinjenim zločinima, moram da kažem da je, po mom mišljenju, osnovno pitanje - kako se i na koji način čovek odnosi prema procesima čiji je savremenik...

Kako se vi prema tome odnosite?

Tako što pokušavam da dođem do istine. Ma kolika, inače, bila njena cena... Uprkos raznim interpretacijama i manipulacijama, tu nikada sigurno nije bilo reči o tome jesam li za jednu, a protiv druge strane; ne.

Nego?

Bavila sam se ljudskim pravima i to kao osoba kojoj pripadnost bilo kojoj etničkoj grupi - ni Srbima ni Hrvatima ni Bošnjacica - ne znači mnogo. Naprosto, ne postojim na taj način; ne osećam i ne mislim tako. I sa tim u skladu živim i radim. Dakle, pratim procese, beležim, analiziram... Trenutno sam član Međunarodne misije koja se bavi praćenjem kršenja ljudskih prava u Severnoj Koreji. Na čijoj sam tu strani, šta mislite? Ko su „moji"? Protiv koga sam?...