Vladimir Putin, 4:0 za Rusiju:
Pobednik Tehničkim Nokautom

Kada je 17. decembra objavljeno da je Vlada Rusije donela odluku da uloži u ukrajinske hartije od vrednosti petnaest milijardi američkih dolara i privremeno smanji cene ruskog gasa za Ukrajinu skoro za trećinu, bilo je jasno ko je etapni pobednik velike igre velikih sila čiji je ulog "duša Ukrajine". Bila je to samo jedna u nizu ovogodišnjih spoljnopolitičkih pobeda Vladimira Putina

Borba između Evropske unije i Rusije oko Ukrajine se zahuktala kada je Kijev 21. novembra obustavio pripremu sporazuma o pridruživanju EU, koji je trebalo da bude potpisan 28. novembra. Mada je zvanično objašnjenje ukrajinske vlade bilo da hoće da promeni nekoliko zakona, što bi omogućilo da bude ispunjen zahtev EU da se pusti iz zatvora bivša premijerka Julija Timošenko, razlozi očigledno nisu bili tehničke prirode. Moskva je upozorila da bi u slučaju stupanja Ukrajine u zonu slobodne trgovine EU bila prinuđena da podigne dažbine na ukrajinske proizvode, čime bi se krhka ukrajinska privreda našla na kolenima – Rusija u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni Ukrajine učestvuje sa 30 odsto. Osim toga, gradnjom Severnog i Južnog toka za transport gasa u Evropu, koji zaobilaze Ukrajinu, Rusija je izbila iz ruku glavni ucenjivački potencijal Ukrajine u međusobnim razmiricama. Valja napomenuti da je sredinom godine i definitivno propao projekat gasovoda "Nabuko", koji je trebalo da smanji zavisnost Evrope od ruskog gasa.

EU je predložila da u slučaju potpisivanja sporazuma sa Ukrajinom ova zemlja dobije kredit od samo milijardu evra u narednih sedam godina, a adaptacija ukrajinskih tehničkih regulativa evropskim standardima Ukrajinu bi mogla koštati 164 milijarde evra u narednih deset godina. Uz takve argumente, gubi smisao pitanje bokserskog šampiona Vitalija Klička, najpoznatijeg lica ukrajinske proevropske opozicije koja već nedeljama protestuje na ulicama, koliku će cenu Ukrajina za rusku pomoć morati da plati. Vladimir Putin je rekao da se Rusija ne protivi ulasku Ukrajine u EU, već u NATO. Ova dva procesa su prilikom pristupanja istočnoevropskih država EU po pravilu bila nerazdvojna.

Odmeravanje snaga sa NATO savezom traje i na udaljenijim prostorima, poput Bliskog istoka, gde je ove godine Rusija po prvi put od pada Berlinskog zida uspela da povrati deo nekadašnjeg uticaja. Činilo se krajem avgusta da je vojna intervencija u Siriji, sa SAD na čelu, pitanje dana. Povod je bila optužba da je vojska Bašara el Asada, najvažnijeg saveznika Rusije u regionu, koristila bojne otrove u napadima na prilazima Damasku i tako ubila oko 1400 ljudi. Rusija je tvrdila da su incident iscenirali pobunjenici ne bi li izazvali stranu intervenciju, koja bi dovela do još većeg krvoprolića i imala katastrofalne posledice na čitav region. Delovalo je da je to rutinsko rusko protivljenje, bez efekta, poput onog koje je pratilo napade zapadne alijanse na SRJ 1999. godine, intervencije u Iraku 2003, Libiji 2011. godine.

Onda je nastupio preokret. Britanski parlament odbio je da podrži svoju vladu u pohodu na Siriju, predsednik SAD Barak Obama suočio se sa neizvesnim glasanjem o intervenciji u kongresu. U takvim okolnostima, ministar spoljnih poslova SAD Džon Keri rekao je da bi Sirija mogla da izbegne vojne udare ako bi svoje hemijsko oružje stavila pod kontrolu međunarodne zajednice, a njegov ruski kolega Sergej Lavrov je hitro izjavio da će SAD imati u tome podršku Rusije. Sirija je oberučke prihvatila inicijativu, "ne zbog američkog pritiska, već zbog ruskog predloga". Rusija je tako svom savezniku Asadu omogućila da izbegne bombardovanje, a SAD su se pošteno izblamirale u međunarodnoj javnosti. Putin ne propušta priliku da pomene i da su saveznici Zapada u Siriji islamski ekstremisti koji se bore protiv Asada.

Putin je na početku svog trećeg mandata 2012. godine rekao i da je Rusija zabrinuta zbog učestalih pretnji vojnim udarom protiv Irana, još jednog važnog saveznika Rusije u regionu. Rusija insistira da se rešenje problema oko iranskog nuklearnog programa mora naći pregovorima, ali do sada su jastrebovi u SAD i među američkim saveznicima na Bliskom istoku bili mnogo glasniji. Pošto je reformista Hasan Rohani ubedljivo pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora u Iranu u junu ove godine, Teheran je zapadnim silama ponudio obnavljanje pregovora o nuklearnom programu, u zamenu za ukidanje sankcija. SAD su, ubrzo pošto su nevoljno odložile oružje isukano na Siriju, prihvatile taj predlog.

Vladimir Putin je ove godine ostvario neke od ciljeva koje je pomenuo preuzimajući predsedničku dužnost od Medvedeva 2012. godine, kao što je zaustavljanje širenja NATO-a do ruskih granica preko bivših sovjetskih republika. Zaustavljene su i "humanitarne intervencije" po islamskom svetu, u kojima su uglavnom na meti značajni ekonomski i strateški saveznici Rusije. No, to još ne znači da je Rusija izvojevala neku trajnu pobedu. U Siriji, građanski rat sa neizvesnim ishodom i dalje besni; SAD su na šest meseci oročile čekanje na konkretne rezultate pregovora sa Iranom; Ukrajina jeste trenutno bliža Rusiji nego EU, ali budućnost ove zemlje je sve osim izvesna.

Ali Putin je ove godine zabeležio nekoliko pobedonosnih rundi, što se Rusiji odavno nije desilo u međunarodnoj areni. A što se tiče optužbi njegovih zapadnih oponenata da je neke od tih pobeda postigao ucenom, one su izrečene rutinski, i Putin i pomenuti oponenti spadaju u velike i moćne, koji ucenu i batinu najčešće koriste kao sredstvo ubeđivanja.

Momir Turudić