Istorija menstruacije:
Vekovi prolaze, »oni dani« nikad

Koliki je deo ženske istorije ostao zagubljen jer je menstruacija bila, a delimično i ostala, tabu tema? Ili, da postavimo stvari jednostavnije: razmišljate li, dok u supermarketu prolazite pored nepreglednog niza rafova sa običnim ulošcima, ulošcima sa krilcima, dnevnim ulošcima, namirisanim, hipoalergijskim tamponima, intimnim šamponima i dezodoransima, kako su se snalazile naše babe i prababe. Istorija menstrualnih proizvoda zapravo je istorija ženske emancipacije, oslobađanja i borbe za udobnost

Na tržištu Srbije pre oko mesec i po dana pojavio se proizvod koji se zove menstrualna čašica. Vest o tome odjeknula je slabo i nikako, iako ova čašica u svetu postoji od 1937. godine, a od 2009. se prodaje i na tržištu Hrvatske. Mini-istraživanje koje je za potrebe ovog teksta sprovelo "Vreme" pokazalo je da nijedna od desetak upitanih žena, različitih životnih dobi, nikada nije ni čula da tako nešto postoji. Da skratimo neizvesnost – menstrualna čašica je proizvod namenjen ženama tokom menstrualnog krvarenja. Napravljena je od materijala sličnog onom od kog se prave cucle za bebe. Za razliku od drugih proizvoda namenjenih ovoj svrsi, čašica ništa ne apsorbuje, već se puni. Za razliku od beskonačno mnogo uložaka, tampona i ostalih proizvoda koje prosečna žena tokom života potroši, dovoljno je imati samo jednu jedinu čašicu i povremeno je sterilisati. Kako će se i da li će se ista "primiti" na srpskom tržištu, videćemo, no pojava ove stvarčice otvara jedno drugo pitanje. Koliki se deo ženske istorije zagubio zahvaljujući činjenici da su istoriju u ogromnoj većini pisali muškarci? Još bitnije – koliki je deo ženske istorije ostao zagubljen jer je menstruacija bila, a delimično i ostala tabu tema? Ili, da postavimo stvari jednostavnije: razmišljate li, dok u supermarketu prolazite pored nepreglednog niza rafova sa običnim ulošcima, ulošcima sa krilcima, dnevnim ulošcima, namirisanim, hipoalergijskim tamponima, intimnim šamponima i dezodoransima, kako su se snalazile naše babe i prababe? Tu je i ono čuveno pitanje: a kako su se partizanke snalazile za vreme rata? Krenimo zato redom, kroz istoriju ženskog krvarenja i sredstava za menstrualnu higijenu. Verovali ili ne, ima tu svega, od drveta, preko vune, životinjske kože, pa čak i trave. Istorija menstrualnih proizvoda, zapravo je istorija ženske emancipacije, oslobađanja i borbe za udobnost.

ANTIKA – KRV JE OK: U početku, po svemu sudeći, nije bilo ničega. Žene su slobodno hodale i krvarile i niko se oko toga nije naročito uznemiravao. Pojedini izvori ukazuju da je žena tokom menstruacije smatrana moćnom i svetom, sa izraženim vidovnjačkim i isceliteljskim moćima. Plinije Stariji pisao je da ako žena tokom menstrualnog krvarenja otkrije svoje telo, ima moć da preplaši oluje, vihore i gromove. Ako gola uđe u polje, gusenice, crvi i bube pobeći će sa žita.

Drevne Egipćanke, Grkinje i Rimljanke koristile su razna sredstva, ali uglavnom kao kontracepciju. Menstrualna krv nesmetano je tekla. Prva takva sredstva bila su mnogo sličnija tamponima nego ulošcima. Egipćanke su koristile tampone od razmekšanog papirusa, Rimljanke i uloške i tampone od meke ovčije vune, a antičke Grkinje tkaninu obmotanu oko komadića drveta.

Zapadna civilizacija menstruaciju prvi put beleži kao tabu u jevrejskoj kulturi, koja je u staroj eri nalagala da žena tokom krvarenja mora da bude fizički odvojena od muškarca. Tora zabranjuje seksualni odnos sa "nidom" – ženom koja ima menstruaciju ili je krvarenje prošlo ali još nije obavila ritualno kupanje – mikve. Sa dolaskom hrišćanstva, stvari se nisu mnogo promenile – tokom menstruacije, žena je nečista i mnogi rituali su joj zabranjeni. Danas se malo njih pridržava krutih pravila, ali sećamo se da je pokojni poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle, svojevremeno objavio knjigu Neka pitanja naše vere u kojoj je podsetio da žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali da "savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje".

