Reč ilustratora:
Šta crtam, a šta mi se dešava

Ima ona dubokomislena da crtež menja hiljadu reči. Ono što je važno je – kakvih hiljadu reči? Ako je od onih književnih, vredelo je crtati. Ako je od onih koje čujemo u rijalitiju ili raznim (a)socijalnim mrežama, šteta potrošenog vremena

Svako zna da crta, neko dobro, neko bolje.

Setite se samo početaka – spojite tačke linijama i dobićete predivan crtež... nečega. Danas je internet preplavljen raznoraznim kursevima. "Mislili ste da ne znate da crtate? Svako može da nauči..." Mada ima i onih koji misle da su beznadežni slučajevi ("ne bih znao ni čiča Glišu da nacrtam") jer nisu ni probali. Zahvaljujući njima, mi sa zrncem talenta i brdom volje smo u osnovnoj školi često crtali za druge i tako uvežbavali brzo crtanje. "Molim te, nacrtaj mi ovde sto partizana koji napadaju Švabe, ja ne znam da crtam, a glupo je da dobijem keca iz likovnog jer nisam završio crtež... super... ajd dodaj i desetak tenkova, gomilu topova koji tuku sa planine, nacrtaj i tu planinu čoveče!..." Nekako, nastavnica je ipak znala čiji je crtež. Koliko god bio brz i amaterski, crtež ima stil. Kao čovek karakter. A stil se gradi uz mnogo rada, lepi ti se za ruku. Kad uradiš hiljadu "brzih" crteža, a grč ti ne zarobi ruku, uhvatio si stil.

"Ja imam sto stilova", hvali mi se jedan; ili se jada, ne znam. Hoće to od stalnih eksperimentisanja i menjanja tema. Krene tako na jedan način i ne zna gde će da završi. Povremeno zaluta, crtež se otme i ne liči na ono nastalo u glavi, pa se umetnik iznervira. Kad ide dobro, uhodanim putem, iznervira se i više, jer to znači da je nešto odradio prosečno, i zanatski. Novo i originalno se rađa samo neočekivano. Kad sam sebe iznenadiš. Je l’ to ruka gospodari mozgom? Otela se kao da kaže – mani se racionalnog, crtanje je stvar metafizike.

Crtanje spada u umetničku formu, način umetničkog izražavanja. A umetnost je ljudska delatnost čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula i uma. Iz stare Grčke imamo podelu na lepe umetnosti u koje spadaju arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, književnost, ples i muzika. Moderno doba nam je donelo film, fotografiju i strip, a neki ovu listu šire i dalje dodajući televiziju, modu...

DEVET ŽIVOTA: Matematički rečeno, zajednički sadržalac većine ovih formi izražavanja je strip. Strip je deveta umetnost i ima bar devet razloga zašto ga tako zovu, devet života koji ga čine žilavim, pa opstaje i u kompjuterskoj eri. Strip ima sve što treba vizuelnoj umetnosti: likovnost slike, rečitost književnosti, filmsko kadriranje, preglednost grafike, zanesenost poezije... Ko kaže da mu nedostaje zvuk, vara se. Kad kreneš na put tom kompozicijom malih crteža, likovi progovore, a muzika se čuje iz pozadine. Priključiću slušalice direktno u njega, da bolje čujem te glasove. Otkrio sam i ples u stripu. Dešava se da usled dugog čitanja linije crteža počnu da se pomeraju i njišu, dok ne skliznu u "dubinu" dvodimenzionalnog crteža. Neki mi kažu da su mi potrebne naočari, ali ko još želi da svet vidi jasno...

Ništa lakše nego nacrtati strip – prvo uradiš najbolje što možeš prvi crtež, pa onda to primeniš na svakom od stotina sledećih crteža prateći priču, eto, tako bi laički opisali stvaranje stripa. Kad bi se zezali. U stvarnosti je drugačije, to je mukotrpan samotni posao. Samo ti, olovka i papir. I ideja, koja katkad odleprša iz mozga pa moraš da čekaš da se vrati u gnezdo. Ima tako ideja koje se nikad ne vrate, možda ih upuca neki drugi lovac na ideje...

Neki se silno iznenade kad vide crtača stripova na delu. Šta, tako se crta strip? Moraš svaku sličicu da uradiš ručno? Ja sam mislio(la) da se strip... samo tako... štampa... hm? Crtanje stripova je lakše kad je čovek mlad, tada dan traje duže. U zrelim godinama dani su izgužvani, nemaš vremena da ih ispeglaš jer na svakom naboru čeka druga obaveza i ti počneš da kratiš svoje stripove.

