Roman – Trunje:
Dugo stenjanje pod »tri k«

Novi roman Kšištofa Varge je sjajna priča o "novoj" Poljskoj (u kojoj ćemo se i "mi" lako prepoznati) ispričana kroz monolog uzaludnog, grotesknog buntovnika

Hoteli s tri zvezdice potpuno su prihvatljivi, to je podnošljivo lice ove zemlje, nit su košmarni, nit prijatni, obični su, bez svojstava, relativno elegantni, srednje čisti, u njima poslužuju srednje ukusne doručke, ključeve soba ti u njima uručuju srednje lepi i srednje dobro odeveni ljudi, a sledećeg dana uzimaju ih natrag, njihova ljubaznost predstavlja srednji nivo, ali niko od gostiju i ne traži više, budući da gosti sami po sebi takođe predstavljaju savršenu prosečnost. Za pultom svake recepcije stoje neotesani i nedotupavni momci koji emaniraju umereni debilizam, debilizam s tri zvezdice koji se nikad neće vinuti preko dodeljene im kategorije.

Da li je savremeni poljski pisac Kšištof Varga nekada čitao Miroslava Krležu? Krleža je svojevremeno prilično prevođen u Poljskoj, tako da to nije "tehnički" nemoguće, a ako ga ipak nije čitao, onda je fenomen još zanimljiviji... Naime, mada njegove prethodne knjige, odličan romančić Tekila (v. Vreme br. 759) i, recimo, esejističko-putopisni zapis o drugoj Varginoj domovini Mađarskoj Gulaš od Turul ptice (v. Vreme br. 1143) to uopšte ne nagoveštavaju, gust i poopsežan tekst novog Varginog romana Trunje (prevela Milica Markić; Plato, Beograd 2013) ispisan je s onom karakteristično "krležijanskom" glagoljivom vehemencijom, dugim, eliptičnim rečenicama kojima defiluju pomalo sumorni, iznad svega rezignirani uvidi o čoveku i svetu, a naročito onom "domaćem" čoveku i svetu, u Krleže hrvatsko-južnoslovensko-panonskom, u Varge dakako poljskom, varšavskom i seljačkom, savremenom i svevremenom...

Da se još malo držimo Krleže, roman Trunje ispripovedan je kao dugi, neprekinuti unutrašnji monolog, solilokvij Pjotra Avgustina, sredovečnog trgovačkog putnika koji se zaglavio u vozu negde između Varšave, Vroclava i Poznanja: voz stoji satima na otvorenoj pruzi, ti vozovi u Poljskoj, kako socijalističkoj tako i kapitalističkoj, stalno beznadno kasne i to bez ikakvog objašnjenja; stoji, dakle, voz u monotonoj ravničarskoj pustopoljini (pusto)poljskoj, a Pjotr rekapitulira svoj sćerdani varšavski, mazovjecki, poljski i ljudski život razvedenog, bezdetnog večitog putnika druge klase (i prekaljenog trozvezdičastog hoteloodsedača) na nerentabilnoj železničkoj relaciji Nigde-Ništa, a usput bogme rekapitulira i te ljude s kojima je proživeo život, više otaljavan nego udisan punim plućima, više odsluživan kao vojni ili robijaški rok nego gutan kao kratki, privremeni blagoslov, dragoceni interval između dve večne ture nepostojanja. I na koga, dakle, čitaoca sa ovih strana odmah i namah podseti taj solilokvij? Na onaj uvodni monolog Doktora iz Krležinog predugo potcenjivanog remek dela Na rubu pameti, onog Doktora koji je blagoizvoleo proživeti svoj preživarski život pod skutima svoje dosadne suprugetine, veleapotekarske naslednice, bješe li gospođe Agneze ili kako već, a s kojom je izrodio tri kćeri ("tri glupe guske") za srednjeburžoasku udaju i kapitalni rasplod, i koji bi tako živeo do kraja svog sveta i veka da mu u zao čas nije iz usta izletela normalna i iskrena ljudska reč pred njegovim velegazdom i dobrotvorom Domaćinskim, od kojeg trenutka započinje Doktorov socijalni i statusni pad, mada opet i uzdignuće ka nekakvom ma koliko (u)zaludnom oslobođenju i rasterećenju, k nekakvoj spoznaji sveta i sebe u njemu...