NE DAJ JOJ DA SECKA MESO: Zapravo, sve do početka XX veka ogromna većina žena tokom menstruacije nije koristila ništa. Ima svedočanstava da su u Nemačkoj i Engleskoj žene iz viših slojeva koristile uloške od krpa, napravljene u kućnim uslovima, ali ogromna većina nije upotrebljavala ni to. Zablude i neznanje o menstrualnom krvarenju bili su vrlo živi i zdravi, pa je recimo 1878. "Britanski medicinski žurnal" objavio studiju koja je tvrdila da žene "u one dane" nisu sposobne da uspešno pripremaju jela od mesa. Otprilike u isto vreme, žene koje su radile u francuskim fabrikama za preradu hrane, pre svega šećera, bile su oslobođene radne obaveze, zbog uverenja da će, nekako, upropastiti hranu.

Krajem XIX veka, širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država pamučni ulošci sa suspenzorima i pojasevima pojavljuju se u široj prodaji. Iz današnje perspektive, ti držači i pojasevi izgledaju skoro kao sprave za mučenje i teško da su išta mogli da drže kako treba u razumnom vremenskom periodu. Svrha im je bila da uložak, namenjen višekratnoj upotrebi, drže pričvršćen za telo. Uskoro su ih zamenili menstrualni pojasevi, koji su na gomile traka, kopči i kaiševa imali prišiven uložak, takođe namenjen višekratnoj upotrebi. Negde u to vreme, nemački i engleski lekari sve više među ženama promovišu ideju upotrebe higijenskih sredstava tokom menstruacije. U beleškama jednog od njih iz 1899. zapisano je: "Potpuno je odvratno krvariti po haljini, a nošenje te iste haljine četiri do osam dana može da izazove infekciju."

Zanimljivo je da su se ulošci za jednokratnu upotrebu pojavili već oko 1890, ali je upotreba onih za višekratnu bila mnogo popularnija. Štaviše, prvi uložak za jednokratnu upotrebu proizvela je američka kompanija "Džonson i Džonson", a ubrzo i nemački "Hartman". Proizvod se, međutim, pokazao kao potpuni komercijalni promašaj. Gotovo niko ga nije kupovao. Za veću popularnost i reklame u kojima su žene presrećne za vreme menstruacije, a tečnost koju ulošci upijaju je plava, trebalo je da prođe još čitav vek. Umesto uložaka, Amerikanke su radije koristile dečje pelene i muslin koje su, presavijene, zihernadlama ili kopčama pričvršćivale za donji veš. Osim toga, mogle su poštom da poruče takozvane sanitarne kecelje i već pomenute menstrualne pojaseve.

Da nije izbio Prvi svetski rat, ko zna koliko bismo čekale da se neko seti sanitarnih materijala kao vrlo zgodnog sredstva za upijanje. Srećom, francuske bolničarke su tokom rata primetile da zavoji od celuloze kojima su previjale ranjenike mnogo bolje upijaju krv nego neprerađeni pamuk koji su one koristile.

TAMPON REVOLUCIJA: Godina 1921. revolucionarna je za istoriju menstrualnih sredstava. Te godine, američka kompanija "Kimberli-Klark" pod nazivom "Koteks" počinje da proizvodi uloške za jednokratnu upotrebu, ali za razliku od svojih prethodnika, uspeva da popularizuje proizvod, pre svega zahvaljujući oglasima u časopisu za žene "Good Housekeeping". Ovim oglasima mnogi su bili uvređeni, ali se kompanija dosetila da umesto klasične reklame, uloške promoviše kroz tekstove "drage Savete" zadužene za intimna pitanja, u istom časopisu. Za tržišni uspeh "Koteksa" delimično je zaslužna i činjenica da žene koje su ih kupovale nisu morale da razgovaraju sa prodavcem. U prodavnicama je stajala posebna kutija, u koju su bez reči ubacivale novac. Čitaoci koji su odrastali u Jugoslaviji, setiće se da je i u našim prodavnicama sve do poznih osamdesetih postojala praksa umotavanja vate i uložaka u neprovidni mesarski papir, da se kroz providnu plastičnu kesu ne vidi šta je unutra.