Najkraći strip je strip u jednoj slici. Karikatura ima isti stil, pokreće je ideja, a ako znaš da se zagledaš u nju videćeš i priču. Karikatura je izazov, kako biti duhovit, originalan, potaknuti na razmišljanje, sve u isto vreme i na jednom mestu. Najbolje su univerzalne karikature, one koje pokazuju prstom na ljudsku glupost i razotkrivaju je. Jer takav crtež je univerzalni jezik, svako ga razume. On povezuje svet. Svaki karikaturista mašta o savršenoj, univerzalnoj ideji koja će otkriti i ismejati sve što ne valja u ljudskom karakteru. Kao što i naučnik mašta o jedinstvenoj formuli koja objašnjava univerzum.

NE DAJ RĐI NA SE: Ima ona dubokomislena da crtež menja hiljadu reči. Ono što je važno je – kakvih hiljadu reči? Ako je od onih književnih, vredelo je crtati. Ako je od onih koje čujemo u rijalitiju ili raznim (a)socijalnim mrežama, šteta potrošenog vremena. Šund nam ne treba, makar bio i autorski rad. Ne gomilajte deponiju smeća u svom mozgu. Na kulturnom polju, čak više nego u prirodi, budite sami sebi komunalni policajac i to u sve tri smene.

Za portretnu karikaturu, recimo, političara, da ne kažem čoveka, nema svako stomak. Moraš dugo da gledaš taj lik dok crtaš, pa ti bude loše... Ponekad takva karikatura, makar ga ismevala, učini političara još popularnijim. On postaje veseli lik, drug Patka Dače i Sunđer Boba, neko na koga ne možemo ozbiljno da se naljutimo, a na većinu političara se treba stalno ljutiti. Uostalom, pogledajte političku scenu, Diznilend kako ga zamišlja Hromi Daba.

Tako je to sa umetnošću primenjenom na papiru. A crtež i papir su sudbinski povezani, u biblioteci i magacinu, dok ih vatra ne rastavi. Bolje su prošli praistorijski umetnici. Crtali su na trajnom materijalu, pa se i danas, posle hiljada godina, divimo njihovim sjajnim grafikama. Ali, nisu se potpisivali na svoje radove. Neki misle da je to zato što tada još nije bilo izmišljeno pismo, ja mislim da je to zato što nisu bili sujetni. Bila je to čista praumetnost, oslobođena svake komercijalnosti i samoreklamerstva.

Danas umetnici prolaze mnoge škole, od klasične, dokazujući vešto crtačko zanatstvo, do traženja Novog. Moderna umetnost je voda puna virova. Mnogi prerano i nezagrejani uskaču u tu vodu na glavu, plivaju slobodnim stilom dok ih vir ne povuče. Samo retki isplivaju, ostali se hvale da su pobedili virove tako što odlično rone u nemirnoj vodi. Rezultat se lako vidi, kad na svoje tri linije na platnu stave potpis, to nema istu težinu kao Pikasov potpis sa te iste tri linije. Jer, da bi došao do baš tih nekoliko linija, mnogo mora da se radi, da se znoji i rve da bi se višak stresao sa crteža. Zato kažu Holivuđani, za uspeh preko noći treba ti bar deset godina rada.

Umetnici od iskustva će posavetovati – budite svoji i ne slušajte nikog, ako ste tako uradili, znači da ste njih poslušali pa to opet ne vredi. Umetnost je stalno otkrivanje i napredovanje. Gledajte najbolje i probajte da budete bolji. Ali, ko može da odredi šta je bolje u umetnosti? Potučen je rekord u crtanju na kratke staze sa preponama ... Veliki izazov za doskorašnjeg rekordera koji će se oprobati u novoj disciplini, potrošiće i do tri grafitne olovke u boji po kvadratnom centimetru papira. I to nije sve...

Ako hoćete da budete bolji, slušajte kritičare. Kad vas hvale, skromno ignorišite, kad vas kude, zamislite se, pa opet ignorišite, jer, šta oni znaju...

Drugi će vam reći – dobro, lepo je to što voliš da crtaš, to je lep hobi, ali šta ćeš da radiš da prehraniš porodicu? Šta ću da radim? Hoćeš da ti nacrtam?!

Vladimir Stankovski