Liči taj Vargin Pjotr, velim, pomalo na Doktora, osim što se ovde Krležino uvodno poglavlje nekako proteglo na ceo roman, ali Varga zna šta radi, tako da tih tri stotine i kusur stranica nipošto nisu samo lamentacija jednog zgađenog (i samozgađenog) čoveka nad onim što vidi u sebi i oko sebe, nego su i izvanredno ispričana priča o stvarima koje se i "nas" tiču na milion načina.

Pjotr je Varšavljanin prve generacije, njegovi su tupoumni, ograničeni roditelji (koje prezire s dubokom posvećenošću najbliže svojte) utekli sa sela, iz privaršavske mazovjecke oblasti (Zbrčkolj! Znate li za bolje ime za šugavu selendru bogu iza šupka?!) ali mentalno iz Zbrčkolja dakako nikada nisu ni mrdnuli niti to žele niti bi bilo kome preporučili jer šta uopšte ima izvan Zbrčkolja, njegov je srednje žalosni brak s ambicioznom zgodnjikavom social climber snobušom-posvudušom prošao kako je morao proći, u "karijeri" nije postigao ništa što bi njemu, kamoli nekome drugom, išta značilo, porocima i hedonizmu se nije odao, a opet ne može ni živeti u tupom miru sa sobom i svetom, zapravo bi se moglo reći da je Pjotr na svome jedino kada kod kuće sluša srednjovekovnu ili renesansnu sakralnu muziku (koja je njegovu modernu ženu tako izluđivala!), i kada bitiše u tom svom železničko-hotelskom međuprostoru, taljigajući od Nemila do Nedraga u Nesvrhe. I sećajući se usput, dakako, one stare socijalističke Narodne republike Poljske u kojoj je odrastao, njenog tupog autoritarizma i bede, praćenih represivnim "seljačkim" katolicizmom okoline, a koji su nekako odmenjeni, i jedan i drugi, lažno prpošnim svetom kapitalističkog raja, u kojem su se namnožili novi zombiji koje Pjotr s neodobravanjem gleda, svi ti dramoseri koji slušaju "ogavni smooth jazz" i ispijaju cafe latte iz papirnih čaša u onim sterilnim "brendiranim kafeterijama" po kojima i on mora da visi zarad svojih "poslovnih sastanaka".

Pjotr je, dakle, svojevrsni novopoljski everyman, opservator i rezoner koji stenje pod prokletstvom poljska "tri k": komunizmom, katolicizmom i kapitalizmom, i ne može ni sam da se odluči koji mu je gadniji, kao i cela ta nabudžena priča o "poljaštvu" koju Pjotr odbacuje i ruga joj se tako nemilosrdno da je, ne sumnjam, stvorila ozbiljne srčane probleme u raznih poljskih antonića, avramovića, zarkovića, ili kako se već na poljskom zovu svi ti lomparopripravnici...

Svetu nad kojim se tako briljantno zgražava Pjotr ipak suštinski pripada, teško da je "bolji" od njega, možda je samo svesniji sopstvene ništavnosti. Na kraju, i njegova je pobuna uzaludna kao i ona u Krležinog Doktora, ali je nekako i manje plemenita, banalnija je u svakom slučaju, i njegov završni sebični čin kojem je uzalud nadevati (ionako falše) "raskoljnikovljevske" konotacije, a koji će možda i proći nekažnjeno (toliko je, eto, sve postalo svejedno...) zapravo ga i samog svodi na nivo preživara koji ne bira sredstva ne bi li opstao. Nije on kamijevski "pobunjeni čovek", pre će biti da je njegova tužna parodija. Varga vam, dakle, ne daje ni iluziju nade. Ali čini to na način zaigran, duhovit, inventivan, jezički nadahnut. Zato je i Pjotru nemoguće odoleti, čak i kad na kraju zasere. Kako, uostalom, posle čitanja Trunja ne krenuti u ostatak života s melanholičnim osmehom na licu, uz Pjotrov iskaz: "mrzim dobroćudnost i stidim se kad me u njoj uhvate"?

Teofil Pančić