Nevolja sa prvim ulošcima namenjenim komercijalnoj prodaji bila je u tome što su bili jako skupi. Iako su, zahvaljujući reklami, postali popularni i znalo se za njih, mnogima su, zbog cene bili nedostupni. Tek oko 1931. cena jednokratnih uložaka počinje da pada i oni postaju široko dostupni. Dve godine kasnije, 1933, u SAD se pojavljuju prvi tamponi. Vlasnica kompanije "Tampeks" otkupila je patent nepoznatog izumitelja za 32.000 dolara i počela proizvodnju u sopstvenoj kući, uz pomoć šivaće mašine i mašine za kompresovanje. Ipak, tamponi su slabo išli jer se smatralo da izazivaju seksualnu stimulaciju. Ironija je u tome što danas neverovatnih 90 odsto Amerikanki svih uzrasta koristi tampone, dok preostalih 10 odsto čine žene koje preferiraju jednokratne ili višekratne uloške, menstrualnu čašicu i druga higijenska sredstva.

Šira upotreba tampona počinje oko 1945, a razlog je prilično bizaran. Te godine je doktor Robert Dikinson objavio izveštaj u kom je tvrdio da ulošci, a ne tamponi, izazivaju seksualnu stimulaciju: "Svako spoljno menstrualno sredstvo izaziva ritmički dodir sa površinama koje izazivaju erotsko uzbuđenje." Američku štampu preplavili su sadržaji sa takvim tvrdnjama. Tamponi su pobedili.

Dok se u Americi vodio tržišni rat između proizvođača uložaka i tampona, u Evropi je besneo onaj pravi, Drugi svetski rat. Što nas vraća na pitanje sa početka teksta: šta su radile partizanke i druge žene koje su učestvovale u ratu? Na osnovu malobrojnih svedočanstava možemo da zaključimo jedno: u uslovima pojačanog stresa, neredovne ishrane i velikih fizičkih napora, žene koje su učestvovale u ratu privremeno su gubile menstruaciju. Ova hipoteza dobija na uverljivosti ako znamo da su slično iskustvo imale i žene koje su prošle pakao koncentracionih logora, a da se isto događa i aktivnim sportistkinjama kada intenzivno treniraju.

ČAŠICA, KRILCA, TRAČICA: Pomenimo još i to da je 1937. proizvedena prva menstrualna čašica. Nekoliko kompanija pokušalo je da je plasira na tržište, ali sve odreda su propale. Tek od sredine osamdesetih, njena upotreba je bila nešto češća, ali pravi procvat doživljava tek početkom XXI veka, sa porašću svesti o zaštiti životne sredine. Ulošci i tamponi za jednokratnu upotrebu, naime, veliki su zagađivači prirode, kao i dečje pelene za jednokratnu upotrebu. Dok za pelene još nema ekonomičnije i komfornije alternative, ekološki osvešćene žene na raspolaganju imaju menstrualnu čašicu. Napravljena je od savitljive gume, umeće se slično kao tampon, u telu se otvara, pravi vakuum pa krv teče direktno u nju. Po vađenju se prazni, pere i ponovo koristi. Mana joj je što zahteva pranje, pa je nezgodna za korišćenje van kuće. Uz to, mnoge žene su prilično gadljive kada je njihova sopstvena menstrualna krv u pitanju, pa ih užasava ideja o pranju čašice nekoliko puta dnevno. Uz to, još su im u sećanju žive priče majki i baba o iskuvavanju starih krpa (videti "Vreme" br. 703, tekst "Upijanje").

U istoriji higijenskih sredstava namenjenih ženama važna je još i 1970. godina, kada su se pojavili prvi samolepljivi ulošci. Žene koje još nisu prešle na tampone, tek tada su konačno mogle da kažu zbogom pojasevima i higijenskim gaćama (uglavnom od plastike). Polovinom sedamdesetih, ponovni procvat doživljavaju i pamučni ulošci za višekratnu upotrebu, najviše zahvaljujući ekološki svesnoj hipi generaciji. I danas se mogu nabaviti u raznim bojama i dezenima.

Danas, za razliku od vremena kada su higijenska sredstva bila dostupna samo bogatim ženama, imamo mogućnost izbora veću nego ikad. Pregled svega što su žene koristile za upijanje menstrualne krvi pokazuje da je razvoj ovih proizvoda zapravo viševekovna borba za komfor i slobodu svakodnevnog življenja. Emancipatorski karakter menstrualnih proizvoda danas, u drugoj deceniji XXI veka, vidimo po reklamama – "sadržaj" sve češće nije plav, već u nekoj roze nijansi, mnogo sličnijoj pravoj stvari.

Jovana Gligorijević